TAJNI PREGOVORI NIKOLE PAŠIĆA SA BOLJŠEVICIMA: Odnosi Srpske vlade sa „crvenom“ sovjetskom Rusijom

Revolucionarne snage su 7. novembra zauzele sve važne tačke u Petrogradu, zajedno sa sedištem vrhovne uprave - Zimskim dvorcem. Jedan od prvih poteza nove vlasti, narednog dana, bilo je proglašenje Dekreta o miru. U njemu su pozvane sve zaraćene strane da odmah pristupe pregovorima o „pravednom demokratskom miru”, bez aneksija i kontribucija. Boljševici su se odlučili za ukidanje tajne diplomatije, proglasili međunarodne ugovore stare vlasti „koji služe „pribavljanju koristi ruskim spahijama i kapitalistima, održavanju ili povećanju velikoruskih aneksija” ništavnim, te izjavili nameru da će izvršiti njihovo objavljivanje . Malo je reći da je tok događaja šokirao ruske saveznike, među njima i Srbiju.

Strani posmatrači svedoče da je Pašić nakon Oktobarske revolucije „stalno govorio” o događajima u Rusiji. Oni su postali predmet „svih njegovih preokupacija” . Nije bio usamljen - zabrinutost su delili i drugi srpski zvaničnici. Između ostalih i regent Aleksandar, na čije se interesovanje 10. novembra od poslanika u Petrogradu tražilo da „šalje što opširnije telegrame svakoga dana po nekoliko, kako bi znali sve šta se tamo događa” . Nedelju dana potom, iz Ministarstva inostranih dela na Krfu uputili su instrukciju, „zbog današnjih ozbiljnih prilika”, da diplomatski predstavnici kopije depeša šalju i direktno u Pariz, gde se predsednik vlade uputio na savezničku konferenciju. Telegrami iz Rusije usled boljševičkog ometanja strašno su kasnili, što je pojačavalo uznemirenost.  Nedostatak informacija opredelio je Pašića da 21. decembra ponovo traži od poslanika Miroslava Spalajkovića što „češće i opširnije” izveštavanje o događajima.  Vanredne okolnosti i ogromne promene kod najbližeg saveznika privukle su ozbiljnu pažnju srpskog vrha.

DOLAZAK BOLjŠEVIKA na vlast suštinski je izmenio karakter uzajamnih odnosa.

Proklamovanje Dekreta o miru kosilo se sa sporazumom između država Antante o nesklapanju separatnog mira ili primirja sa neprijateljem, od 5. septembra 1914. godine, koji je potpisao i ruski predstavnik. U visokim političkim krugovima zapadnih država okolnosti su izazivale glavobolju. Izlazak Rusije iz rata pretio je da poremeti ravnotežu snaga na frontovima u korist Nemačke i Austrougarske. Na konkretnom primeru Srbije, pojačalo se strahovanje od okretanja neprijateljske sile prema Solunskom frontu i jezive perspektive njene vojske potiskivanjem „u more”; ili prinudom na kapitulaciju.

Problemi nisu, ipak, bili veći od odlučnosti da se izdrži i ratuje do pobede. Države Sporazuma su ostavile bez odgovora pozive za sklapanje primirja, dok su njihovi predstavnici energično protestovali protiv namere boljševika da pregovaraju sa neprijateljem. Kontakt sa novom vladom sveli su na minimum, uz izbegavanje svega što se moglo tumačiti kao formalno priznanje.

Što se Srbije tiče, Pašić je dao instrukcije Spalajkoviću i vojnom izaslaniku Lontkijeviću da držanje podese kursu Antante i rade sporazumno sa savezničkim predstavnicima.  Prva direktna posledica promene vlasti u Rusiji manifestovala se krajem novembra i početkom decembra, tokom Pariske konferencije saveznika. Obećanje Tereščenka da će se energično založiti za izmene u tajnim ugovorima sa Italijom i Rumunijom i snaženje Solunskog fronta palo je u vodu. Bivši ministar inostranih dela nalazio se u tamnici, a nova vlada nije imala predstavnike na skupu. I da su učestvovali, pitanje je da li bi boljševici promovisali ratne ciljeve Srbije.

* * * * * * * * * *

Nacionalni program razapet između međunarodnih vetrova

RUŠENjEM PRIVREMENE vlade nestala je i ona mala mogućnost da se na konferenciji razgovara o korekciji teritorijalnih koncesija u pogledu predela naseljenih južnoslovenskim življem...Predsednik srpske vlade nije krio zabrinutost.  Članu Jugoslovenskog odbora Nikoli Stojanoviću poverio se da nema pisano obećanje čak ni za prisajedinjenje Bosne i Hercegovine, iako je to bilo „više sigurno nego za ostale krajeve”.  Nacionalni program se nalazio na vihoru snažnih međunarodnih vetrova.
U takvim uslovima, uprkos solidarnosti sa savezničkom politikom ignorisanja i nepriznavanja sovjetske vlade, Pašić nije hteo da preseče sve vezivne niti. Preko srpskih i hrvatskih socijalista, te poverenika poslanstva u Petrogradu uspeo je da uspostavi nezvanične veze sa boljševičkim liderima. U zavisnosti od razvoja događaja, planirao je da zaigra i na tu kartu. Krajem 1917. najviše ga je interesovao odnos nove vlasti prema srpskom nacionalnom programu u vezi sa proklamovanim principom o samoopredeljenju naroda.  Popularni Baja se u tome bitno ograničio. Za slučaj da se u Rusiji ne slažu sa jugoslovenskim ujedinjenjem, tražio je da se Srbiji „ne osporava ni u kom slučaju” ustupanje Bosne, Hercegovine, Srema, Banata, Bačke, delova Slavonije gde su Srbi bili u većini, te Like i Krbave sa dalmatinskim primorjem. U instrukcijama socijalisti Milanu Marinkoviću od 1. decembra 1917. pojašnjava mu, kako je njegova misija da „zastupa i brani srpski narod i zemlje srpske u prvom redu, a za tim jugoslovenske zemlje”. „Mi stojimo na Krfskom programu, ali ako nije moguće da se ostvari u celini, onda ne treba ostaviti u ropstvu Austrougarskom one delove koji se mogu osloboditi”.

ISTOG DANA, U NOTI Spalajkoviću, predsednik vlade na Krfu vratio se na instrukcije, za koje se držalo da će postati osnov za mirovne pregovore Rusije. Zanimalo ga je: 1. Šta boljševici podrazumevaju pod „vaspostavljanje Belgije i Srbije”, u smislu da li je to bez ustupaka Bugarskoj; 2. Da li se kod autonomije narodnosti u Austrougarskoj misli na njihovo glasanje o sopstvenoj sudbini; 3. Pod čijim suverenitetom će biti autonomija Bosne i Hercegovine; 4. Gde će biti i koliko „širok izlaz” na Jadransko more. Pregovore je trebalo voditi „sasvim tajno”, preko privatnih lica, čiji se zadatak sastojao u lobiranju da se Srbiji „nude što veće i bolje koncesije, ako se s Rusijom drži, jer će to imati docnije upliva pri sklapanju mira” sa Antantom.  U oba uputstva primetno je da se ostvarenje srpskog nacionalnog programa stavlja na primarno mesto. Velike promene podsticale su obazrivost u isticanju šireg programa ujedinjenja.

Uprkos činjenici da se radilo o tajnom radu, vlada sa Krfa naišla je na simpatije narodnog komesara za inostrane poslove Lava Bronštajna Trockog.  Bivši dopisnik iz balkanskih ratova uveravao je da se može u potpunosti osloniti na njega. I sam se u jednom od prvih razgovora sa „poverenikom” poslanstva u Petrogradu pohvalio da je boravio u Srbiji. Početkom decembra izjavio je kako će „revolucionarna Rusija umeti kazniti Ferdinanda bugarskog još strože nego što bi uradio uvređeni Nikola II” . Uz dozvolu Trockog, po instrukcijama sa Krfa, pomenuti socijalisti aktivno su u javnosti i vrhu sovjetske vlasti propagirali jugoslovenski program. Od komesara su dobili obećanje, koliko je to u njegovog moći, da će zastupati program demokratskog mira na pregovorima sa Centralnim silama, Bugarskom i Turskom.

* * * * * * * * * *

Trocki otkriva nepoznate delove Londonskog ugovora

PREKO BOLjŠEVIKA i njihovih publikacija, takođe, srpska vlada je najzad saznala tačan sadržaj tajnih ugovora Antante; koji su se ticali teritorija na koje pretenduje.

Razumljivo, to je privuklo značajno interesovanje. Pašić je 28. novembra tražio od Spalajkovića da tekstove svih ugovora nabavi u dva primerka: jedan za arhivu Poslanstva, a drugi pošalje lično njemu. U Petrogradu su i bez upozorenja shvatali važnost trenutka. Pomenuti „poverenik” je čak pomagao delegatu Trockog u pronalaženju kopije Londonskog pakta sa Italijom, „zabačene među hartijama” Ministarstva inostranih dela . Početni kontakti su davali privid da će dve zemlje i u novim okolnostima nastaviti da održavaju dobre odnose.  Da se ticalo samo Srbije i Rusije možda bi i bilo tako.

Na sasvim drugačiji prijem naišlo je objavljivanje tajnih dokumenata kod saveznika iz Antante. Oni su se potrudili da stave do znanja kako će potez boljševičke vlade nepovoljno uticati na dalje odnose.  Svestan mogućih posledica, deo predstavnika Rusije distancirao se od poteza „grupe ljudi na vlasti u Petrogradu” i obavestio savezničke vlade da drži objavljivanje tajnih ugovora za „flagrantnu povredu obaveza”, koje je njihova zemlja primila na sebe. Među njima se nalazio i ruski otpravnik na Krfu, Boris Peljehin. Pašić je iz Pariza insistirao da se na notu ne odgovara. Moglo je jedino da se objavi preko Srpskih novina kako većina predstavnika Rusije na strani ne priznaje „vladu Lenjina”. Zastupnik ministra inostranih dela Milutin Jovanović, međutim, već je zbrzao odgovor da „vlada prima sa zadovoljstvom saopštenu notu”.  U celokupnom haosu, na sreću ili ne, potez Srbije ostao je neprimećen.

POSLANSTVO U PETROGRADU nesmetano je nastavilo sa prethodnim aktivnostima. Spalajković je početkom decembra, u dogovoru sa drugim savezničkim predstavnicima, pokušavao da „veštim načinom” utiče na zahteve boljševika u pregovorima o primirju.

Trocki je tada zahvalio na savetima i obećao preko poverenika da će ga držati u toku stvari . Srpski diplomata nije ništa pogrešno uradio, budući da je takav način rada podsticao Pašić. Premijer i ministar inostranih dela Srbije se još na Pariskoj konferenciji bunio protiv neaktivnosti Antante u ruskim dešavanjima. Pomenuti telegram Spalajkovića prosledio je 21. decembra u formi uputstva diplomatskim predstavnicima u Francuskoj, Velikoj Britaniji i SAD, da ga usmeno saopšte i sugerišu kod akreditovanih vlada, kako bi i oni kod boljševika indirektno propagirali demokratski mir; koji bi odgovarao pogledima Antante.

Sa istom taktikom Pašić je nastavio i u predmetu mirovnih pregovora u Brest-Litovsku, tražeći načina, i kod Antante, i kod nove vlasti u Rusiji, da u konačan ugovor uđe što više odredbi u korist stavova srpske vlade. Već sutradan, 22. decembra, od Spalajkovića je zahtevao da sazna šta u svojoj platformi za pregovore boljševici podrazumevaju pod „demokratskim mirom” i da li se on zasniva na proklamovanom pravu samoopredeljenja i slobode narodnosti. Konkretno, ponovo je apostrofirao pitanje pod čijom vlašću će biti ostvarena autonomija Bosne i Hercegovine, te da li će ona imati pravo da se sjedini sa Srbijom. Zanimalo ga je i „šta će biti sa Sremom, Banatom i Bačkom, Hrvatskom, Slavonijom, Dalmacijom i slovenačkim zemljama”. Na kraju, u skladu sa mogućnostima, poručio je Spalajkoviću da „upliviše” kako bi boljševički uslovi za mir išli „u našu korist” . Pašićev način rada podrazumevao je da Srbija iz promena u Rusiji izvuče što je moguće više pogodnosti, a da se istovremeno ne diskredituje pred zapadnim saveznicima.

* * * * * * * * * *

Znak za uzbunu u diplomatiji zbog Bosne i Hercegovine

PODSTICAJ ZA NASTAVAK rada dala je nota Trockog od 29. decembra, sa pozivom Antanti za učešće u mirovnim pregovorima. U njoj se nagoveštavalo da će, u suprotnom, boljševici pristati na sporazum bez doslednog insistiranja na proklamovanom principu samoopredeljenja naroda. Bio je to srpskoj diplomatiji znak za uzbunu. Po starom običaju, Pašić se koristio različitim kanalima rada; pri čemu se vezao za raniju izjavu komesara za inostrane poslove o potrebi što više rezolucija nezadovoljstva Južnih Slovena, koje bi on odmah telegrafisao „imperijalističkim psima” u Brest-Litovsku . Emigrantima iz Bosne i Hercegovine, te „čisto srpske zemlje”, predsednik vlade na Krfu namenio je ulogu da agituju u pravcu dezaneksije i sjedinjenja sa „svojom braćom u Srbiji i ostalim Jugoslovenima” . Oni su početkom januara 1918. iz Berna, preko „druga” Živka Nježića, uputili memoar „seljačkih deputata skupštine Bosne i Hercegovine” „ruskim revolucionarima”. Ukazivali su na viševekovnu „revolucionarnu borbu”, najpre protiv „varvarstva i ekonomske eksploatacije” pod Osmanskim carstvom, potom „sistematskog političkog gonjenja slobodnomislećih ljudi” i „kapitalističkog ugnjetavanja” Austrougarske. Autori rezolucije Nikola Stojanović i Milan Srškić tražili su odgovor na pitanje da li njihova zemlja treba i dalje ostati pod „militarističkom petom zavojevača”, i šta mogu očekivati od svoje „proleterske braće” . Apel je privukao pažnju.

U oficijalnim Izvestijama objavljeno je kako se ruska demokratija zalaže za samoopredeljenje naroda Indokine, Egipta i Bosne. No, podvlači se da se to ne može postići pobedom bilo koje od ratujućih strana, već unutrašnjom revolucijom proleterijata protiv buržoazije.

PROTESTI JUGOSLOVENSKIH političkih grupa, s druge strane, bili su po Pašićevim instrukcijama sračunati na propagiranje ujedinjenja. Skupština emigranata Srba, Hrvata i Slovenaca u Ženevi poslala je 5. januara rezoluciju protiv napuštanja principa samoopredeljenja naroda od strane boljševika. Prisutni „Jugosloveni kao jedinstven narod” izjavili su da hoće „slobodu i ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom” . Nedelju dana kasnije pridružili su im se članovi Jugoslovenskog odbora u Londonu i Jugoslovenskog društva iz Pariza, koji su uz pomenuto, odricali pravo austrougarskim delegatima da ih predstavljaju na mirovnoj konferenciji u Brest-Litovsku. I njima su Izvestija posvetila mesto na svojim stranama.  Trocki je dobio šta je tražio - glasovi nezadovoljstva stizali su sa više strana.

Nove brige za Srbiju, doduše, nastavile su da se ređaju. Iako na notu Trockog saveznici nisu direktno odgovorili, činilo se da nisu ni uzeli u obzir i „najživlju molbu” vlade sa Krfa „za zaštitu interesa srpskog naroda” . Govori o ratnim ciljevima britanskog premijera Lojda Džordža i američkog predsednika Vudroa Vilsona iz prve polovine januara - kao posledica dešavanja u Rusiji i težnje da se Beč pridobije za sklapanje separatnog mira - predviđali su samo restauraciju Crne Gore i Srbije, te mogućnost njenog izlaska na more; bez uništenja Austrougarske. Nezavidna spoljnopolitička situacija i loše stanje na frontovima opredelili su Pašića da i dalje, uz jugoslovenski, u svakom trenutku održava ostvarenje makar srpskog nacionalnog programa.