PRILOZI ZA NEZABORAV - DAN KAD SE ČINILO DA JE SVE IZGUBLJENO: Putevima slave i stradanja legendarnog bataljona 1.300 kaplara 10.
BORBA za slobodu Srbije u Velikom ratu tražila je teške odluke i velika žrtvovanja. Nesumnjivo najteža odluka koju je srpski vojni vrh morao da donese bila je da svoje đake iz srednjoškolskih i studentskih klupa pošalje pravo u borbene redove.
Jedino je hrabrost ove dece, kojima je dodeljen čin kaplara pred odlazak u bitku, mogla da ohrabri iscrpljene i demoralisane vojnike srpskih armija u jeku Kolubarske bitke.
Oni su im bili poslednja nada. Dašak svežine. Svetlost koja se ukazala snažno, kao sa samoga neba.
Upisao je, ovo, u svoju spomen-beležnicu Svetozar A. Đorđević, jedan iz Bataljona 1.300 kaplara. U svojevrsnoj posveti najmlađim ratnicima u istoriji ratovanja, podvižnicima koji su detinjstvo i mladost ugradili u temenje slobode, Đorđević prenosi sećanje na neponovljivu generaciju, entuzijazam... susrete sa starim kraljem Petrom i posvete u stihovima koje je nedrila ljubav prema otadžbini.
Iz ovog dragocenog nezaborava na Bataljon 1.300 kaplara, do kojeg dolazimo zahvalni dr Aleksandru Lukiću iz Instituta za savremenu istoriju, izdvajamo fragmente iz teške jeseni 1914, vremena kada su dečaci, poneseni ljubavlju prema otadžbini krenuli u boj za slobodu.
- Tih jesenjih maglovitih i tmurnih dana - zabeležio je Đorđević - sipila je neprekidno kiša, koja obično prati odstupanje vojske. Kiša se slivala sa šajkača za vratove i natapala izanđale šinjele. Mnogi nisu ni imali šinjele, samo dotrajale uniforme.
Pocepane cokule i opanci gacali su blato raskaljanih puteva. Hladan vetar, novembarski, i noćna stud prožimali su telo koje je podrhtavalo i čuo se cvokot zuba. Vojnici su tupo gledali u starešine. Gladni. Goli. Bosi.. A, oni... Oni nisi imali šta da im kažu. Ni da li ima hleba, ni da li ima džebane. Duh i moral je pao. Disciplina popustila... Čak i stari kralj, čika Pera stiže na položaj da vrati duh vojsci. Ali, neprijatelj ubrzo zauze i Beograd. Nastalo je opšte odstupanje. Nered i bekstva.
Sa fronta stižu vesti da je "izgubljeno sve". Da više nema nade.
- U tom kritičnom vremenu dođe na front Bataljon 1.300 kaplara - zabeležio je Đorđević.
- Dođoše naša deca. Jesu li svesni da su došli u klanicu? Izgleda, nisu! Veseli. Pevaju.
Mi, koji smo kod kuća ostavili takve sinove, čitamo sa njihovih lica sve ono što nismo imali vremena da pročitamo na licima naše dece. Ostavili smo ih majkama u kolevkama.
Neke, tek začete u utrobama. Pa kad se nekima od nas posrećilo da se živi vratimo, ona su od nas bežala. Naša deca. E, ja sam... I, svi mi u tim dečacima koji su došli na Kolubaru gledali svoje rođene. Štitili smo ih, ali kuršum ne bira. Padaju deca. Sa usana im čitamo nerazgovetne poruke. Bledo lice, pa modro. Ukočeno telo ostaje na vetrometini.
Ima li nam spasa?
Mladost na žrtveniku otadžbine
Gorda smela, begovima slična
Kao buket najlepšega cveta
Hrabra, silna, ponosna i dična
Za boj spremna, stoji đačka četa
Vedra čela zorom obasjana,
Srca plaha u grudima biju,
Svakom čitaš s oka nasmejana
Da je slatko mreti za Srbiju.
Otadžbino, krvlju pokapana,
Naša slavo, naš srpski ponose
Evo, tebi deca razdragana
Mladost svoju na žrtvenik nose
(iz pesme Stojana Zagorčića "Đačka četa", novembar 1914)
Stari kralj Petar, opet pojaha konja i, mili Bože, pojaha na položaj. Na prvu liniju.
Obraća se kaplarima. Obraća se svim vojnicima:
- Deco moja, Srbija i celo srpstvo, naša prošlost, sadašnjost i budućnost su ovde na nama. Na vrhovima naših bajoneta.
Reči kraljeve prenose se duž čitavog fronta. U trenu, do svakog rova. Svake topovske baterije. Do onih koji su krenuli da odu. I vratili se.
- Je li vas strah, deco - upitao je, očinskim glasom dečake iz đačkog bataljona.
- Nije - stigao je gromoglasan odgovor.
Đorđević beleži:
- Oni su nam vratili snagu. Jesu! I sam žalim što sam ih nadživeo.
Herojima ulica kao slepi sokak
MLADOST Srbije u Velikom ratu, one slobodarske Srbije, čijoj se žrtvi divio ceo svet, upisala se u besmrtne.
A, jesmo li joj se mi odužili? Jesmo li svesni razmera žrtve koju su neki u nedavnim, vremenima prošlim, izmerili tek koracima jedne ulice. Kao kakav slepi sokak (kakvo vreme, takvi sokaci, prim. aut.)! Simboličnim mermernim belezima koje su preživeli kaplari, kao Miladin Pećinar na Rajcu, podigli svojim mrtvim drugovima. Ili, kao što su, entuzijasti poput Mire Kojić, bibliotekarke iz Ljiga i (na početku) imenovanog dr Aleksandra Lukića slavnim kaplarima podigli spomenik, nezaboravnik od reči. "1.300 đaka kaplara u Kolubarskoj bici", njihov je zajednički rad, podsećanje na našu slavnu mladost. Opomena za vremena. I simboličan dug u ime svih da ne prestanemo da se odužujemo.