PRILOZI ZA NEZABORAV - DEROKOV POBEDNIČKI LET: Putevima slave i stradanja legendarnog bataljona 1.300 kaplara 8.

Do slobode sa njima u rovovima i jurišima. Voleo bih da jesam, ali, odlučeno je da se doškolujem za pilota. Mada, đački rok u "plavoj kasarni " u Skoplju započeli smo zajedno. Ja, godište 1894, broj na suknenoj bluzi 712, a od mene i mlađih i starijih. Znaju da sam bio dobrovoljno na Ceru, na teškim topovima.

U zubima sam, pisao je dalje Aleksandar Deroko, držao "regletu" i preko kanapa sa čvorićima odmeravao i na milimetrasku hartiju ucrtavao ceo horizont neprijateljskih položaja:

- Bio sam student tehnike prve godine i umeo sam to. Po tim crtežima, posle, gađale su naše baterije. Posle... posle smo išli preko polja prekrivenih leševima. Vazduh je bio otužno sladunjav od nepokopanih tela na avgustovskom suncu... Svašta sam se ja toga nagledao. Svašta sam se naslušao. Divio se i gadio. A to je da je neko više voleo bolnicu nego juriš, pa prosvirao sam sebi kuršum, pazeći da ne zakači kost, damar ili krvni sud.

Oni nisu vredeli našeg poštovanja. Tad je duh omladine Srbije bio takav da je čast položiti život za otadžbinu.

Aleksandar Deroko, veliki srpski arhitekta, koji je utemeljio idejna rešenja najznačajnijih nacionalnih belega, svoje prve skice, eto, ucrtao je 1914. na Ceru. Potom, sa slavnim đačkim Bataljonom na Kolubari, u bici stradanja i slave srpske samog cveta mladosti.

Malarija i tifus, koji su desetkovali srpski narod posle pobedeonosne Kolubarske bitke, nisu ga oborili.

- Moji kaplari, moji drugovi... mnogi, barem se nisu mučili u ovim boleštinama. Pali su u prvom jurišu. Dobro se sećam kako je jedan govorio: Samo da me vaške ne napadnu, to bi mi bilo gore nego da me Poćorekova granata poklopi. Razumeo sam ga. Vaške su bile sinonim za sirotinju. A, taj moj drug je imao san o drugačijem životu - sećao se Deroko.

Prešao je Albaniju. I sam se, ponekad, branio od vašiju koje su prenosile tifus. Sanjao onog kapalara koji je ostao u zbegu. Gladovao u bespućima Prokletija. Smrzavao se. A, kada se domogao Krfa i oporavio, rešio je da oživotvori sanjanu ljubav, da se obuči za pilota.

San mu se ostvario, upućen je u Francusku na obuku.

- Dopunsku, jer sam ja već leteo iz hobija. Sad sam usavršavao borbena dejstva - govorio je Deroko.

- Ponosan sam bio kada sam na Solunskom frontu pomogao mojoj srpskoj vojsci u proboju, ali i saveznicima, dakako. Oni su imali tehniku, a ja srce. I, mogu da kažem da je i avion slušao mene i moje srce. Mene je tada obuzeo čudesni entuzijazam. Sportski, jer sam bio i sportista sa dobrim rezultatima u plivanju. Ali front je bio pogibelj. Sloboda koju smo doneli otadžbini, potisnula je i izbrisala sve što je bilo teško. Što je bilo gadno.

Nijedan narod u svetu ne bi mogao da se, tako, vine iz pepela.

Položio je slobodu na oltar Srbije, sa hiljadama ratnika od kojih se ni po čemu nije izdvajao. I, šta će, posle, mladić rođen U Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, nego da se vrati skicama, slikama, crtežima. Nije nastavio studije građevine, priklonio se srodnoj arhitekturi. Sa istim žarom, zanosom i ljubavlju koje je nosio u sebi posvetio se, za njega, najlepšem i najčudesnijem pozivu. Toliko čudesnom da je u jedan od prvih crteža udenuo i samog Filipa Višnjić. Postavio ga među putnike "ajeroplana", da odozgo, s nebesa, uz gusle, peva o junačkoj Srbiji. To je, u neku ruku, bila uvertira njegovog umetničkog stvaralaštva, posvećenosti srpskoj srednjovekovnoj umetnosti kao poziv i priziv na trajanje drevnog naroda i države.

Harizma koju je imao bila je magnet da se oko njega okupi sam krem srpske prestonice. Ali i za to je platio ceh. Sa brojnim beogradskim intelektualcima 1941. dospeo švapskog kazamata na Banjici. Iz njega je poneo, i do kraja života nosio strašne slike.

- Kroz mračan hodnik, ispod kraka stepenica, velike gomole kaputa i cipela. To je od onih što su jutros streljani. Tako nam je objašnjavao folksdojčer koji nas je sprovodio kako bi nas, valjda, uveo u atmosferu - pričao je kasnije.

Završio je u nemačkom zarobljeništvu, a kad se vratio "kući" vratio se i nauci.

Profesuri. Projektima. Oženio se lepom Ivankom Pavlović, Beograđankom, studentom sa Sorbone.

Na desetine hiljada stranica zapisa

NOVINSKA stranica ne bi bila dovoljna da se na njoj pobroji sve što je velikan srpske arhitekture ostavio tokom svog raskošnog umetničkog i životnog puta. I nisu samo Hram na beogradskom Vračaru i Kapela vidovdanskim herojima, posebno Kapela na sarajevskom Koševu kojoj se često vraćao ... njegova monumentalna dela. Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu podignut je 1953. po njegovom projektu. Hram Preobraženja Gospodnjeg u Novom Sarajevu. Konak u manastiru Žiča, eparhijski dom u Nišu. Bogoslovski Internat u Beogradu, kapela-beleg Osmanu Đikiću u Mostaru... Ostavio je i na desetine hiljada stranica dragocenih zapisa o srpskoj srednjovekovnoj kulturi graditeljstva i narodnog neimarstva.

Srcem crtana kapela heroja

SRBIJA je u raznim prilikama i prigodama podsećala na velika dela Aleksandra Deroka i dostojno ih obeležavala. Povodom 125. godišnjice od njegovog rođenja, državna pošta štampala je izdanje poštanskih maraka sa likom velikog srpskog arhitekte koji je svojim delom zadužio otadžbinu i narod. Na ovoj, svojevrsnoj posveti, uz lik Deroka je i tlocrt Hrama Svetog Save na Vračaru, čije je idejno rešenje uradio sa Bogdanom Nestorovićem, 1927, i koji je smatrao krunom njihovog stvaralačkog opusa. Govorio je, ipak, da je "njegovo srce crtalo" Kapelu vidovdanskih heroja u Sarajevu. U zajedničkoj grobnici gde počiva dvanaest pripadnika Mlade Bosne, atentatora na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda.