PRILOZI ZA NEZABORAV - VINAVEROV SAN O SLOBODI: Putevima slave i stradanja legendarnog bataljona 1.300 Kaplara 7.

A i za mene, kao i za tolike dečake srpske, u to doba u Srbiji, druge stvarnosti i druge bajke nije ni bilo. Nije ničega bilo tako stvarnog i tako snovnog... Nije bilo druge, prave stvarnosti i pravog sna, osim oslobođenja svih Srba i to oslobođenja u slavi. U zanosu.

Vrtoglavoj lepoti. U nekom velikom basnoslovlju kojim smo živeli. Kojim smo disali svakim svojim nervom i svakim svojim damarom.

Niko kao Stanislav Vinaver, rođeni Šapčanin, Jevrejin poreklom, jedan iz slavnog Bataljona 1.300 kaplara, nije ovako potresno, i do samog neba uzvisio vreme slave i stradanja u kome su i srpski dečaci detinjstvo i snove ugradili u "žalosnu lepotu" borbe za Srbiju u Velikom ratu. Te strašne, ali podvižničke godine, obeležiće mu život i stvaralaštvo kojim je zadužio pokolenja.

Ali, pokolenja mu se ne odužuju ni u deliću onoga čime nas je zadužio. Ne, barem u onoj meri srazmernoj veličini dela koji je ostavio srpskoj kulturi. Časnih izuzetaka ima:

Biblioteka (Zavičajno odeljenje) u Šapcu čuva dragocene zapise o velikanu, sugrađaninu Stanislavu Vinaveru.

Pisac, prevodilac, diplomata, novinar... Nekoliko desetina knjiga, putopisa, kritika... njegove su zadužbine koje je kao spomenik "podigao" otadžbini Srbiji za čiju je slobodu želeo da pogine.

Pred Gračanicom, drevnim srpskim manastirom, Englezima koji su bili u poseti Vinaveru, a on baš poželeo da ih odvede u zadužbinu srpskog identiteta, poručio je:

- Zastaćemo, ovde, u crkvi koja se nalazi na ivici Kosova polja...ali, ne verujem da ćete je razumeti, jer je ona za Srbe nešto posebno, a vi stranci to nikako ne možete shvatiti. Za vas je to sve isuviše teško. Mi pregrubi i preduboki za vašu prefinjenost i plitkoću.

Zato su mnoge knjige napisane o nama u inostranstvu uvredljive i neistinite.

- Vi ste Jevrejin? - upitali su ga gosti.

- Jesam poreklom Jevrejin, ali sam pre svega srpski rodoljub - govorio je. - Srbiju volim kao rođenu mati.

Ljubav koju je gajio prema Srbiji bila je snažnija od započetih studija na Sorboni. Vratio se iz francuske i roditeljima Josifu i Ruži saopštio da se pridružuje srpskoj vojci. Govorio je:

- Moje detinjstvo je prošlo u proteklim ratovima (balkanskim) i nisam više dete. Idem u Bataljon! Tamo su deca neobučena, mogu da pomognem. Šta sad ima da se čeka? Svi treba da idemo...

I javio se komandi. Primili su ga. U Skoplju je, kao potporučnik, obučavao čete dečaka za bitku na Kolubari. Sa preživelima je, posle sloma Srbije, tifusa i gladi prešao Albaniju. Oporavio se na Krfu. Na ostrvu spasa osnovao "Srpske novine". Jedini glasnik iz koga su izgnani vojnici i narod Srbije mogli da saznaju ponešto o zavičaju i sudbini u progonu.

- Niko nikada neće doživeti užas golgote preko Albanije. Niko, zato, to ne može ni opisati. U zbeg smo krenuli zajedno: otac Josif, majka Ruža i ja. On, moj veliki Jole, nije izdržao. A voleo ga je Šabac. Mačva. U Mačvu je doneo prvi rendgen aparat. Voleli smo Mačvu, taj narod je bio gospodski - govorio je.

Vinavera je put posle odveo u Rusiju. Tamo je okupljao dobrovoljce za Solunski front.

- E, boljševička revolucija... Gadna je to priča - govorio je po oslobođenju 1918. u beogradskom "Mažestiku".

Stradanje

- KAD god bih ga, posle rata, sreo u nekoj od beogradskih kafana, uvek bi priča počinjala o tome kako smo s pesmom pošli na Kolubaru, ali, priču je zaustavljao kada je zaustio o stradanju. O krvi. O lelecima - ostalo je sećanje Milana Janjuševića, Vinaverovog saborca iz Bataljona.

- Čudesan je bio taj Stanislav, snažnog duha, obrazovan. Snažio nas je i tešio. On, već očeličen, kao dete u Drugom balkanskom ratu, među nas je došao kao dobrovoljac, poručnik. Nije se izdvajao od kaplara. Bio nam je brat.