FELJTON - STALJIN "BRIFUJE" TITA ZA SUSRET SA ČERČILOM: Na sastanak Broz otišao tek kad je dobio "zeleno svetlo" od Moskve

„Ja sam“, stoji u Idnovom memorandumu Ratnom kabinetu Velike Britanije od 10.januara 1944.! „sklon da verujem, da 6i, ako 6i kralj Petar odbacio Mihailovića, pre nego što 6i bila dobijena garancija od Tita da je voljan da primi kralja, kralj tim činom presekao poslednju vezu sa Jugoslavijom, a uz to 6i otuđio sasvim znatan deo javnog mnjenja u Srbiji, gde se nalazi i glavni stožer monarhije...

Idn je u svom memorandumu rekao i ovo: „Ako mi budemo vršili pritisak na kralja da sada odbaci Mihailovića, trebalo 6i da imamo nepobitne dokaze o Mihailovićevom izdajstvu, a ja još nisam dobio takvu evidenciju koja se sada prikuplja u Kairu. Šta više, prekid sa Mihailovićem 6i zaista skrenuo mnogo pažnje na ovu stvar i postoji opasnost da 6i ovo moglo biti tumačeno kao da smo mi njega žrtvovali da 6i time zadovoljili sovjetsku vladu, sa kojom bih, kao i sa vladom Sjedinjenih Država, želeo da idem u korak po ovoj stvari. Na kraju, ako bi kralj odbacio Mihailovića odmah, on 6i shvatio da kralj nije slobodan, i znao 6i odbiti da prihvati takvu kraljevu odluku...“

Osim kralju Petru, svoj stav o partizanima, i Draži Mihailoviću, Čerčil je, u Kairu,  decembra 1943, saopštio i predsedniku jugoslovenske vlade, Božidaru Puriću. Ali nije ostao bez odgovora, kao što je to bio slučaj s kraljem Petrom... Purić je čak i oštro reagovao na Čerčilove reči. Izjavio je, kao prvo, da o kolaboraciji Draže Mihailovića sa nemačkim okupatorom ne može biti ni govora, a kao drugo, da će britanska vlada, ako digne ruke od Mihailovića, „primiti na sebe odgovornost, jer će otvoriti vrata u Jugoslaviji krvožednom komunističkom režimu, kojem će seljaštvo Jugoslavije pružiti otpor u dugom i strašnom građanskom ratu“. Purić se nije mogao uzdržati a da Čerčilu ne kaže i to, da je britanska vlada „zauzdala i ućutkala“ jugoslovensku vladu i sprečila je da održava vezu i govori svom narodu. Mnogo godina kasnije, 4. septembra 1974, u razgovoru sa Stanišom R. Vlahovićem,  Božidar Purić je opisao razgovor sa Čerčilom u Kairu, u decembru 1943. godine: „Dočekao sam Čerčila rečima: 'Ekselencijo, šta ste uradili, kakav će sud o Vama istorija doneti što ste prodali Jugoslaviju komunistima?’“

Pošto ga odgovor Čerčila nije zadovoljio, štaviše ga je naljutio, Puriću je, „sevnula misao kao munja“ - da potegne pištolj i ubije Čerčila...

O rešenosti Čerčila da partizane podrži po svaku cenu, ali i da Jugoslaviju obnovi kao državu, govori i jedna zabeleška Ota fon Habzburga, sina poslednjeg austrijskog cara Karla. U sklopu svojih napora da uz pomoć Amerike, i Ruzvelta lično, spreči obnavljanje jugoslovenske države, Oto fon Habzburg je, 19. sepembra 1944, imao dug i mnoškazujući razgovor sa Vinstonom Čerčilom. Na direktno pitanje Ota fon Habzburga, šta će biti sa Jugoslavijom, Čerčil je kratko odgovorio - da će JugoslaviJa biti obnovljena kao samostalna država i da neće postati boljševička. Kad je, ne očekujući ovakav odgovor, Oto fon Habzburg primetio - „Uprkos Titu“, Čerčil je promrmljao: „Upravo zbog njega. Ja verujem Titu“.

Dok je Čerčil, tako, istrajavo na obnovi jugoslovenske države, i to - zbog Tita, predsednik SAD, Franklin Ruzvelt, nije bio za vaspostavljanje jugoslovenske države.  Po njegovom mišljenju, sigurno nastalom i pod uticajem Ota fon Habzburga, najbolje od svega bilo 6i formiranje triju samostalnih država na tlu Jugoslavije, eventualno u okviru jedne balkanske federacije, odnosno konfederacije!'’

I samom Čerčilu, još u decembru 1941, Ruzvelt je rekao da se ne može saglasiti sa britanskim stavom da se obnovi jugoslovenska država kao zajednica Srba, Hrvata i Slovenaca. Ruzvelt je to rekao, 13. marta 1943, i britanskom ministru spoljnih poslova..!

I bivšoj austrijskoj carici Ziti, majci Ota fon Habzburga, s kojom se rado upuštao i u političke diskusije, Ruzvelt je rekao (11. septembra 1943) da je on apsolutno protiv obnavljanja jugoslovenske države. Između ostalog i zato, što, ako 6i se to desilo, „očuvanje prema Zapadu orijentisane kulture Hrvata, Slovenaca i Dalmatinaca postalo bi večno nerešeni problem“. Najbolje rešenje, prema Ruzveltovim rečima, bilo 6i stvaranje jedne potpuno samostalne hrvatske države. Što se tiče Bosne i Hercegovine, on je bio za to da se ovim pokrajinama omogući da same odluče kome će se pripojiti — srpskoj ili hrvatskoj državi..!

Priznavajući partizane i Tita (narodnooslobodilački pokret) u meri u kojoj su to učinili, Britanci, a naročito Vinston Čerčil, bili su uvereni da su uradili ono što je bilo u datim uslovima najbolje - pogotovu posle obećanja koja je Tito dao Čerčilu prilikom susreta u Italiji, u avgustu 1944. godine.

Ovaj sastanak Čerčila i Tita bio je istorijski, sa gledišta NOP-a, reći će sam Tito, koji je, kako se navodi, na prvi razgovor sa britanskim premijerom došao „očito uzbuđen“. Na sastanak s Čerčilom, važno je imati u vidu, Tito se usudio da pođe tek pošto je za to dobio „zeleno svetlo“ od Moskve, od Staljina - preko Georgi Dimitrova, tamo u februaru 1944. godine. Iz dokumenata koji odavno već nisu više nikakva tajna, vidi se, da se Tito još u decembru 1943. radiogramom obratio Georgi Dimitrovu, saopštavajući mu na koja bi pitanja Britanci hteli da dobiju odgovor od njega. Pored ostalog, Britanci su hteli da saznaju - prema Titovom radiogramu - 1) „da li mi nastojimo da bi NKOJ bio formalno priznat; 2) da li mi ostajemo pri našem rešenju da pitanje o kralju bude rešeno posle rata; 3) hoćemo li mi voditi propagandu protiv kralja“. Kako je u radiogramu još rečeno, Tito (koji se tu spominje pod imenom Valter) je nameravao da odgovori 1) „Do sada mi nigde oficijelno nismo nastojali da bi NKOJ bio odmah formalno priznat, no radićemo na tome obraćajući pažnju na interese narodno - oslobodilačke borbe, ali i opšte savezničke interese; 2) Ostajemo pri rešenju da pitanje o kralju i monarhiji rešavamo posle rata; 3) Pitanje propagande protiv kralja javlja se kao naša unutrašnja stvar i zavisiće od kralja u odnosima antinarodnih snaga u zemlji i inostranstvu, koje pomažu okupatorima“.

Odgovor Moskve (odnosno Staljina, preko Dimitrova) Titu, usledio je 9. februara 1944, i on je glasio: „Dobili smo vašu molbu u vezi s kraljem Petrom. Javljam naše zajedničko mišljenje, uključujući i mišljenje druga kojeg ste spomenuli (Staljina - Prijatelja, kako je Dimitrov tražio od Tita da Staljina iz konspirativnih razloga naziva)... Englez (Čerčil) zalaže se za jedinstvo Jugoslovena, ali dok postoje dve vlade - jedna u Jugoslaviji, druga u Kairu - jedinstva ne može biti. Zbog toga vlada u Kairu treba da bude eliminisana, uključujući i Dražu Mihailovića, pri čemu ona treba vladi AVNOJ-a da podnese potpuni izveštaj o trošenju ogromne sume narodnog novca. Vlada Jugoslavije, to jest vlada AVNOJ-a, treba da bude priznata od strane Engleza i drugih saveznika kao jedina vlada Jugoslavije, pri čemu treba da se potčini zakonima AVNOJ-a. Ako kralj Petar prihvati sve ove uslove, onda se AVNOJ ne protivi saradnji s njim, s tim da pitanje monarhije u Jugoslaviji rešava narod posle oslobođenja Jugoslavije. Takvo je naše mišljenje...“

SNAŽNA SRBIJA

PREDSEDNIK sad,  Franklin Ruzvelt u razgovoru sa Konstantinom  Fotićem,  poslanikom  Kraljevine Jugoslavije u Vašingtonu, u jednom momentu je rekao: "Zar ne mislite da 6i bilo mnogo povoljnije za sve Srbe da odsad imate svoju homogenu državu, posle odvajanja od vaših sadašnjih zapadnih pokrajina? U tom slučaju bili biste opet snažni i ne biste morali više da trošite energiju u beskrajnim diskusijama o svojim unutrašnjim problemima... "?

 SUTRA: ČERČIL KONAČNO SHVATA TITOVU DVOSTRUKU IGRU