ŽIVOT ZA ZNAMENJE SLOBODE: Podvig i tragedija mladog borca Miladina Petrovića, koji je u noći 19. oktobra podigao zastavu na “Albaniju”
JEDNA od najuzvišenijih priča koje su zabeležene tokom borbi za oslobođenje Beograda, podvig je mladog Miladina Petrovića, koji je, u noći 19. oktobra 1944. godine, istakao zastavu slobode na prestoničkoj Palati "Albanija".
Foto Dokumentacija “Novosti” i “Borbe”, Vikipedija, Muzej Srbije.
O ovom podvigu, decenijama kasnije, svedočili su, s ponosom, njegovi preživeli saborci i sačuvali ime junaka od zaborava.
Bio je borac Druge čete četvrtog bataljona Osme crnogorske udarne brigade.
Puškomitraljezac. Brigadi se, kako su borbe za oslobođenje napredovale, priključio kao i brojni mladi ljudi, u poletu i zanosu da što pre oslobode glavni grad od fašističkog, nemačkog okupatora.
- Dobro se sećam tog mladog, krupnog momka. Mogao je, možda, da ima ne više od 18 godina - svedočio je pukovnik Ilija Prelević, politički komesar u Drugoj četi Četvrtog bataljona Osme crnogorske. - Bio je u suknenom odelu, šajkača sa velikom petokrakom.
Odmah sam ga upitao: "Odakle si?" Odgovorio je: "Ja sam Miladin Simeona Petrovića iz Brankovine kod Valjeva." Odmah je zatražio pušku. Rekao sam: "Puška mora da se otme od Nemaca, nemamo mi magacin oružja.
"Šest dana pre nego što će glavni grad biti konačno oslobođen, Osma crnogorska udarna brigada našla se na terenima Rakovice. Jedan bataljon sukobio se sa Nemcima. U toj borbi obreo se Miladin Petrović, mada njegova Druga četa nije učestvovala u okršaju.
Miladin se najverovatnije na svoj rizik priključio ostalim partizanima.
Tog 14. oktobra rominjala je sitna, dosadna kiša. Borci, neispavani, mokri. U zasedno mesto banuo je Petrović i zagrmeo:
- Evo mitraljeza! Hoćete li sad da mi date pušku? Sećanje pukovnika Ilije Prelevića:
- Sijao je "šarac" u rukama tog mladića. Rekao sam mu da zadrži puškomitraljez, ali mora da nauči da njime rukuje...
Ratni Dnevnik
U RATNOM dnevniku o operaciji za oslobađanje Beograda Osme crnogorske udarne brigade, koji se čuva u Vojno-istorijskom institutu, zapisano je: "19. oktobar, četvrtak, vreme kišno. Neprijatelj se nalazi na istim položajima i sa Bežanijske kose stalno tuče u naše položaje artiljerijom. Naša artiljerija tuče Terazije i Kalemegdan. Borba u gradu stalno besni. Prvi bataljon je izbio na Terazije, a Četvrti sa jednim odeljenjem, zajedno sa Prvom proleterskom, napreduje prema 'Albaniji'. Oko 21 sat, zavijorila se trobojka sa petokrakom".
Samo dan kasnije, borci Druge čete bili su zadivljeni Miladinovim majstorstvom u rukovanju puškomitraljezom, rame uz rame sa najboljima, Milanom Božovićem i Sretenom Živanovićem.
Kada je Četvrti bataljon Osme crnogorske udarne brigade, boreći se za svaku zgradu, svaki ulaz, osvajao Slaviju, ovde je nepoznata devojka prišla Miladinu Petroviću. Darovala mu je izvezenu trobojku sa petokrakom i zavetovala ga da je podigne na najviši vrh u Beogradu. Obećao je da će joj ispuniti želju.
Borbe su trajale, Palati "Albanija", teško se prilazilo. Ginulo se, ali se nije odstupalo. Prilaz zgradi je bio štićen snažnom vatrom Nemaca, sa svih njenih spratova. Sa najviših delova tukli su snajperisti. Samo dan ranije, pre nego što će se zastava zavijoriti, poginuo je Milisav Đurović, komandant Četvrtog bataljona Osme crnogorske, narodni heroj. Palata "Albanija", kako su govorili preživeli, nije za oslobodioce bila značajnija od, na primer, železničke stanice, električne centrale, pošte ili zgrade Skupštine, ali je predstavljala čvrsto neprijateljsko uporište i morala je da bude očišćena od Nemaca.
KAD ZAGRME "STALjINOVE ORGULjE”
PRVO raketno artiljerijsko oruđe u istoriji ratovanja je sovjetski mobilni lanser BM-13N na kamionu US6, koji je mnogo poznatiji pod imenom "kaćuša". Nemci su je tokom rata zvali i "Staljinove orgulje" zbog karakteri stičnog zvuka prilikom lansiranja raketa sa šinskih lansera na vozilu u čijoj se kabini nalazio upravljački pult. "Kaćuša" je razvijena uoči rata ali je čuvana kao vrhunska vojna tajna sve do nemačke invazije u SSSR. Posade oruđa su pripadale tajnoj službi NKVD, a oruđa su imale sistem za samouništavanje da ne bi pale neprijatelju u ruke. Raketni lanseri na kamionu su projektile kalibra 132 milimetra, a kasnije i 300 milimetara ispaljivali pojedinačno ili u nizu. "Kaćuše" nisu bile precizna oruđa, pa su delovale u baterijama stavarajući zaprečnu vatru koja je uništavala sve pred sobom, izazivajući strahovitu paniku kod nemačkih vojnika. Ovi lanseri su korišćeni početkom rata za zaustavljanje neprijateljskih ofanzivnih dejstava, a u osvetničkom maršu ka Berlinu kao artiljerijsa priprema, pre ofanzivnog nastupanja sovjetske pešadije i oklopno-mehanizovanih jedinica.
Pred zoru, odlučujućeg 19. oktobra, grupe boraca Četvrtog bataljona savladale su prostor do samog ulaza u palatu. Među borcima koji su se dokopali ulaza zgrade bili su Miladin Petrović, Milan Božović i Sreten Živanović. Na petom spratu, Nemci su pokušali da ih "odseku" od snaga koje su bile oko zgrade, ali nisu uspeli. Probijajući se kroz kišu kuršuma, Miladin Petrović na predovao je ka vrhu "Albanije". Gore, na krovu, bila je grupa Nemaca koja je kontrolisala prostor prema Terazijama. Pokosio ih je mitraljez mladog Petrovića. Ubrzo se na vrhu palate zavijorilo znamenje slobode.
- Miladin je tada ranjen, ali je odbio da ide u bolnicu - zabeležio je njegov politički komesar Ilija Prelević. Posle tačno dva meseca, još sasvim neoporavljen, Miladin Petrović, Simeonov sin iz Brankovine kod Valjeva, poginuo je na Sremskom frontu. U selu Kaiševci, 18. decembra 1944. godine.
* * * * * * * * * *
PROVERENO – MIN NjET
ZA demontiranje i uništavanje eksplozivnih naprava bili su zaduženi sovjetski mineri iz 11. jurišne inžinjerijske brigade i 44. inžinjerijske brigade. Dok su borbe oko Oficirskog doma bile u punom jeku, ušla je u Beograd grupa minera koja je odmah pristupila uklanjanju mina i čišćenju minskih polja. Oni su naišli na punu podršku građana, koji su ih vodili do lokacija koje su Nemci minirali. Mine koje nisu mogli da uklone, aktivirane su pošto su prethodno preduzete mere za bezbednost građana.
Sovjetski mineri uspeli su da razminiraju 845 objekata, među kojima 85 administrativnih zgrada. U Beogradu je uklonjeno i deaktivirano 4.158 mina, 76.298 granata, 7.370 bombi, 4.385 kilograma eksplozivnog materijala i učinjeno bezopasnim sedam skladišta eksploziva. Još dugo posle rata su se mogli videti na zgradama natpisi ispisani masnom bojom „provereno - min njet“.
* * * * * * * * * *
NARODNO POZORIŠTE TRI PUTA OSVAJANO
NARODNO pozorište je od 17. do 19. oktobra tri puta zauzimano od strane boraca Prve proleterske brigade i potom osvajano od strane neprijatelja. O ovim događajima ostavio je svedočenje Jagoš Žarić, jedan od komandanata Prve proleterske brigade. „Dva puta su Nijemci silovitim napadom izbacili naše jedinice koje su bile zaposijele Narodno pozorište. Pokušale su jedinice Crvene armije da treći put osvoje Narodno pozorište, potpomognute artiljerijom i snažnom vatrom iz tri tenka. Naše ranije borbe za Narodno pozorište posmatrali su sovjetski oficiri i obratili meni, s zahtjevom da više ne napadamo tu zgradu. Foto Dokumentacija “Novosti” i “Borbe”, Vikipedija, Muzej Srbije.
’Sada ćemo mi izvršiti napad – rekli su – vas je malo, pa ako još ginete, šta će od vas ostati? Nas ima dosta, pa ako i ginemo, opet nas dosta ostaje.’„ Nakon artiljerijske pripreme sovjetska pešadija je jurnula prema zgradi pozorišta, međutim bila je pokošena nemačkom vatrom iz Narodnog pozorišta, palate „Reunione“ i Državne hipotekarne banke (danas Narodni muzej). Nakon ovog neuspelog napada boraca Crvene armije, usledio je napad boraca Prve proleterske koji su uz podršku sovjetskih artiljeraca ponovo zauzeli zgradu.