PRILOZI ZA NEZABORAV - KAD SU RATNICI ZAĆUTALI U SLOBODI: Putevima slave i stradanja legendarnog bataljona 1.300 kaplara 5.

Ne dolikuje, to, čoveku koji je sedam godina učestvovao u najljućim ratovima. Ali, moram da izdržim do kraja, i ovo što mi je sudbina dodelila, da nosim spokojno i mirno kao Hristos.

Hristifor Crnilović, jedan od momaka iz Bataljona 1.300 kaplara, napisao je ovo sestri Zori u Vlasotince, nepunu godinu pred smrt, 1963. Ovaj srpski ratnik je sa nepunih 20 godina života dobrovoljno pristupio srpskoj vojsci u Velikoj vojni - đačkom bataljonu.

Preživeo sve strahote rata, a nije morao. U ratu je izgubio braću, Aleksandra i Uroša.

Bio je slikar, etnolog, istraživač tradicionalne srpske kulture. Ostavio pokolenjima bogatu, dragocenu zbirku koja svedoči o našem identitetu. A, umro je kao siromah, u najvećoj bedi, u slobodi države kojoj nije bio po volji. U FNR Jugoslaviji.

Bio je student minhenske škole, mlad, lep, darovit kada je na poziv otadžbine napustio školovanje i pridružio se, u Skoplju, bataljonu srpske mladosti, koja je trebalo da umornoj srpskoj vojci pruži moralnu podršku na Kolubari i Suvoboru. On nije svoju mladost trošio ratujući za slobodu iz interesa. Ponela ga je ljubav. Iskrena, mladalačka, zanesenjačka. U rovovima, u jurišima najkrvavije bitke u kojoj je srpski narod žrtvovao i najmlađe đake i studente, bio je do poslednjeg plotuna. Pobedničkog.

- Najteže mi je bilo kad mi drugovi na rukama umiru. Moji drugovi. Deca. Bilo mi je teško dok sam slušao poslednje pozdrave majkama, poruke. A ne stižu da izgovore ni ime, ni gde da isporučim njihove poslednje reči. Možda je tako i bolje. Možda ne bih imao snage da ih prenesem majkama koje su ih čekale - govorio je Crnilović, kaplar.

Nije slutio slom naroda i države 1915. Nije slutio golgotu i strašno stradanje preko Albanije. Ali nije gubio nadu. Susret sa Krfom, ostrvom spasa, video je kao vaskrs.

Oporavljen, u jesen tri godine kasnije, sa neugaslom nadom u odavno sanjanu slobodu Srbije, dostojnu njene mladosti čije su kosti, bez opela i belega, razasute putevima slave i stradanja, javio se u prethodnicu Solunske bitke.

- Kad smo stigli do Niša, dao bih sve da vidim Vlasotince. Moje rodno Vlasotince. Ko me tamo čeka - govorio je.

- Ali, gura front u kome više nema mojih drugova, veselih i raspevanih s kojima sam iz Skoplja pošao na bojište.

Posle Velikog rata, posle velikih bitaka, Hristifor Crnilović, vratio se zanatu.

Oplemenio ga je ljubavlju koju je iz kuće poneo. Ljubavlju prema srpskoj tradiciji i njenoj umetničkoj baštini.

- Ta ljubav ga je "vešto prevela iz slikarstva, preobratila ga u etnologa", pa je počeo, decenijama, da prikuplja sve što je mislio da je vredno sećanja - zabeležio je slikar Aleksandar Tomašević koji je sa Peđom Milosavljevićem učio slikarstvo kod profesora Crnilovića.

- Naš profesor Hristifor bio je, pre svega, intelektualac, izvanredan pedagog, poliglota. U školi crtanja, od njega se učila škola života. I u ćutanju, više nego što bi se moglo saznati iz kakvih traktata.

Stanislav Vinaver zapisao je o drugu iz Bataljona 1.300 kaplara: "Na vojištima se nije štedeo, ali ga metak nije hteo. I od albanske golgote bio je jači. Jači i od bolesti, gladi... Od izdaja i predaja, od savezničkih licemerja. Za sve je imao zajednički odgovor, u četiri reči: 'Ko izdrži, neka priča'."

Tako je podneo i smrt brata Aleksandra, koji je ostao u bespuću Albanije. Hristifor Crnilović je, posle, u aprilskom ratu, 1941. izgubio i poslednjeg brata - profesora Uroša. A on sam, profesor Crnilović, u izvojevanoj slobodi, nije mnogo govorio. Nije je tako zamišljao. Nije se za takvu borio.

- Nemam vremena, a i da ga imam, ko bi me slušao. Eto, da ih sad ja pitam: Šta će nam ujedinjenje, rekli bi: Kićo je, kako su ga zvali u Vlasotincu, protiv kralja! Nisam. I ne bih umeo da se bunim. Ja znam samo da ratujem i radim. U oba slučaja, za otadžbinu. I znam da patim, jer vidim da nestaje.

Posvetio se radu. Tu je nalazio utehu i zaklon. Rad će mu, kasnije, u novoj državi FNRJ biti jedini spas. U nemirima i preispitivanju: zašto se borio. Ratnici sa najvišim odlikovanjima iz srpskih ratova, kao ovaj junak i umetnik, toj državi nisu bili potrebni.

Uglavnom, nisu. Mada je Hristifor Crnilović ćutao, ona ga se plašila. Novo vreme, uprkos toj tišini, nije marilo za stare ratnike. Njihove Albanske spomenice, Karađorđeve zvezde, ordenje Belog orla i krune, proigrala je, kao i mnogi potomci odlikovanih, koji nisu pamtili, pa im se istorija ponovila.

- Draga Zoro - pisao je sestri Hristifor Crnilović.

- Branim se tako što se udubim u moje radove. U neki cilj koji sam pred sobom postavio, ne misleći da li ću ga ostvariti. I, tako zaboravim muku. A ti, nemoj da zaboraviš. Sahrani me u Vlasotincu. Tu, sve nekako mislim, uz vašu brigu, barem me neće prekopati.

Umro je namučen. Gladan. U najvećem siromaštvu. Sahranjen je u rodnom Vlasotincu, kako je i želeo. A njegovo Vlasotince, kad god je kakva godišnjica iz života Hristifora Crnilovića, vraća sećanje na svog znamenitog zavičajca.

Čuvajući našu baštinu

U Narodnoj biblioteci u Vlasotincu u postavci je izložba fotografija koje je na svom ratnom putu načinio Hristifor Crnilović, ratnik i poratni srpski umetnik. Vlasotince se na i ovaj način odužuje svome Kići, napaćenom srpskom ratniku i umetniku koji nije zadužio samo svoj zavičaj, već našu, srpsku istoriju, čuvajući našu baštinu. Deo tog duga i sećanja na slavnog pretka je i fondacija koju je opština osnovala. Da pomogne mladim talentima, koji su, u umetnosti, na putu svog slavnog pretka.

Rukopisi i skice na 21.500 strana

U Beogradu, u Manakovoj kući, čuvaju uspomene na Crnilovića. Njegova zbirka, ovde, pravo je bogatstvo srpske baštine i umetnosti. Ovde čuvaju Crnilovićeve sveske rukopisa i skica na - 21.500 strana. Tu su i nošnje koje je putujući na konjima, decenijama prikupljao na jugu Srbije. Poslednji dinar od svoje nasledničke plate odvajao je kako bi potomstvu ostavio značajne belege srpskog trajanja. Bogata etno-zbirka od nošnji, nakita, posuđa, alata prikupljena je njegovim rukama. I tu se vidi da je bio veliki esteta i veliki umetnik.