ŽIVOT JE POSVETIO HILANDARU: Država se odužila potomcima dobročinitelja Đorđa Roša

Time je bar na neki način zadovoljena pravda za čoveka koji je tako mnogo dao za otadžbinu, a nije mu dozvoljeno u njoj ni da se sahrani. Zato je Đorđe Roš jedini civil sahranjen na hilandarskom groblju, otkad se upokojio, 1977. Njegov grob nalazi se ispred kosturnice hilandarskih monaha i vide ga samo retki hodočasnici.

U vlasništvu Rošovih ponovo je zgrada na Zelenom vencu, u kojoj se nalazila nekada čuvena kafana "Zlatna moruna". U njoj su se okupljali Gavrilo Princip i drugi mladobosanci u Beogradu, pre atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Zanimljivo da je porodica jedna od svega nekoliko kojima je određen maksimalan iznos obeštećenja od 500.000 evra, iako je vrednost njihove imovine bila daleko veća.

Đorđe Roš bio je ratnik, trgovac i privrednik, mecena, kolekcionar, poliglota, diplomata, počasni konzul, sportista i dobrotvor. Prikupljanjem novčane pomoći i donacijama, sa princem Tomislavom Karađorđevićem spasao je manastir Hilandar, da ne pređe u grčko vlasništvo. Govorio je četiri strana jezika. Bio je pilot u Prvom svetskom ratu.

Još kao maloletni, on i njegov brat Dušan priključili su se kao srpski dobrovoljci u balkanskim ratovima, a zatim stupili u vojnu akademiju. Rošovi su bili čuvena nemačka porodica. Inženjer Sebastijan Roš, Đorđev i Dušanov otac, došao je u Srbiju u vreme kralja Milana kao stručnjak za izgradnju železnice. Prešao je u pravoslavlje, uzeo za slavu Svetog Đorđa i po njemu dao ime najmlađem sinu.

Đorđe je prvi put ranjen na Ceru, a drugi put u jurišu s majorom Gavrilovićem, tokom odbrane Beograda. Te velike i teške dane opisao je u memoarima "Na Dunavskom keju", objavljenim 1931. Nemci su ga izlečili i poslali u logor. Uspeo je da pobegne i stigne do Solunskog fronta, gde je iako invalid, nastavio da ratuje. Posle rata, on i brat otišli su iz jugoslovenske vojske, u kojoj su ključna mesta dobijali dojučerašnji habzburški oficiri. Zahvaljujući porodičnim vezama, postali su uspešni poslovni ljudi. Između ostalog, poslovali su sa nemačkim industrijalcima i kupovali oružje za jugoslovensku kraljevsku vojsku. Tako su vojsci uspeli da nabave "meseršmite", u to vreme najbolje avione u Evropi. Upravo oni su oborili najviše nemačkih letelica, u aprilu 1941, ali je, takođe, zbog njih Đorđe proglašen saradnikom okupatora.

Zanimljivost je da je posle puča 1941, jugoslovenska vlada na čelu sa generalom Dušanom Simovićem ovlastila Đorđa za pregovore sa nemačkim diplomatama, da bi se izbegao rat.

On, međutim, nije stigao do Hitlera.

Porodica Roš je emigrirala u Nemačku, 1944. Od 1961. Đorđe sve češće posećuje Svetu Goru i manastir Hilandar, koji je u to vreme bio u prilično tužnom stanju. U dogovoru sa malobrojnim bratstvom, preduzima korake za njegovu obnovu, pa se četiri godine kasnije i naseljava na granicu sa Svetom Gorom. Osnovao je Komitet za obnovu manastira, u kome je, sa princom Tomislavom, sakupljao po svetu novac. Posle delimične obnove, od novca koji su Đorđe Roš i princ Tomislav sakupili, izgrađena je savremena Hilandarska biblioteka.

Đorđe je preminuo 1977, iznenada, na putu ka Hilandaru. Svojevremeno je to kao svoju želju i zapisao: "Želeo bih da umrem naprasno, na steni obale Jegejskog mora, licem ka Svetoj Gori i Hilandaru." Mada je želeo da počiva u manastiru Rakovica, pored oca i majke, tadašnja Udba mu to nije dozvolila.

Rehabilitovan je tek 2008. Zahtev za restituciju podnela je njegova kćerka Jerica Inga Roš. Postupak je trajao punu deceniju, da bi Agencija 8. februara ove godine donela rešenje o vraćanju imovine, koje je postalo pravnosnažno 1. marta.

Punomoćnik Rošove naslednice, advokat Sergej Ćuretić, objašnjava da će njegova klijentkinja obeštećenje, s obzirom na svoju dob (91) dobijati u narednih pet godina, a država za njega garantuje obveznicama. Dodaje i da zakupci u zgradi u kojoj se nalazila "Zlatna moruna" imaju pravo zakupa još tri godine.

Ćerke uz Srbiju 1999.

ROŠOVA kćerka, koju su zvali Jelena, nastavila je očevim stopama, pa je prikupljala humanitarnu pomoć za našu zemlju tokom NATO bombardovanja 1999. U Srbiju je, sa sestrom, donela i očevu zaostavštinu: originalnu zastavu iz Prvog srpskog ustanka, uniformu i sablju kralja Aleksandra Karađorđevića, slike Paje Jovanovića i druge vredne eksponate. Garderoba Rošovih, ostala posle konfiskacije kuća u Katićevoj, završila je u Muzeju primenjene umetnosti, a lične stvari u Narodnom muzeju u Čačku.