PRILOZI ZA NEZABORAV - NUŠIĆEVA KNJIGA ZA SINOVLJEV GROB: Putevima slave i stradanja legendarnog bataljona 1.300 Kaplara 4.

Sin slavnog pisca Branislava Nušića, među prvima se odazvao na poziv srpske vlade za regrutaciju đaka i studenata da se priključe i pomognu iznurenoj vojci posle bitke na Ceru. Ovog mladića sanjivog pogleda, svi bi pre zamišljali uz kakav štafelaj, možda, nad kakvim klavirom. A on je pošao u rat, kuda su baš u ovim danima 1914. išli i mnogi drugi dečaci i momci iz cele Srbije. Takvo je bilo vreme.

- Molili smo ga da sačeka. Da odloži. Nije vredelo - govorio je Nušić.- Otišao je sa žarom. Ni prvo ranjavanje nije ga zaustavilo. Majka je džaba urgirala kod lekarske komisije, pokušavala da izdejstvuje kako nije sposoban za front. Pobunio se. I priključio se kaplarima.
Ocu je prigovorio:

- S kojim pravom ti mene odvraćaš, kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce.

Majka Darinka, do poslednje trunke nade i snage nije odustajala da jedinog sina zaštiti od fronta. Tražila je od supruga da, lično, ide kod regenta Aleksandra, njegovog prijatelja i od njega traži da se "s najvišeg vrha" spreči odlazak mladog Nušića u vojsku.

- Mogao sam da ga izvučem... I nisam mogao - rekao je Nušić supruzi posle susreta sa regentom.

Shvatio je da je i sam ceo život govorio o nacionalnoj borbi i oslobođenju i da bi bilo licemerno, u odsudnom času za Srbiju, da izvlači sina iz rata, a da hiljade srpskih mladića gine za otadžbinu.

Tako su se rastali. Tri pisma je poslao devojci. Svojoj prvoj i poslednjoj ljubavi. Kao da je slutio kraj, poručio joj je: "Pao sam za ono što sam voleo. Za otadžbinu, misleći na ono što sam voleo - na tebe."

Desetak dana kasnije stigla je vest da je mladi Strahinja Ban poginuo. U džepu njegove vojničke bluze, u pismu je ostala molba:

- Molim onog koji me prvi nađe da izvesti moju porodicu gde sam poginuo, kad i na kom mestu sam sahranjen. Unapred blagodaran, Strahinja Nušić. Svršeni maturant, rođen u Beogradu. Porodica mi stanuje u Skoplju. Kumanovska ulica, broj jedan.

Vest o smrti jeninca Nušić je primio u Skoplju, odakle ga je i ispratio put krvave Kolubare. Slomljen, ubrzo je i on krenuo iz Skoplja. Postao deo nepreglednih zbegova iznurenog naroda i vojske. U Nušiću je tada nastajala antologijska "Devetsto petnaesta - tragedija jednog naroda". Svedočanstvo o patnjama običnog čoveka u strašnim kolonama kroz bespuća Albanije, pretovarenog živim ranama za najblžima.

Umesto predgovora, potresno svedočanstvo Nušić otvara sa samo četiri kratka reda posvete:

- Mesto trošne kamene ploče, sine, ovom knjigom tuge i bolova, beleži ti otac grob.
Kasnije će da doda:

- Nisam ni slutio da su ta deca na smrt osuđena, da će ih maćehinjski baciti u planine albanske, gde će umirati od gladi i zime i gde će se daviti u blatu, a bolesne obarati kao olujina nedozrelu vlat. Nisam ni slutio da će od 40 hiljada srpske dece za mesec dana njih 36 hiljada naći grobove svoje u snežnim ambisima i barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine, prosto, baciti zverima za hranu.

Posle ove knjige povukao se u osamu. Aleksandar Deroko, kaplar iz slavnog bataljona i saborac Nušićevog sina, zaticao je nesrećnog Strahinjinog oca nadvijenog nad pismima i fotografijama.

- Stajao sam dugo, gotovo uz sto za kojim je sedeo, a da me ne bi ni primetio - sećao se Deroko.

- Posle smo pričali o svemu, samo njega, Bana, nismo pominjali. Slomljenom ocu usahnule su i reči i suze. Bio je uveren da više nema šta i kome da keže.

Kada je, dve decenije posle prvog marša na bojište, kaplarima u Skoplju podignut spomenik, ipak je pristao da govori na otvaranju mermernog belega. Obratio se okupljenim roditeljima u ime svih s kojima je, u neprebolu, delio sudbinu:

- Naša roditeljska srca slediše se. Naše oči istopiše bol duša naših, a reč nam u grlu usahnu do šapata posmrtnog opela. Pa ipak mi smo ustrajali, ustrajali da doživimo, evo, i ove dane - govorio je. - Ustrajali, jer nas je podržavala uteha: da velika dela traže i velike žrtve i da smo tim velikim žrtvama, koje smo dali, postavili temelje velikome delu... Glas mrtvih, reč mrtvih je tu, ona lebdi nad nama... Ja, koji sam bliže smrti no životu, čujem ih. Vi koji ste bliže životu nego smrti, osećate ih u duši. A glas mrtvih vam ovoga časa veli: Hvala na sećanju i priznanju, i ja im u ime ojađenih očeva i majki uzvraćam polažući na ovaj spomenik najskupoceniji venac. Venac roditeljskih suza.

Banovo pismo ocu Branislavu

U PISMU koje je stajalo u drugom džepu bluze poginulog kaplara Strahinje Bana Nušića, ocu Branislavu kojeg je zvao Aga, poručio je:

- Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih naših velikih ideala koje smo, svi mi, tako složno propovedali 1908. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih budućoj Srbiji mogao korisno poslužiti, ali takva je sudbina. Deda, mama i ti, oprostite mi. Tvoj sin Ban - napisao je ocu.