KRVAVI OKTOBAR U GORNJEM JADRU: Srbija ne sme da zaboravi zverske zločine po kaznenoj naredbi generala Vilhelma Kajtela

Zločin je sprovela 342. zloglasna fašistička divizija, kojom je komandovao general Franc Beme. Loznički publicista i novinar Miloš Pantelić, koji je prvi, posle nekoliko decenija, objavio knjige "Kolo smrti oko Jadra" i "Nad humkama mališana", tvrdio je da je brojka ubijenih veća - "4.850, po pedantnoj evidenciji Vermahta". Broj ubijenih, u vreme komunizma, smanjivan je i na 2.000!?

Sve do pre desetak godina šira javnost je malo znala o tom krvavom piru, najvećem prema seljacima u Evropi. Spomen-kosturnica u selu Draginac kod Loznice svedoči o prvom masovnom zločinu počinjenom nad civilima.

U jesen 1941. godine jedinice Vermahta krenule su u ofanzivu sa ciljem da povrate izgubljene teritorije u zapadnoj Srbiji. Jedna kaznena ekspedicija uputila se ka Krupnju, ali je na mostu preko Jadra, kod mesta zvanog Gajića Stena, u blizini Draginca, zaustavljena i razbijena od partizanskih odreda 14. oktobra 1941. godine.

Nemačke okupacione snage su kao odmazdu za ovaj poraz iz Draginca i okoline sakupile i potom na nekoliko mesta u Dragincu streljale ukupno 2.950 lica. Najmlađa žrtva bila je stara svega tri dana. Sve su ih zatrpali u zajedničke grobnice.

Života Isaković je, kao predsednik GO SUBNOR, inicirao i doveo do kraja inicijativu da se podigne spomenik žrtvama i u najstradalnijem selu Cikotama. Isaković ističe da je, u svim tim knjigama i zapisima nekako skrajnuto ovo malo pitomo selo, koje se nalazi u dolini, na levoj obali reke Jadar, na 18. kilometru magistralnog puta od Loznice prema Valjevu.

- Sem suvoparnih podataka o broju masakriranih, nema nekog posebnog zapisa o stravičnom uništenju ovog mesta. Čak do sada nije bilo ni najobičnijeg spomen-kamena - kaže Isaković.

U skladu sa direktivom Vermahta, general Beme izdaje svoju naredbu potčinjenim jedinicama:

- Ako ovde ne postupimo svim sredstvima i sa najvećom bezobzirnošću, naši će se gubici penjati do neizmernosti.  Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer.

U tom bezumlju, brutalnosti i svireposti najteže je stradalo selo Cikote, odnosno tri njegova zaseoka: Rakovica, Kulič i Krivajica. U dva zaseoka: Terziće i Šurice Nemci nisu zalazili. Za samo tri sata selo je sprženo, stanovništvo masakrirano. Najmanje je ubijeno kuršumom. Uglavnom su im sekli glave bajonetima. Ženama sekli dojke, ubadali u tela pa ih tako polumrtve ubacivali u krečane, male iskopane jame dubine do 2 metra u prečniku od 2-4 metra ispunjene zagašenim živim krečom. Gde su naletali na trudnice, porili ih bajonetima vadili plodove iz utrobe, kasapili ih pred još živim majkama i sve zajedno bacali u kreč.

Poznato je nekoliko mesta u zaseocima Rakovica i Kulič na kojima je izvršeno masovno najbrutalnije ubijanje:

Kod kuće Čede Živkovića pobijeno je 27 lica. Ispred kuće Miroslava Krsmanovića 47 lica. Kod kuće Mirka i Tihomira Rakića 27 lica. Kod kuće Jovana Mirkovića 45 lica.

Ispred kuće Mirka Živkovića 20, na Puškarevcu 19 lica a u dvorištu Vojislava Jovanovića 30 lica... I tako redom ... Užas do užasa!!!

Za nekoliko sati selo je prepolovljeno, spaljeno oko 140 domova i pobijeno preko 400 meštana svih uzrasta - od tako reći, nerođene dece do starih preko 80 godina. Ogromna većina su deca i žene.

Živojin Ilić, koji je već poodavno ušao u desetu deceniju života, kao dete doživeo je slom živaca. Ceo život je bio radno nesposoban, a kada smo ga ove jeseni posetili i zamolili da nam nešto kaže, samo je zadrhtao i zaridao. Jedino što smo mogli čuti je:

"Molim vas izađite, ništa ne pitajte". Tada je imao 13 godina.

I priča Rajka Đukanovića, koji je tada imao samo sedam godina, ništa manje nije potresna.

On kaže:

- Mene su stric i njegova dva sina dan pre tog pogroma odveli u susedno selo Likodru, kod njegovog tasta. Računali su da sklanjaju samo muške glave. Moj otac i on su bili na oprezu i čim su primetili kretanje Nemaca sakrili su se u brda. Kod kuće su mi ostale majka, baba, deda, dve sestre i posestrima ili usvojenica kako se tada zvalo. Posle tri dana od tog pogroma otac je došao po mene, sav tmuran, namračen. Samo je ćutao. Tu razdaljinu od 4-5 km smo prešli, a on nije ni reč progovarao.
Iako je bio dete, kako kaže, "predosećao je nesreću".

- Prilazeći kući čuo se neki žagor. Otac je sa još nekim komšijama izvlačio iz krečane sve naše pobijene. Nemci su ih posle ubijanja sve ubacili u krečanu i preko njih pobacali ćilime i haljetke iz kuće, a kuću zapalili. Teško se moglo i razaznati. Tu su mi ležali đed, baba Stanica, majka Prodana, sestre Jelka od 3 i Danica od 5 godina i posestrima Vida od 12 godina.

Takvih priča ima i u knjigama Miloša Pantelića "Kolo smrti oko Jadra" i "Nad humkama mališana". koje su nastale kada. Posebno su teške priče tadašnje dece, koja su po 2-3 dana ležala u gomili sa mrtvima, pa čak kao što je slučaj sa Miodragom Stanovićem, koji je punih šest dana i noći bio među leševima.

Dragoljuba Stanojevića su živog nabacili na drljaču koja je bila zakačena na vajatu. Raspinjao se u mukama i gledao kako mu ubijaju porodicu.

Kod kuće Stepanovića, u kojoj je tada bila opština sela Cikote, najstariji Timotije odvraćao je narod da ne beži. Znao je ponešto da govori i razume nemački, jer je tri godine proveo u zarobljeništvu od 1915-18. godine, govoreći da su Nemci kulturan narod.

Kad su se nemački fašisti pojavili pošao je pred njih sa nekim papirom koji su oni ranije delili, navodno ko ima taj papir ništa mu neće faliti. Čim su ga osmotrili, prvi rafal su sručili u njega.

Tu su pobili oko 20 Stepanovića i još desetak iz drugih porodica. Ta kuća još je uspravna. Samo je novi malter na njoj prikrio tragove kuršuma. Stoji kao nemi svedok krvavog užasa.

Kultura sećanja

U lozničkom kraju je, u međuvremenu, dosta učinjeno u ispravljanju nepravda i držanju do kulture sećanja. O stradanju civila, pored ostalog, sjajno istorijsko delo napisao je, na istinskoj naučnoj osnovi, profesor istorije iz Loznice Đorđe Vukmirović "Od slobode do stratišta - ustanak i nemački zločini u Jadru 1941. godine", koja je izazvala veliko interesovanje javnosti, ne samo u ovom delu Srbije.

Grobnice i spomen-kosturnice

Grobnice su posle rata uređene i obeležene, a 1961. godine svi posmrtni ostaci preneti su u zajedničku spomen-kosturnicu izvan sela. Spomen-kosturnica je obeležena granitnim spomenikom visine sedam metara, autora Ostoje Gordanića Balkanskog. Na memorijalu su ispisani spomen-tekstovi. Na mestu ranijih grobnica ostale su uređene humke na kojima se nalaze ploče sa stihovima Đorđa Radišića.

Spomen-kosturnica u Dragincu kod Loznice u potpunosti je obnovljena, na inicijativu gradonačenila Loznice Vidoja Petrovića, zalaganjem lokalne vlasti novcem resornog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračkih i socijalnih pitanja 2011. godine.