IZVOĐAČ UBISTVA KRALJA POSTAJE KOMANDANT NATO SNAGA ZA EVROPU: U Istočnom Berlinu otvaraju zaboravljenu stranicu istorije

Godina je 1957. Svaki veliki istorijski događaj, koji je izazvao velike međunarodne potrese, podložan je, u različitim vremenima, različitim tumačenjima. I upravo to se dogodilo u Istočnom Berlinu, 23. maja, kada se  u  jutarnjem izdanju lista “Nova Nemačka”, na prednjim stranama, na kojima se, po već ustaljenim pravilima, uredništvo bavilo aktuelnom domaćom ili stranom politikom, pojavio  jedan neobičan tekst. Istočni Nemci, gotovo dvadeset i tri godine posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju (9. oktobra 1934), ponovo otvaraju ovu, takoreći, zaboravljenu stranicu istorije.

Suština ovog novinskog štiva bila je u tvrdnji da je kapetan Hans Špajdel 1934. godine, kao pomoćnik nemačkog vojnog atašea u Parizu, po Geringovom naređenju izveo supertajnu operaciju “Tevtonski mač”. Cilj ovog poduhvata je atentat na jugoslovenskog kralja, operacija u kojoj je stradao i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Celu operaciju, piše novinar “Nove Nemačke”, organizovao je Špajdel, uz pomoć svojih agenata koji su do tančina pratili sve mere obezbeđenja kraljeve posete Francuskoj, i na taj način omogućili neposrednim izvršiocima, ustašama i VMRO, da izvrše atentat.

O neposrednom efektu ovog teksta nisu sačuvani tragovi ni sećanja savremenika, sem da  je razgolitio političku prošlost bivšeg hitlerovskog generala Hansa Špajdela, koji je tada postao glavnokomandujući kopnenih snaga NATO u Evropi.

Međutim, nepuna dva meseca docnije, tačnije 18. jula, te iste 1957. godine, u Prezidijumu Saveta nacionalnog fronta Nemačke Demokratske Republike, održana je međunarodna konferencija za novinare koju je i organizovao Prezidijum Saveta nacionalnog fronta Nemačke Demokratske Republike. Izveštačima svetskih listova predočeni su dokazi za sve tvrdnje iznesene u listu “Nova Nemačka” protiv Hitlerovog sledbenika, tadašnjeg kapetana Hansa Špajdela. Zvanični predstavnici istočnonemačke države podelili su novinarima kopije tri  dokumenta, jedinih sačuvanih, kako su posebno istakli.

Ti dokumenti su zapravo bili pismo rajhsministra avijacije Hermana Geringa upućeno u Pariz kapetanu dr Hansu Špajdelu 1. septembra 1934. godine, a zatim Špajdelov odgovor od 3. oktobra 1934, u kome se precizira da su sve pripreme za operaciju završene. Treći dokument bio je prilog uz Špajdelovo pismo, odnosno izveštaj nemačkog špijuna G. E. Haaka s tačnim opisom rute kretanja kralja Aleksandra po dolasku u Marselj.

* * * * * * * * * * *

Iz Pariza Geringu javljaju: Vlado šofer je spreman

PRVI DOKUMENT - Geringovo pismo Špajdelu od 1. septembra 1934. godine:
„Gospodinu kapetanu dr Špajdelu - lično -

U prilogu Vam šaljem dva naređenja firera i rajhskancelara u vezi sa operacijom „Tevtonski mač“ i instrukcije koje je razradio istraživački biro mog ministarstva za njeno ostvarivanje.

Odmah po upoznavanju naređenja uništiti. O izvršenju obavestiti.  Gering“
Pismo sa svojeručnim Geringovim potpisom i određenim direktivama bilo je po specijalnom kuriru dostavljeno Špajdelu u Pariz. Pečat ambasade i oznaka „3. 9. 34“  pokazuju da je ono stiglo primaocu tri dana posle odašiljanja.

Špajdelovo odgovor nosi datum tačno mesec dana posle toga - 3. oktobra 1934:
Gospodine generale,

Dozvolite da Vas obavestim da je u skladu sa Vašim naređenjima priprema operacije „Tevtonski mač“ već završena.

Ja sam sa gospodinom Vančom Mihajlovom podrobno razmotrio sve raspoložive mogućnosti. Rešili smo da operaciju izvršimo u Marselju: tamo će se sresti oba lica koja nas interesuju. „Vlado-šofer“ je spreman.

U prilogu Vam šaljem kopiju pisma gospodina dr Haka od  1. 10. ove godine.

S dubokim poštovanjem uvek odan Vama Hans Špajdel“. 

Ovo pismo je Špajdel svojeručno potpisao. U prilogu se nalazi pismo koje je Špajdelu uputio nemački špijun Hans Haak 1. oktobra 1934:

„Dragi Špajdel!

Na Vašu molbu saopštavam sledeće: Zvanična svečanost u vezi državne posete biće u Parizu. Na doček u Marselj poći će Bartu i general Žorž.

Prema dekretu koji je 21. maja 1932. godine potpisao predsednik Lebren odgovornost za održavanje reda i mira naložena je Surte nasional i to baš generalnom nadzorniku Sisteronu.

Aleksandar će stići na obalu u Marselju. Posle prvog dela ceremonijala Aleksandar i njegovi saputnici Bartu i Žorž krenuće otvorenim automobilom iz Stare luke prema Prefekturi.

Prilikom kretanja po gradu automobil će proći glavnom ulicom Marselja La Kanabjer i ulicom Sen-Fereol. Pred Prefekturom biće svečani ceremonijal, Aleksandra će pozdraviti narod. Trg ispred Prefekture i ulica Sen-Fereol biće zakrčene gomilama ljudi.  Put kretanja svite biće podeljen na dva dela za čije će obezbeđenje biti korišćeno samo 1.300 ljudi spoljne policijske službe.

Ukoliko se svečana povorka bude kretala polako, obezbeđenje sa deonica kojim je već prošao automobil prebacivaće napred za pojačanje obezbeđenja sledećih deonica,
Vojske za očuvanje reda neće biti. Prema rečima De Laforkada, oružana pratnja motociklista koja je bila predviđena biće ukinuta. O tome ću Vas naknadno obavestiti. Uvek Vaš Hans Haak“.

Objavljena dokumenta, bez obzira na to što su nepotpuna, nesumnjivo potvrđuju jedno: organizatori i inspiratori terorističkog akta u Marselju bile su glavešine fašističke Nemačke. Upravo oni su ovom zločinu dali šifrovani naziv -  operacija „Tevtonski mač“.

Ova konferencija za novinare izazvala je popriličnu gužvu u svetskim medijima, naročito u onim iz istočnog lagera. Samo u Jugoslaviji je bio tajac. Nijedan dnevni list nije preneo ni reč  iz Istočnog Berlina. .

Za razliku od zvaničnog Beograda, u Istočnom Berlinu ne miruju. Angažuju poznati filmski bračni par, režisera Endrua Torndajka i njegovu suprugu Aneli, koji snimaju dokumentarni film “Tevtonski mač”. Ali to nije kraj angažmana istočnih Nemaca. Endru i Aneli, uz pomoć najpoznatijeg publiciste iz Istočnog Berlina Karla Radaca, objavljuju i knjigu pod istim naslovom. Izdavač knjige je, ni manje ni više, bilo Ministarstvo za nacionalnu odbranu Nemačke Demokratske Republike.

* * * * * * * * * * *

Istočnonemačke službe razrešavaju „marseljski čvor“

ŠTA JE TO ŠTO je istočnonemačke službe i Ministarstvo odbrane toliko zaintrigiralo da najednom hoće da razreše “marseljski čvor”, da tada, posle više od dve decenije, otkrivaju ko je bio u pozadini likvidacije jugoslovenskog suverena. Kada se prelista knjiga i vidi da je atentatu na Aleksandra posvećeno dvadesetak strana, lako se dođe i do odgovora. Cilj kompletne akcije sa istočne strane Berlinskog zida bio je Hans Špajdel. Nekadašnji kapetan i pomoćnik atašea iz Pariza, u međuvremenu je postao zapadnonemački general-lajtnant, pa u aprilu 1957. godine i  glavnokomandujući kopnenih snaga NATO za srednju Evropu sa sedištem u Fontenblou u Francuskoj. I podnaslov knjige je: “Velika karijera malog špijuna”.

Špajdel će, pre vrtoglave posleratne karijere u Zapadnoj Nemačkoj i u NATO, ostvariti zavidan uspon u Hitlerovoj vojsci. Bio je general i načelnik nekoliko štabova.

Ko je bio  Hans Špajdel (1897-1984) ? Njegova kratka biografija bi ovako izgedala: Kao maturant, za vreme Prvog svetskog rata stupa dobrovoljno u vojsku. Od 1921, kao oficir Rajhsvera, studira ekonomiju i istoriju. Promovisan za doktora filozofije 1925. U periodu 1933-1935.  pomoćnik je nemačkog vojnog atašea u Parizu. Za vreme građanskog rata u Španiji imenovan je za vojnog atašea gde je pored obaveštajnih poslova obučavao diverzante Frankove Armije.

Ratna karijera: 1940 - načelnik štaba Vojnog zapovednika u Parizu (pod nemačkom okupacijom); 1941 - unapređen u čin pukovnika; 1942 - načelnik Generalštaba 5. armijskog korpusa na Istočnom frontu; 1943 - general-major; 1944 - načelnik Generalštaba armijske grupe B (neposredni saradnik feldmaršala Romela).  Iste godine biva uhapšen i sve vreme do kraja rata provodi, bez suđenja, u zatvoru, odakle ga oslobađaju Francuzi.

POSLERATNA KARIJERA: Od 1950. - vojni savetnik kancelara Adenauera; 1954-1955 - predstavnik SR Nemačke u razgovorima o njenom stupanju u NATO; 1955 - general-lajtnant Bundesvera; 1957-1963 - glavnokomandujući Kopnenih snaga NATO za Srednju Evropu. Zbog nepomirljivih političkih suprotnosti sa generalom Šarlom de Golom, biva septembra 1963. uklonjen sa tog položaja; 1964 - odlazi u penziju i postaje predsednik Fondacije „Nauka i politika”; 1977. objavljuje memoare, pod naslovom Iz našeg vremena.

I nacistički general R. Bamler, jedan  od šefova nemačke vojne kontraobaveštajne službe  1934-1938, ukazuje da je Hans Špajdel za vreme boravka u Parizu bio obaveštajac i da je zvanično prešao u Abver. 

Knjiga i film ga optužuju, pored organizovanja atentata u Marselju, i za sledeće ratne zločine: 

̶  Zločini protiv civilnog stanovništva u okupiranoj Francuskoj; Organizacija taktike  „spržena  zemlja“ na okupiranoj sovjetskoj teritoriji. Pod njegovom komandom u  Voronješkoj,  Belogorskoj, Harkovskoj i Kirovgradskoj  oblasti ostala su  zgarišta naselja, porušenih fabrika, rudnika mostova, bolnica, škola i železničkih stanica.

Zabeleženi su i strašni zločini nad civilnim stanovništvom; 

Izdaja feldmaršala Ervina Romela Gestapou. Špajdel je Gestapou otkrio sve planove zaverenika. U prilog ove tvrdnje svakako govori i podatak da su svi zaverenici streljani ili izvršili samoubistvo, osim „ junaka“ ove naše priče.

I još nešto o Špajdelu. Kao penzionisani komandant kopnenih snaga NATO u spomenutim  memoarima nije mogao da prikrije svoj odnos prema zločinu u Marselju:  „Sa nestankom Bartua, koji je želeo da ovom državnom posetom još više razvije svoju istočnu politiku, nestao je i  jedan nepomirljivi protivnik Nemačke. On je bio borac za francusko-sovjetsko zbližavanje, u cilju ostvarenja potpunog okružavanja Nemačke.“

* * * * * * * * * * *

Brozovom režimu nije odgovarala istina o ubistvu Aleksandra

FILM OPERACIJA „TEVTONSKI MAČ“ pojavio se u bioskopskim salama sredinom 1958. godine. Eho je bio mnogo veći od spomenute konferencije za novinare i knjige. Za godinu dana videlo ga je više od osam miliona gledalaca. Ambasade Zapadne Nemačke u ulagale su zvanične  proteste  ali bez većeg efekta. Samo u Beogradu nije bilo potrebno ulagati protest, jer film kod nas nije prikazan.

Iako je reč o značajnom  istorijskom pitanju, poput one konferencije za štampu koja je u Jugoslaviji prećutana, takvu sudbinu doživeo je i film. Pošto Jugoslovenska kinoteka poseduje kopiju ovog filma, prvo javno prikazivanje održano je 2004. godine,na sedamdesetogodišnjicu atentata u Marselju.

Sovjetski istoričar Vladimir K. Volkov, koji se bavio nemačko-jugoslovenskim odnosima između dva rata, posebno periodom 1933-1938, napisao je knjigu o ovoj operaciji, koja je objavljena u Moskvi 1964. godine. Međutim, njegova studija  „Ubistvo kralja Aleksandra:

Hitlerova zavera“ biće tek 1983. prevedena i objavljena kod nas.

Zbog čega je čitava ova priča u Jugoslaviji ignorisana pitanje je koje bi zaista zasluživalo podrobniju i višeslojnu analizu. Ponašanje Brozove političke nomenklature s kraja pedesetih godina prošlog veka lako je objasniti. Više-manje poznat je stav komunističkih vlasti prema Aleksandru Karađorđeviću.

Pre petnaestak godina pojavila se knjiga “Kraljeubistvo u Marselju”, u zanemarljivom tiražu i gotovo prećutana, koja, takođe,  dotiče ovaj problem. Autor je lekar Jovan Kačaki,  rođen u Beogradu  1939. godine. Doktor je medicinskih nauka, po majci Srbin, po ocu - potomak izbeglica koje su u Jugoslaviju došle posle ruskog građanskog rata 1920. godine. Godinama se  bavio  istraživanjem istorijata ruskih izbeglica u Kraljevini SHS.

Deo života posvetio je istraživanjima o pozadini ubistva kralja Aleksandra.

NEOBIČNO JE SVAKAKO i da  ni ova knjiga, kao ni Volkovljeva, uz istočnonemački poduhvat  Operacija „Tevtonski mač“ nisu kod nas naišli na interesovanje ljudi od nauke. Ne podseća li to, bar malčice, na ponašanje evropskih arhiva koji i dalje u svojim trezorima kriju dokumenta o jednom od najorganizovanijih atentata na državnike u modernoj istoriji.

Posle godina istočno-zapadnih prepucavanja, u ujedinjenoj Nemačkoj smatra se da su faksimili dokumenata koji se odnose na Marseljski atentat, a koje je objavilo Ministarstvo nacionalne odbrane NDR, falsifikati. Razumljivo, branili su komandanta evropskih NATO snaga i čoveka koji je dao najznačajniji doprinos  u obnavljanju zapadnonemačkih oružanih snaga.  I tu je priča završena. Bar što se tiče Nemaca, koji žive u zajedničkoj državi skoro tri decenije.

„Istočna ofanziva“, kako pojedini autori nazivaju akciju iz DDR - imala je za cilj da diskredituje Hansa Špajdela pod čijom  komandom su, u tom trenutku, bile kopnene snage armije svih evropskih zemalja koje su ulazile u sastav NATO. Normalno je bilo, u vreme usijanja Hladnog rata, da suparnička strana iznese sve argumente koji dokazuju da je „njegova vojnička čast uprljana nizom zločina“. Ako ponovo primetimo da je u knjizi  istočnonemačkih publicista, ubistvu Aleksandra posvećeno jedva dvadeset strana, nameće se logičko pitanje zašto je bilo neophodno da se falsifikuju samo dokumenta o prepisci Gering – Špajdel. Zar dokazi o taktici „spržena zemlja“ nisu dovoljni da ukažu da je „general sa četiri zvezdice“, najveći čin u NATO, bio dokazani nacista i zločinac.

Uostalom, ako su falsifikati neporecivo dokazani, koji su onda bili motivi Vladimira Volkova da objavi knjigu sedam godina posle otkrivanja zatamnjenih delova iz biografije Hansa Špajdela. Tim pre  što je on dve godine ranije, na insistiranje De Gola smenjen sa tog položaja.

Možda su motivi sovjetskog istoričara bili da maksimalno iskoriste aferu između dva Berlina i ukloni svaku sumnju koja bi eventualno ukazivala na umešanost Moskve i deo njene odgovornosti oko događaja vezanih za  9. oktobar  1934. godine.