KRALJ ALEKSANDAR OSUĐEN NA SMRT ZBOG BRITANSKOG PROFITA: Treći rajh tvrdio - Englezi su organizovali Marseljski masakr

Povod da se Gebelsova propagadna mašinerija pozabavi sudbinom jugoslovenskog kralja bio je neuspeli atentat  na Hitlera u minhenskoj pivnici.  Odmah posle 9. novembra kad su dnevni listovi izvestili o „ atentatu  na život Vođe“  pojavila se brošura od sedamdesetak strana u kojoj je pobrojano nekoliko političkih ubistava iza kojih je, po navodima anonimnih autora, stajala engleska tajna služba. I naslov je bio u tom duhu „Tragovima Sikret servisa“. Jedan deo,  na osam stranica,  posvećen je marseljskom masakru. Nemci su direktno optužili Engleze da su oni organizatori ubistva. Razlog: nerešeni problemi oko koncesije nalazišta olova i  cinka i Aleksandrov dekret kojim se ograničavaju engleski profiti.

Brošura je odmah prevedena i pojavila se u izdanju beogradske  „Prosvetne zajednice A.D.“  te iste godine.  U tekstu,  pod naslovom „Atentat u Marselju“, piše: „Kralj Aleksandar  I uvek je više značio nego samo „legitimni  vladar na jednom prestolu“. Već kao prestolonaslednik pokazao se u balkanskim ratovima na čelu srpske vojske kao pravi narodni vođ. Za vreme svetskog rata borio se žilavom hrabrošću kao vojnik i državnik za stvaranje Jugoslavije. Kada je izvršio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca istakao se kralj koji  je obezbedio jedinstvo države. Zemlja je korak po korak ulazila u blagostanje i cvetala je. Ali isto tako je oslobodio zemlju od zavisnosti prema evropskim silama.

Izbacio je geslo „slobodnog Balkana“. Znao je da se Francuska i Engleska od nadiranja na Balkan mogu odbiti samo snagom balkanskih naroda.

NI U PARIZU NI U LONDONU nisu ova nastojanja praćena sa zadovoljstvom, jer je bilo lakše naturiti svoju volju jednom nesložnom Balkanu i jednoj slaboj Jugoslaviji. Ipak Aleksandar  I nije bio opasan sve dotle dok se nije pojavila jedna druga velika sila kao protivnik Francuske i Engleske. Godina 1933. bila je prekretnička. Ona je.značila početak preporoda Nemačke. Interesi Nemačke utirali su južnoevropskim državama puteve na kojima su mogle sa više uspeha da očuvaju svoju privrednu nezavisnost.

Posmatrači u Beogradu videli su da Jugoslavija nezadrživo radi na svojoj potpunoj nezavisnosti od zapadnih velikih sila. Za ovo smatran je odgovornim Aleksandar I. I stvarno, on je predstavljao motornu silu jugoslovenske politike nezavisnosti. Kako je izgledalo, u Francuskoj je još postojala nada da ima mogućnosti da se kralj pridobije da odustane od svoje politike. Pozvan je u Pariz da mu se predoči francusku „moć“. Ali, u Engleskoj ne postojahu više takve iluzije. Tamo su bili bolje informisani o držanju Aleksandra  I. U Londonu se znalo da je kralj, uoči primljenog poziva za posetu Francuske, doneo jednu  odluku protiv britanskih privrednih interesa.

Godine 1927. stekli su engleski finansijski krugovi koncesije za eksploataciju jugoslovenskih nalazišta olova i cinka. Godine 1930.  je konstatovano da su olovni koncentrati sadržavali 6 odsto srebra, a koncentrati cinka manje količine zlata. Ovaj nalaz nije saopšten jugoslovenskoj vladi,  kao što bi to bilo u redu. Naprotiv, jugoslovenskoj je državi onemogućeno naknadno istraživanje  „jer su rude poslane u zapečaćenim teretnim vagonima u Solun, gde su ukrcane za Englesku“.  Uprava preduzeća nije dozvoljavala pristup „nepozvanim licima“ do rudnih naslaga. Pronosile su  vesti o pravom „zlatnom blagu“ koje je iznošeno iz zemlje. Profit ovog izvoza bio je ogroman.“

* * * * * * * * * *

Engleski Sikret servis pronazi likvidatora

JUGOSLOVENSKA VLADA ponavljala je svoje zahteve da preduzeće podigne topionice i rudarska postrojenja u zemlji. Sve to nije ništa pomoglo. Engleska se čak žalila zbog ovakvih zahteva i na kraju je morao da interveniše kralj potpisavši dekret kojim se ograničavaju engleski profiti na normalnu meru. Ovaj dekret kralja Aleksandra nije nikad stupio na snagu, jer bi u tom slučaju engleska visoka finansija pretrpela milionske gubitke. Aleksandar I bio je nepodmitljiv, a upotrebiti silu protiv njega - i za to je bilo kasno jer je njegov spoljnopolitički položaj bio vrlo jak. Trebalo ga je ukloniti na drugi način. Tražio se revolucionarni pokret kome je bio cilj da likvidira Aleksandra I.  I  pronađen je VMRO zainteresovan za rasparčavanje Jugoslavije. VMRO doduše više nije bio politički značajan, ali je bez sumnje bio u mogućnosti da stavi atentatore na raspoloženje. To nije bila tajna za Sikret servis...

Policijska istraga utvrdila je da se ubica zvao Veličko Kerin i da je pripadao VMRO.

Uhapšena su i tri druga člana ove tajne organizacije. Kada je najzad, godinu i po dana posle atentata, počeo proces u Francuskoj, potvrdili su doduše porotnici učešće optuženih u atentatu, ali sud nije doneo presudu na smrt kako je to tražio državni tužilac već ih je osudio na doživotni prisilni rad. Optuženi nisu znali  da kažu o zakulisnim uzrocima i pripremama za atentat, a samog atentatora linčovala je masa...

Nama je, dakle, nepoznato koji konci su vezivali Sikret servis sa VMRO. Poznate su nam, međutim, neke vrlo značajne činjenice koje nesumnjivo dokazuju da se u marseljskom atentatu nikako ne radi o spontanom delu Kerinovom ili čak VMRO, već da su atentat pripremili mnogo moćniji i uplivniji naredbodavci.

PRVO: OBA SAUČESNIKA od značaja, jedna tajanstvena plava dama i njen pratilac Petar koji su prokrijumčarili oružje za atentat, ostali su neotkriveni, a mogli su da dadu interesantne podatke. Drugo: jugoslovenska policija predala je francuskim vlastima jednu listu dve stotine sumnjivih elemenata sa „tačnim podacima“. Među ovim nalazili su se i docnije uhapšeni saučesnici ubice. Nije se čulo da je francuska policija ikada u Marselju izvršila ovu poteru protiv ovih sumnjivih lica. Da je to učinila, ona bi, na osnovu pomenute liste, naišla prirodno na krug atentatora. Treće: u Beogradu su želeli da kralja prate četrdeset jugoslovenskih tajnih agenata, ali taj predlog nije bio prihvaćen od pariske policije.

Kad bi se ove tri zamerke mogle još i protumačiti aljkavošću (i kažnjivom površnošću, sledeće činjenice dokazuju nepobitno da su u ovom slučaju u pariskoj policiji vodili glavnu reč ljudi koji su bili moćniji od samih članova francuske Vlade, jer  vlada svakako nije imala interesa da se ovakvo krvavo delo izvrši na tlu Francuske... Odluke  francuskih vlasti javne bezbednosti bez sumnje su jedinstvene u istoriji svih poseta državnih šefova. Nisu preduzete ni najprimitivnije mere bezbednosti. Na primer, nije postavljen ni uobičajeni lanac policijskih organa koji bi radoznalu publiku održao u potrebnoj udaljenosti od ulice...

Zamenik načelnika u Marselju Simon Sabijan izjavio je zvanično pred pretstavnicima štampe: „Odgovorni su činovnici pariske službe sigurnosti. Oni su najodlučnije bili protiv angažovanja vojske,  iako im je to u nekoliko mahova predočeno kao hitno potrebno...“

Navodi u ovom tekstu o koncesijama za  nalazišta olova, cinka su uglavnom tačni. Kao i detalji iz Marselja. Međutim, pada u oči da se ovde ni jednom jedinom rečju ne spominju ustaše kao izvršioci, već samo VMRO koji u tom trenutku faktički ne postoji. Očigledno je da su Gebelsovi „momci“ čuvali Pavelića za vremena koja će nastupiti.