POTRAGA PO CELOJ EVROPI ZA MISTERIOZNOM PLAVUŠOM: Sklapanje mozaika o pripremi atentata na Jugoslovenskog kralja

Po svim svedočenjima i tragovima, radilo se o mladoj osobi, plavuši zanosnog izgleda.

Policijska istraga je utvrdila da je ona bila osoba koja je atentatorima u Francuskoj predala oružje. Na suđenju tužilac je prezentovao dokaze da se  6.oktobra, tri dana pre atentata, u Avinjonu oko osam sati uveče, pojavila privlačna  žena, stara oko 25 do 28 godina, i odsela u hotelu „Regina“. „Uzela je dve sobe i rekla da će njen muž doputovati nešto kasnije. Prijavila se pod imenom Marija Vudračec iz Trsta. Navela je da je upravo doputovala iz Pariza, a od prtljaga je imala dva kofera od žute kože. Izašla je iz hotela odmah pošto se prijavila i posle jednog sata se vratila u pratnji jednog čoveka kojeg je predstavila kao svog muža Petra. Sledećeg dana, pomenuta dama, koju se u svim istražnim dokumentima biti označavana kao  Plava dama, autobusom je sa svojim mužem otišla u Eks Provans gde su se sastali sa Eugenom Didom Kvaternikom. Oko sedam časova uveče, Kvaternik je uzeo taksi i vozaču dao adresu jednog hotela na Kur Mirabo i hotela „Modern” u blizini železničke stanice. Zaustavio je taksi tokom vožnje da bi uzeo Plavu damu koja ga je čekala na ulici, ali sada sa četiri kofera. Plavu damu je ostavio u hotelu na Kur Mirabou, a sam je otišao u „Modern“. Dan uoči atentata svih pet osoba: Eugen Kvaternik, Veličko Kerin, Mijo Kralj, Ivan Rajić, Zvonimir Pospišil,  i Plava dama otišli su u Marselj kako bi izabrali lokaciju za izvršenje zlodela. Ujutro, 9. oktobra, Plava dama i Petar predali su oružje atentatorima. Svako je dobio po jedan automatski pištolj, marke „mauzer” i „valter” i po dve bombe.

POTOM SU PETAR i Plava dama platili hotelske račune, autobusom otišli za Avinjon, gde su se ukrcali na voz koji je išao za Italiju ili Švajcarsku, kako beleži Radoslav Gaćinović u svom  istraživanju o Marseljskok atentatu, nije pouzdano ustanovljeno. Mnogi svedoci su potvrdili da su na koferima, koje je Marija Vondraček nosila sa sobom, bile nalepnice sa oznakama Trsta. Istraga je, takođe, utvrdila da je oružje, koje je ona prenela, proizvedeno u fabrici “Anđelini i Bernardon” iz Trsta.

U mesecima posle atentata  nastala je potraga za „lepom plavkom“. Istražni organi smatrali su da bi preko misteriozne plavuše mogli da dođu  do nalogodavaca i organizatora. Najpre se sumnjalo da je to Katica Šiler, dvadesetčetvorogodišnja lepotica iz Zagreba.  Gotovo sve države su Francuzima ponudile svoju “Mariju Vondraček”.  Širom Evrope krenula su hapšenja sumnjivih plavuša.  Policija je izdala poternicu za plavušom koja se predstavljala kao grofica Sibile fon Šulenberg. Ona je uhapšena u Parizu i ispostavilo se da se radi o Nemici Mariji Tred. Međutim, ona nije bila plava dama koju su tražili zbog ubistva kralja, ali je bila nemački špijun.

Nemačka policija uhapsila je 17. novembra 1934. Nemicu Valeriju Markovat, suprugu Slavka Cihlara, ustaše iz berlinske centrale. Italijani su u Milanu priveli dansku plesačicu Maju Kristensen, pod sumnjom da je ona misteriozna plavuša za kojom se traga. U Zagrebu su sumnjali da je lepa plavka Dora Frank, ćerka dr Franka, osnivača frankovačke stranke, kojoj se naprasno izgubio trag i niko nije znao gde se ona nalazi.

Belgijska policija u Liježu pronalazi osobu čija dokumenta se vode na ime Marije Vondraček.  Pretresli su stan i našli pisma koja su je vezivala sa ustaškim pokretom.

Ispostavilo se da prava Marija Vondraček nije bila ni plava, ni mlada, ni lepa.

* * * * * * * * *

Nemci tajanstvenu lepoticu proglašavaju mrtvom

DOK PO EVROPI traje hajka za „plavom damom“, Ante Pavelić u svom „hotelskom pritvoru“  u Torinu piše roman o njoj i o celoj marseljskoj operaciji. Naslov je  „Liepa plavka“, i objavljuje ga već 1935. godine. Nažalost, iz ovog literarnog poduhvata ustaškog poglavnika o identitetu zagonetne plavuše ništa korisno nije moglo da se sazna.

Aleksandar Gibal, počasni komesar francuske Mobilne policije u svom opširnom pismu Vladeti Milićeviću, tada jugoslovenskom predstavniku u Interpolu,  o Plavoj dami  kaže:

„Plavu damu  su viđali širom zemlje... Prinuđen sam na priznanje da nikada nismo uspeli da ustanovimo njen identitet. Moram da priznam, kao da je javnost jedva čekala da prihvati informaciju koju je plasirala Nemačka novinska agencija, da je ona poginula u saobraćajnoj nesreći blizu Đenove. Navodno je tokom sulude vožnje izgubila kontrolu nad kolima, probila je branike na putu, survala se niz liticu i pala u more“.

Informacija Nemačke novinske agencije o sudbini misteriozne žene je istovremeno i kraj Pavelićevog romana. Po izvršenom zadatku, Liepa plavka, bežeći iz Francuske, u  svom  „pakardu“ gine blizu Đenove. Velika misterija je ostao i stranac koji se stalno nalazio u njenoj pratnji i kojeg su zvali Petar .

Vladeta Milićević, u vreme kada je postao službenik naše ambasade u Rimu,  uspeo je da odgonetne ko je zapravo plavokosa  žena, na osnovu fotografija koje je dobio od svog agenta, ustaše, advokata dr Ante Bubala: „Među tim fotografijama, pronašao sam i slike Plave dame i njenog muža Petra. Plava dama je bila Stana Godina, dok je njen muž Petar bio Ante Godina. Jugoslovenska policija nije imala nikakve podatke o njima“. Stana je, inače, piše Milićević, bila kurir ustaške organizacije. Stalno je bila u pokretu na relaciji Trst – Sušak, preko Rijeke. Lako je prelazila granice. Najverovatnije sa falsifikovanim pasošima jer njen muž bio velemajstor u tim poslovima. Uostalom, on je uvek kod sebe imao nekoliko krivotvorenih putnih isprava. Tako je „Liepa plavka“ zahvaljujući svom izgledu i  bisernom osmehu  bez problema prenosila u svom prtljagu  oružje i detonatore  za bombe.

A  ANTE GODINA je zapravo onaj isti Godina, u prugastom odelu sa dva revolvera ispod pazuha,  koga je Milićević zavrbovao u bečkom hotelu „Sahar“,  da radi za jugoslovensku službu. Milićević u knjizi „Ubistvo kralja u Marselju – Pozadina jednog zločina“, koju je objavio u Nemačkoj 1959. u kojoj otkriva identitet Stane i Ante Godine, ni jednom rečju ne otkriva saradnju i susret sa Godinom, trećim čovekom Glavnog ustaškog stana, što je u prethodnim  Istorijskim dodacima detaljno razjašnjeno.

Čak je , neposredno pred smrt, publicisti Mihailu Mariću, a ovaj to objavio u feljtonu u „Novostima“ rekao:  ̶  Ante Godina mi se javio otvorenim telegramom, ujutro 9. oktobra 1934. godine, na sam  na dan atentata u Marseju, odnosno osam časova pre ubistva Aleksandra Karađorđevića sa imenima atentatora ... 

Uzimajući u obzir sve moguće okolnosti zašto je taj deo prećutao u knjizi, pritisak izdavača kako bi se otklonile sve hipotetičke sumnje u umešanost Nemačke u atentat, finansijska oskudica,  pretnje ustaša koje je tad predvodio dr Branko Jelić, ipak ova manjkavost otvara neka nova pitanja i dilemu, da li je Stana Godina bila Plava dama.
Na sceni će se pojaviti  još jedna  plava neznanka. I ona tih dana strada u saobraćajnoj nesreći ali na drugom  mestu i u drugom automobilu. I ona  dolazi  u Francusku da uspostavi kontakt sa atentatorima.  Poginula je na francusko- španskoj granici vozeći „ševrolet“. O njoj, poznatoj kao  „Baronica Brita“, i njenoj ulozi u marseljskoj tragediji detaljnije na sledećim stranama ovog Istorijskog dodatka.