PRILOZI ZA NEZABORAV - OD KAPLARA PISMA NEĆE STIĆI: Putevima slave i stradanja legendarnog đačkog bataljona u Velikom ratu 2.

Poslednje što je imala, svoju mladost. Zalihe inteligencije stavila je na žrtvenik otadžbine, đake i studente. Ali, ti mladi ljudi, ta deca, koji su iz školskih klupa krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama, uklesao je sećanje u spomenik reči na đake kaplare, Žorž Revol, francuski general i vojni istoričar:

"Pratio sam ih od Beograda do Skoplja, zabeležio je. Pevali su. Tešili majke i sestre.

Ovi golobradi Srbi koji ni prvu ljubav još nisu upoznali, verovali su da će se sa očevima vratiti u slobodnu zemlju. Jesu li bili svesni da se neće vratiti? Ne znam, možda nisu...

Ali je izvesno, oni, ta deca, Bataljon 1.300 kaplara, podigli su moral umornim ratnicima u odsudnoj Kolubarskoj bici."

Zapisao je Revol i da je ova srpska mladost koja je dala primer i učinila podvig, i njegovom životu dala smisao, da ih pamti. O njima da priča i piše jer oni su lekcija kako se ljube otadžbina i sloboda. To je lekcija i o smelosti Vrhovne komande srpske vojske da toliko rizikuje i odbrani oklevetani srpski narod "da pred njim skidamo kapu i učinimo gest poštovanja i priznanja".

Tragom ove, po svemu jedinstvene posvete dečacima legendarnog Bataljona 1.300 kaplara koji su đačke knjižice i prve studentske prijave za ispit, na koji više od dve trećine nikada izaći neće, pratimo voz neizrecive tuge koji ih je poveo na front. Od Beograda do Skoplja i dvomesečne obuke... Od Skoplja do Niša i drugih stanica sa kojih su poneli poslednje ukuse detinjstva i zavičaja. Do Valjeva i Kolubare.

Nisu samo sinovi seljaka, zanatlija... mobilisani u đački bataljon. Među 1.300 kaplara bio je sin Ljube Davidovića, predsednika Vlade. Njegov jedinac Miodrag poginuo je u proboju Solunskog fronta. Andra Nikolić, predsednik Skupštine, oba sina poslao je u rat, Dušana i Radivoja, studente prava. Nijedan se nije vratio. Strahinja Ban Nušić, jedino dete srpskog komediografa Branislava, pao je u Kolubarskoj bici. Poginuli su i sinovi Jaše Prodanovića, Petra Peruničića kao i mnogi o kojima se saznalo tek kada je delimično sređen spisak izginulih i nestalih u vihoru 1914, ali i onih koji su izginuli kasnije do samog kraja rata.

Tragom sudbina te dece otvaramo stranice dnevnika Užičanina Milana Janjuševića, jednog od kaplara iz besmrtnog bataljona sa kojih preuzimamo potresno svedočenje da su kaplari bili deca, još nezamomčena, prepuna snova koji će se ubrzo na krvavom bojištu sudariti sa strahotama rata.

U odlomku "I đaci odoše", Janjušević beleži:

- Na maloj, usamljenoj železničkoj stanici ispijena, u crno ubrađena žena ćuti, naslonjena na ogradu, zagleda bezbrižne dečake raskopčanih koporana, pretrčavaju do česme za vodu. Dovikuju se. Smeju se. Kaže: "Bože, kako su veseli!"

U Nišu duže zadržavanje. Niš pun izbeglica sa severa. Svetle lica đaka kaplara, pomešana sa građanima, devojkama, ratnicima, invalidima. Svak ponekog traži.

- Da se javi kaplar, đak Bata Davidović, traže ga...

- Nije on Bata, on je Miodrag.... Šta mu tepaš - stigao je odgovor golobradog mladića.

Glas je bio strog, on ozbiljan kao da kad i Davidović, nije samo pre dva meseca navukao koporan.

Nevešto se guraju starci i starice, zagledaju svakog kaplara, ne mogu da poznadu je li ovaj podšišani koji oštro pozdravlja, je li to njihov unuk Duško. Pružaju mu stegnutu šaku:

- Da ti se nađe... samo dobro sveži!

Sestre donele vunene čarape. Majke vunene potkošulje, peškire. Sve spakovano u žute kartonske kutije vezane kanapom. U njima kolači.

- Ima i pita sa orasima... Ti to voliš. Dobro je pečena, pa može dugo da stoji...

Očevi stegli zamotunjke sa novcem. U kesicama ima i srebra, uvijeno u hartiju. Rat je...

Brade im podrhtavaju, ne znaju šta će sa rukama. Junače se, a dižu glave, sve nekud u stranu, pa gore gledaju.

- Ovo ti je duvan, bajinovac. Znam da nisi pušio, podaj nekome...

Kaplari veselo i nekako slobodno, tapšu očeve po ramenima. Da se ne brinu. Sve će dobro biti. Daće Bog. Sve dok oni stignu, tamo na bojište. Dodaju đaci kaplari jedan drugom čuturicu sa rakijom. Krste se ozbiljni, rukavom od šinjela obrišu grlić čuturice, pa malo otpnjunu. Baš kao pravi, stari vojnici.

- Druže, daj mi tu tvoju šajkaču, da je prepravim za šinjel - čuje se u četi.

- Au, brate sve sami kaplar. Sve sama deca - rastaju se sa sinovima očevi i majke.

- Piši sine, piši čim stigneš - doviknuo je neko. - Piši nam brzo, opširno!

Kad je voz krenuo, krenule su i suze. Kad je lokomotiva pisnula jauci se nisu čuli. Dugo iščekivana pisma nikada nisu stigla. Trećina kaplara pala je u prvim jurišima na Kolubari.

Poginula sva četiri sina

OBAVEŠTAVAM celokupnu srpsku javnost da mi se kuća ugasila. Pre dva dana poginuo mi je i poslednji, četvrti sin, student prava. Ovaj oglas iz "Srpskih novina" (izdanje od novembra, 1918) potpisao je Nikola Urkić, učitelj iz Golupca. Blizanci Stojan i Jovan, treći razred tekstilne škole, stradali su u borbama na Suvoboru 1914. Najstariji Ljuban, maturant gimnazije - na Kajmakčalanu, a Miloš kod Bitolja.

Naredba Srbije važi za svakog

TRAGEDIJU i podvig đačkog Bataljona 1.300 kaplara i njihovih najbližih, o čemu se u višedecenijskom razdoblju malo govorilo i pisalo, potvrđuje i poruka Andre Nikolića, kad su ga upitali da li je pametno da oba sina šalje u rat.

- Kad naređuje Srbija, naredba važi za svakog - odgovorio je.