MUSOLINI ČUVA USTAŠKE ZLOČINCE: Epilog krvoprolića u Marseljskoj aveniji Kanebijer

Za razliku od slabosti koje su ispoljene tokom bezbednosne pripreme posete kralja Aleksandra, istraga i hapšenja u Francuskoj izvedeni su, uz pomoć jugoslovenskih inspektora, brzo.

Sve policijske stanice su stavljene u stanje uzbune. Specijalni komesarijat u Anmasu za oblast Visokih Savoja, na granici prema Švajcarskoj i Italiji, kojim je rukovodio Pol Peti, dao je hitne instrukcije svim graničnim prelazima, policijskim i žandarmerijskim stanicama da uhapse svaku sumnjivu osobu i da proveravaju sve detalje o strancima koji izlaze ili ulaze u Francusku. Obaveštene su, takođe, i sve inostrane policijske komande koje su sarađivale sa Interpolom.

Na osnovu ovih instrukcija, policijski komesar iz Tontona uhapsio je dve sumnjive osobe sa čehoslovačkim pasošima na ime Beneš i Novak. Posle ispitivanja ustanovljeno je da je Novak u stvari Zvonimir Pospišil, a Beneš Ivan Rajić i da su u Francusku došli da izvrše atentat na kralja Aleksandra. Treći saučesnik, koji je imao čehoslovački pasoš na ime Silvestera Malnija, bio je Mijo Kralj. U panici posle atentata uspeo je da se domogne obližnje šume. Posle četiri dana iznuren glađu i umoran od stalnog bežanja došao u jednu krčmu, na putu za Korbel. Tu je uhvaćen i odmah je prizano svoj pravi identitet. Rekao je da on nije Silvester Malni, već Mijo Kralj, hrvatski državljanin.

ZVONIMIR POSPIŠIL, Milan Rajić i Mijo Kralj odvedeni su u zatvor Šave u Marselju.

Istragu je vodio istražni sudija Dik de Sen Pol. Na početku istrage atentatori su otkrili po čijem su nalogu radili. Otkrili su i podatke o mreži ustaških diverzantsko-terorističkih logora u Italiji i Mađarskoj.  Istraga je brzo identifikovala ulogu Eugena Kvaternika, Ante Pavelića  i ostalih u organizaciji zločina. Istražni sudija je izdao službeni nalog za njegovo hapšenje, kojem je priključo i nalog za hapšenje Eugena Kvaternika. Vlada Francuske je, posle toga, otvorila je  pitanje njihovog izručenja iz Italije. Musolini  odbija, i preko svog poverljivog diplomate barona  Aloizia šalje odgovor:  „Hapšenje da, ali izručenje ne!”. Dučeov tvrd  stav da ne isporuči ustaške lidere, koji su delovali pod njegovim pokroviteljstvom, bio je signal  za Francuze kako da dalje usmeravaju akciju.

Ante Pavelić je uhapšen u Torinu, 17. oktobra 1934. godine, gde je živeo pod lažnim imenom Đovani Sucikent. Njegovo zatvaranje bilo je najobičnija farsa. Bio, inače, smešten u jednom hotelu u neposrednoj  blizini  zatvora. Uskoro je torinska policija izdala saopštenje: „Služba kontrole stranaca ne smatra Antu Pavelića opasnim strancem. On živi od svojih prihoda, baveći se proučavanjem pravnih nauka... Pavelić nije pružio povod za ozbiljnu sumnju u pogledu svog ponašanja.” Posle ovoga pušten je  na slobodu.

Eugen Kvaternik je, takođe, uhapšen u Torinu, gde je došao iz Marselja neposredno pred atentat. U zatvoru je proveo tri meseca, a onda je pušten na slobodu. Jasno je bilo da su oba ova hapšenja bila provizorija radi, jer do izručenja pravih organizatora atentata Pavelića i Kvaternika sudu u Francuskoj nikada nije došlo. Musolini je to 28. novembra 1934. godine kategorički odbio .

Zvanični Pariz nije hteo  da javno kompromituje i optuži Dučea zbog opstrukcije suđenju protiv atentatora na kralja Aleksandra jer su u to vreme pregovarali sa njim o uspostavljanju trajnih i svestranih  prijateljskih odnosa između Francuske i Italije.

Policijska i sudska istraga o atentatu u Marselju okončana je novembra 1935. godine, a onda je dokazni materijal predat sudu u Eks an Provansu koji je bio nadležan za suđenje atentatorima.

* * * * * * * * * * *

Kralj koji se zalagao za mir izbrisan iz spiska živih

ISTRAGA JE SAVRŠENO zaobilazila  pitanje  učešća  VMRO  u marseljeskom atentatu. Kakva je uloga ove organizacije, koja je dala izvršioce terorističkog akta? Čak i istrazi poznate činjenice morale su da dovedu do zaključka da su u atentatu učestvovale dve organizacije - VMRO i ustaše. VMRO je brižljivo izabrala ubicu, od koga je konačno i zavisio uspeh cele operacije. Možda niko nije tako odgovarao ovoj ulozi kao V. Georgijev -  terorist s iskustvom i potpunim odsustvom straha i odgovornosti za svoje postupke, koji je bez pogovora izvršavao naređenja starešina svoje organizacije.

Suđenje je započelo tek 18. novembra 1935. godine, u malom mestu Eks an Provans, odakle su teroristi i krenuli na izvršenje zločina. Sudilo se Zvonimiru Pospišilu, Ivanu Rajiću i Miji Kralju, kao neposrednim učesnicima u izvršenju atentata, Anti Paveliću, Eugenu Kvaterniku i Ivanu Perčeviću, kao naredbodavcima.

To što se čekalo više od više od godinu dana, posle ubistva jugoslovenskog kralja, da se optuženi izvedu pred lice pravde, Francuzi su pravdali dužinom istražnog postupka, ali, u suštini su preovlađivali politički razlozi i međunarodne okolnosti.  U jeku istražnog postupka protiv atentatora, novi francuski ministar inostranih poslova Pjer Laval posetio je Rim i zaključio francusko-italijanski sporazum. Ovo će odrediti samu raspravu u Društvu naroda i uticati na dalji tok istrage i suđenje atentatorima.

JUGOSLAVIJA JE, KAO ugrožena zemlja međunarodnim terorizmom, tražila intervenciju međunarodnih foruma. Raspolagala je dokazima da su marseljski atentat pogpomagali Italija i Mađarska, u izvesnoj meri i Austrija. Zahtevala je od Društva naroda da sprovede istragu. Međutim, novi ministar spoljnih  poslova Francuske Pjer Laval počeo je da vrši veliki pritisak na Beograd da odustane od postavljanja odgovornosti Italije.

Britanski ministar, Džon Simon, stavio je do znanja jugoslovenskom poslaniku Đuriću, da njegova zemlja neće pomoći Jugoslaviju ako se optuži Italija. Italija, Francuska i Velika Britanija počele su da koče i usmeravaju najavljenu tužbu  Jugoslavije. Suočena sa tim pritiscima,  jugoslovenska vlada,  u memorandumu koji je uputila Društvu naroda 22. novembra 1934,  optužila je samo Mađarsku zbog formiranja ustaškog logor Janka Pusta na njenoj teritoriji. Italija nije ni spomenuta.

Jugoslovenski ministar Bogoljub Jevtić, pokušao je da se optužba proširi na Austriju i Italiju, ali je to francuska strana elegantno odbila. Kasnije reakcije Jevtića, tada već predsednika vlade, nisu ništa promenile, a dolaskom Milana Stojadinovića na vlast, atentat na Aleksndra pada u zaborav. 

Sud u Eks an Provansu je 12. februara, iako je državni tužilac tražio smrtnu kaznu, 1936. godine, u 19.30 sati, saopštio presudu  da se teroristi Zvonimir Pospišil, Mijo Kralj i Ivan Rajić osude na doživotnu robiju sa teškim radom. Sud se zatim povukao na kratko većanje i doneo odluku da se Eugen Kvaternik, Ante Pavelić i Ivan Perčević osude na smrt u odsustvu. Tako je kazna ustaškim vođama izrečena bez sudskog pretresa.

Očigledno, cilj je bio da se primire vladajući  jugoslovenski krugovi  koji su tražili adekvatne kazne za sve ustaše koje su učestvovali u pripremi i izvršenju atentata. Tako je spuštena zavesa na krvoproliće u marseljskoj aveniji Kanebijer gde je jedan kralj izbrisan iz spiska živih zato što se zalagao za mir.