ATENTAT NIJE BIO DELO POJEDINCA: Na ulicama Marselja zavladali su haos, uznemirenost i pometnja

Improvizovani splav, napravljen u obliku bine za najsvečanije prilike, bio je sav u zelenilu, prekriven crvenim tepisima.

Sa leve i desne strane bile su ukotvljene podmornice "Nautilus" i "Ribi". Među brojnim zvanicama, Luj Bartu je na centralnom mestu ovog "odbora" za svečani doček. Pored njega nalaze se zvanični izaslanici predsednika Republike Francuske Lebrena, general Žuber i potpukovnik Bertuar. Prisutne Jugoslovene predvodi poslanik Miroslav Spalajković. Tu su i druge zvanice.

Na bini, podno keja, nema ministra mornarice Žaka Pijetrija, admirala Dibua Oldehkala i maršala dvora generala Dimitrijevića. Oni su jahtom krenuli u susret "Dubrovniku", da na samom brodu požele dobrodošlicu kralju i da sa istom jahtom pristanu kod pontona.

Kralj silazi sa palube razarača u jahtu i kreću ka obali. Pukovnik Milorad Radović, kraljev ađutant, koji je u tom trenutku najbliži mestu događaja, ostavio je najutentičnije svedočenje. U njegovom izveštaju piše: "Oko 16.10 časova, jahta je stigla na splav "Belgijski kej", gde je bila podignuta tribina. Kralj je lako izašao iz jahte stepenicama na tribinu, gde ga je prvo pozdravio ministar Bartu, zatim ostali francuski i naši velikodostojnici građanskog i vojnog reda. Među ostalima, zapazio sam francuskog poslanika u Beogradu g. Nažijera, francuskog vojnog izaslanika u Beogradu potpukovnika Betuara, našeg poslanika u Parizu g. dr Spalajkovića... Potom je kralj obišao počasnu četu s muzikom, koja je bila postrojena frontom ka tribini. Muzika je intonirala našu himnu. Po pozdravu čete, kralj je sa ministrom Bartuom i generalom Žoržom ušao i auto marke "delaž" . (Izveštaji upravnika Dvora, pukovnika Jovana Pavlovića, kraljevog ađutanta, pukovnika Milorada Radovića, kao i kapetana broda Koste Grubišića, nalaze se u Arhivu Jugoslavije, u dvorskoj arhivi.)

"PRISUTNI SU BURNIM ovacijama pozdravljali kralja koji je ozbiljno gledao oko sebe, s naporom se bledo osmehivao. To nije bio uobičajeni Aleksandrov osmeh. Da li je kraljev pogled, kojim je obuhvatao ljude na dočeku, već ukazivao na predosećaj opasnosti? Odavno je Aleksandar osećao da je njegov život ugrožen, samo jedna nemarnost u obezbeđenju može po njega biti kobna! Hoće li se to dogoditi odmah?". Kao da je kralj naslućivao šta mu se sprema?

Iz mnogobrojnih izveštaja znao je da mu se neprestano radi o glavi. Često je govorio: "Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem.

To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršuje zadatke".

Poodavno je imao predosećaj da mu se sprema ubistvo. Divizijski general Dragutin Milutinović, koji je desetak godina služio na dvoru, napisao je da je Aleksandar "imao nekakav predosećaj o svojoj sudbini i budućnosti". Jednom prilikom, vozeći se ka Topčiderskom brdu upitao je generala koji se nalazio u njegovoj pratnji: "Jelte, Generale, kad bi ispao neko desno ili levo od nas, pa potegao revolver (dum-dum) ili bombu na nas, jelte da bi to bila najlakša, najbolja, a i najbrža smrt?"

* * * * * * * * * *

U Francuskoj je bila zabranjena upotreba vozila u kome je bio kralj

NA "BELGIJSKOM KEJU" u Marselju stajala je kolona luksuznih vozila. Za kralja i njegovog domaćina ministra Bartua, umesto zatvorenog automobila, bio je spremljen otvoreni "delaž" tipa "lavdau", sa otvorenim krovom čija je zadnja strana krova bila spuštena.

Inače, ovaj auto bio je tipa zatvorenih kola sa dvoja bočna vrata i posebnim odeljenjem za šofera, pregrađenim staklom. Ljudi iz kraljeve pratnje bili su šokirani kada su shvatili da je ovo vozilo do tada zapravo služilo kao taksi i da je imalo široku papučicu, a dobro je bilo poznato da je upravo u Francuskoj bilo zabranjeno korišćenje vozila sa takvim papučicama za najviše državnike zato što je pre neku godinu usred Pariza, ubijen poznati političar, kada je ubica uskočio baš na takvu papučicu i izvršio zločin. Njihovo zaprepašćenje je dostiglo vrhunac kada su videli da je kralj trebalo da se vozi automobilom u kome se volan nalazio s desne strane. To je značilo da će Aleksandar sedeti iza vozača, a ne iza oficira iz bezbednosti. Bilo je jasno da, ako atentator priđe vozilu s desne strane, da nema ko da interveniše i spreči ga u nameri da puca. Sve promene protokola o dočeku: uklanjanje 12 moticiklista, otvoreni automobil, detalj sa volanom na desnoj strani, govori da to uopšte nije bilo slučajno!

Sa "Belgijskog keja" svečana kolona vozila krenula je u pratnji dvojice oficira na konjima, koji su jahali iza "delaža". I oni će biti celokupna zaštita automobila u kome su bili kralj i Bartu. Dvanaest planiranih žandarma na motociklima, sa obe strane kraljevog automobila, kao što smo videli, povučeni su mnogo ranije pre iskrcavanja jugoslovenskog suverena.

Marseljska Avenija Kanabijer, koja vodi od luke do zgrade Prefekture, gde je predviđen zvanični prijem, bila je prepuna razdraganog sveta koji je nestrpljivo čekao da uživo vidi i pozdravi suverena prijateljske zemlje i saveznika iz Prvog svetskog rata. "Živa ograda" od policajaca odvaja masu ljudi na prepunim trotoarima od kolovoza. Međutim, odmah je bilo jasno da je špalir čuvara reda proređen i da nije u stanju da kontroliše gomilu naroda.

U KOLONI AUTOMOBILA koja kreće ka prefekturi nalazi se i upravnik Dvora, pukovnik Jovan Pavlović. U njegovom izveštaju piše: "Bilo je puno sveta tako da sam se jedva probijao. Pored zvaničnih lica bila je uglavnom masa, narod, koji se gurao da iz što veće blizine vidi kralja. Jedva sam uspeo da dođem do svojih kola. Sva su kola bila u grupi, tako da sam video kada su krenula kola u kojima je sedeo kralj. To je bio običan taksi, marke 'delaž'. Video sam kralja u vrlo dubokom sedištu, da mu se, gledajući straga, video samo admiralski šešir, levo do kralja sedeo je ministar Bartu, a prema njemu general Žorž, okrenut Bartuu licem. Na prednjem sedištu sedeo je samo šofer. Bilo mi je čudno zašto nema našeg dežurnog ađutanta, kada je on dužan da automatski seda na bok, čim se kralj izvozi automobilom.

U laganom tempu (hod konja) počeli su se nizati ostali automobili, dok nije došao na red da pođe br. 6, u kome sam bio ja, pukovnik Radović i francuski vojni ataše u Beogradu.

Prozor na mome automobilu bio je otvoren i ja sam imao mogućnosti da vidim celu kolonu.

Između naših automobila prolazili su pojedini iz publike. Sa moga mesta video sam desnu stranu kraljevog automobila i pored nje grupu od 4, 5 ljudi, koji su stalno išli snimajući ga, smenjujući jedni druge čim ovi izvrše snimanje.

Ulica kojom je povorka išla nije bila široka, i pri tome ima mestimično banketa za regulisanje saobraćaja, zbog čega je povorka automobila morala da prelazi na desnu stranu, tako da od automobila do trotoara nije bilo više od 2, 3 metra. Poredak vojnika nije uopšte postojao, a uniformisani policajci stajali su na rastojanju 8 do 10 metara.

Kad je čelni automobil prešao oko 30, 40 metara, čuo sam jednu seriju od oko 8 do 10 metaka, koji su davali zvuk puškomitraljeza. Shvatio sam odmah situaciju i povikao sam:

'Atentat!', naglo otvorio vrata automobila i potrčao koliko sam mogao brzo napred."

* * * * * * * * * *

Aleksandar je umirao skrštenih ruku na balčaku mača

NA ZADNjEM SEDIŠTU automobila, koji se kretao vrlo sporo, sedeli su kralj Aleksandar i njegov domaćin, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Iznenada iz gomile na trotoaru iskače čovek, u momentu odbacuje buket cveća u kojem je skrivao revolver, i vičući na francuskom "Živeo kralj!", prolazi kroz proređen kordon policajaca, skače na bočnu papučicu automobila i ispaljuje više hitaca u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žozefa Žorža, koji je sedeo na pomoćnom sedištu. Dok atentator puca, vozač Foasek se okreće i pokušava da prekine njegovu ubilačku nameru, dok potpukovnik Piole, koji je najbliži događaju, okreće konja i sabljom dva puta udara ubicu. Padajući na kolovoz, ubica i dalje puca na policajce i svet duž trotoara. Puca i policija. Masa hoće da linčuje ubicu koji leži na kolovozu nepomičan, krvav. Jedan policajac ga sklanja i smešta u obližnji kiosk. Dva sata kasnije završila se njegova agonija, u jednoj od kancelarija marseljske službe bezbednosti.

Gužva dostiže vrhunac. Na ulicama je zavladao haos, uznemirenost i pometnja među policijom, oficirima, a komandanti paradnih ešalona ne znaju kuda sa trupama i konjanicima. Epilog je stravičan na Berzanskom trgu, pored kralja, Bartua i generala Žozefa, smrtno su pogođene dve žene, jedan policajac, a desetoro građana Marselja je ranjeno.

Ubijeni policajac bio je u civilu, zvao se Celestin Geldž, u trenutku atentata nalazio se neposredno pored automobila, imao je revolver u džepu, ali ga nije upotrebio. Kada je video ubicu na papuči kraljevog automobila, umesto da upotrebi revolver, on je vukao ubicu za kragnu od kaputa i vikao mu da siđe. Ubica se okrenuo i pucao i u policajca Geldža koji je ostao na mestu mrtav. General Žorž, koji je čuo zvuk pucnjave, otvorio je na svojoj strani vrata automobila, pritrčao na kraljevu stranu automobila i povukao ubicu sa kola.

U TOM MOMENTU, pukovnik Polet je okrenuo konja, potegao sablju i udario ubicu nekoliko puta pljoštimice po glavi. Ubica je pao, ali je i dalje nasumice pucao iz mauzera (dvadeset metaka) u vis i pogodio sa nekoliko metaka i generala Žorža. Prosto je neverovatno da kapetan Vigure, koji je bio na konju ispred automobila, nije uopšte reagovao, kao da se oko njega ništa ne dešava i kao da ništa nije čuo?

Kraljeva kola sa francuskim marinskim oficirima i njihovim jugoslovenskim kolegama prevoze kroz okupljeni narod nepokretno kraljevo telo, položeno na okrvavljeno zadnje sedište, ka Prefekturi. Ogromna masa naroda koja je bila pred Prefekturom i čekala kraljev dolazak, kada je videla da kraljeva kola ulaze u zgradu Prefekture velikom brzinom i da je svečana pratnja u haosu, a pogotovu kad su čuli pozive oficira: "Ima li nekog od lekara?" - bilo je jasno da se dogodilo nešto nepredviđeno, tragično.

Na poziv oficira, javio se jedan mlad vojni lekar. Odveli su ga u Prefekturu teško ranjenom kralju, koji je ležao u prefektovoj kancelariji, na trosedu presvučenom zelenim somotom. Ranjeni kralj, lica olovne boje, jedva još daje znake života. Nekoliko minuta posle 17.00 časova, kralj je izdahnuo. Lekari su utvrdili da je jedan kuršum pogodio desnu stranu grudi, u predelu jetre, a zatim ušao u toraks. Na telu su bile tri rane: pogođeni su leva ruka, rame i lopatica, na istoj strani. Rane su bile veoma teške i kralj nije mogao biti ni čudom spasen.

Kralj Aleksandar je ležao na trosedu u prefektovoj kancelariji u admiralskoj uniformi, krvavoj, očiju sklopljenih i prekrštenih ruku na balčaku mača. Kraljevo telo je do pola bilo prekriveno jugoslovenskom trobojkom. Ubrzo je na odar položeno nekoliko buketa cveća. Kraj mrtvog kralja francuski oficiri, isukanih mačeva, drže počasnu stražu.

* * * * * * * * * *

Ubica je umro ne izgovorivši ni jednu jedinu reč

U UNUTRAŠNjEM DžEPU kraljeve admiralske uniforme, na papiru poprskanom krvlju, pronađen je govor koji je jugoslovenski kralj trebalo da održi u Parizu, za vreme svoje zvanične posete Francuskoj. Njegov sadržaj prvi je objavio tadašnji vodeći francuski list "Maten", u broju od 11. oktobra 1934. godine, i on glasi: "Koliko volimo Francusku, to ceo svet zna. Ta ljubav ima svoj koren u dnu naših bića. Događaji su je mogli samo izneti na vrhunac pristupačan ljudskim osećanjima i učiniti je vidnom za svačije oči. Moj obožavani otac kralj Petar bio je za sve vreme svog života simbol vernosti naše ljubavi za vašu plemenitu i lepu zemlju. Divljenje Jugoslavije prema Francuskoj ne potiče od juče. U samoj istoriji jugoslovenskog naroda treba tražiti začetak. Vek koji vezuje današnju Jugoslaviju sa Napoleonovom Ilirijom i Karađorđevom Srbijom završio se, po neizbežnoj istorijskoj potrebi, logičnim i prirodnim rezultatom. Za dalekim događajima, u kojima su bili umešani naši dedovi, došli su događaji bliži nama u kojima smo i sami učestvovali. Mi se divimo Francuskoj ne samo zbog njenog dela koje je izvršila u našoj nacionalnoj sudbini, već i zbog njene univerzalne uloge koju ona neprestano vrši zračenjem svoje misli i svojom delatnošću u svetu. Mi joj se divimo zbog pravednosti i heroizma njenih postupaka uvek kad treba braniti pravdu protiv samovolje i sile u međunarodnom životu. Isto tako i zbog ogromne istrajnosti njenih napora u laganom i istrajnom teškom izgrađivanju mira među narodima."

DOK JE KRALj UMIRAO, na drugom kraju grada u operacionoj sali bolnice "Božji dom", ministar Bartu se bližio svom životnom kraju. Umro je u 17.40, tri četvrt sata posle kralja Aleksandra. Bartua je metak pogodio u desnu nadlakticu, a zatim presekao glavnu arteriju. Spora vožnja taksijem zbog gužve i pometnje u gradu i neadekvatno ukazana prva pomoć bili su fatalni za ministra Bartua. On je izgubio mnogo krvi, i kad je stavljen na operacioni sto, već je bio gotovo bez i kapi te životne tečnosti, pa ni transfuzija nije pomogla.

U isto vreme, u bolnici "Mišel Levi" operisali su teško ranjenog generala Žorža.

Generala je pogodilo više zrna u grudni koš, obe nadlaktice i stomak. Uspešna operacija i snažna konstrukcija učinili su da je general Žozef Žorž, junak Verdena i Solunskog fronta, jedini preživeo.

U kancelariji marseljske službe bezbednosti, pogođen sa više metaka u telo i ranjen udarcima sablje po glavi umro je ubica Kerin, ne izgovorivši nijednu reč. Posedovao je čehoslovački pasoš na ime Petrus Keleman, dva pištolja "mauzer" i "valter", dve bombe, busolu i 1.700 francuskih franaka. Sem pasoša koji je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu, nikakve druge isprave nije imao, ali na desnoj ubičinoj ruci bile su istetovirane mrtvačka glava i dve ukrštene kosti, a iznad četiri slova, ćirilicom VMRO, što je ukazivalo da je ubica pripadao toj terorističkoj organizaciji. Odmah se naslutilo da iza ubice stoji određena grupa ili organizacija i da atentat nije delo pojedinca, ili čoveka poremećena uma, niti nekog nepomirljivog fanatika koga pokreće lična mržnja.

Uskoro će biti jasno da je to Veličko Dimitrov Kerin, bugarski državljanin, poznat kao terorista koji je izvršavao smrtne kazne, predavao ih "černoj zemlji", pa otuda Černozemski: nad onima koje je VMRO osudio na smrt. Koristio je mnogo lažnih imena:

Vlado Šofer, Rudolf Suk, Vladimir Dimitrov, Stjepan Dimitrov, Georgi Stojanov, Vlado Georgijev Černozemski, Veličko Stojanov, Veličko Georgijev...