SVE JE SKUPO, SAMO JE KRALJEVA GLAVA JEFTINA: Aleksandar je više verovao Francuskoj politici nego svojoj

KRUPAN I VISOK, markantnih crta lica, kosmat, sa velikim brkovima, ministar Lazić je krupnim koracima šetao po kabinetu.

SVE JE SKUPO, SAMO JE KRALJEVA GLAVA JEFTINA: Aleksandar je više verovao Francuskoj politici nego svojoj

Nikola Uzunović je predsednik vlade bio poznat kao cicija, Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv belog dvora

Zabrinuto kaže: "Moramo o ovom upoznati i predsednika i kralja!" Već sutradan Živojin Lazić i Vladeta Milićević iznose predsedniku Vlade, Nikoli Uzunoviću šta ustaški teroristi smeraju...

- Moramo slati ljude u Francusku! - kaže ministar policije.

- A koliko će to da košta - pita predsednik Uzunović.

- Svaka grupa od deset činovnika koštaće nas oko četiri hiljade dolara - dvesta hiljada dinara. Trebalo bi bar pet takvih grupa!

- Ako imaš toliko para - šalji!

- Otkud mi? - širio je nemoćno ruke Lazić Moraš mi ti dati!

- Ja više nemam kredita! Ni pare!... Referiši kralju, pa kako on kaže!

Izlazeći iz kabineta predsednika, Lazić šapuće na uvo Milićeviću:

- Mrka kapa! Kralj je veća cicija od Nidže Uzunovića!

Tako je i bilo. Kralj je u razgovoru sa ministrom Živojinom Lazićem bio kratak:

- To je skupo. Saopštite sve što ste meni rekli - kažite francuskom poslaniku Nežijaru i zahtevajte da oni uzmu na sebe svu odgovornost ! Uostalom, gospodine Laziću, francuska policija je bolja od naše. Prepustite mirno svoju brigu - boljem od vas!

Posle ovog kraljevog predloga, predsednik Nikola Uzunović i ministar Živojin Lazić, posetili su francuskog poslanika u Beogradu Pol- Emil Nažijara. Izložili su situaciju francuskom diplomati jermenskog porekla. Bio je to čovek veoma niskog rasta, ali po svom spoljnopolitičkom značaju na najvišem rangu u prestonici. Kralj Aleksandar je veoma uvažavao njegove stavove. "Francuska će sa osobitom čašću i zadovoljstvom preuzeti bezbednost svog visokog gosta iz savezničke i prijateljske Kraljevne Jugoslavije" odgovorio je Uzunoviću i Laziću Pol-Emil Nažijar, uz napomenu da će o ovom problemu detaljno razgovarati lično sa Njegovim veličanstvom.

SEDAM DANA PRE marseljskog atentata, ministar Živojin Lazić je bio krajnje zabrinut. Na poslednjoj audijenciju kod kralja Aleksandra, predstavnik francuske diplomatije u Beogradu je izričito rekao da ima instrukcije iz Pariza da saopšti: "Republika Francuska, u čije ime opunomoćeno govorim, prima sve obaveze na sebe". Tako je pitanje posebnog jugoslovenskog obezbeđenja prilikom kraljeve posete Francuskoj bilo je skinuto sa dnevnog reda. Sve je prepušteno francuskim vlastima.

Francuski poslanik Pol-Emil Nažijar odmah posle atentata u Marselju više se nije pojavljivao u svojoj rezidenciji u Beogradu. U prestonici Kraljevine Jugoslavije čulo se da je povučen po kazni, jer, navodno, nije verno prenosio Parizu upozorenja iz Beograda o mogućnosti atentata. Nešto kasnije, kada je Bartuovov naslednik Pjer Laval potpisao ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom, Pol-Emil Nažijar postaje francuski ambasador u Moskvi. Tako je francuski poslanik u Beogradu, posle atentata i ubistva monarha kod kojeg je bio akreditovan, dobio, za u najmanju ruku loše obavljanje svoje dužnosti, umesto kazne - unapređenje".

Pored obaveštajnih podataka o atentatu na kralja, koje je predočio obaveštajac Vladeta Milićević, stiglo je i obaveštenje od diplomate Ivana Vanje Subbotića, predstavnika Kraljevine Jugoslavije u Društvu naroda u Ženevi. On je ovu informaciju saznao od ustaškog prvaka, Vladimira Saksa, koji je sarađivao sa jugoslovenskom policijom pod šifrom "Prijatelj". Prvog oktobra Subbotić je vladi u Beogradu dostavio Saksovu poruku ove sadržine: "Izveštava da štab emigracije sprema veći broj atentatora, koji će imati da izrše atentag na Nj. V. Kralja za vreme njegovog puta u Francusku. Artuković mu je kazao da će u tu svrhu biti određeno oko trideset lica, tako da će duž cele pruge, počev od naše granice, biti postavljeni atentatori. Atentatori će biti uzeti iz grupe emigranata, koji se nalaze u Mađarskoj, da ne bi Italija imala neprilika, ako se, pre ili posle izvršenja, koji od atentatora uhvati. Italijani smatraju da će se Jugoslavija raspasti, ako bude smaknut Nj. V. Kralj, to jest ako pogine, u to su čvrsto uvereni."

* * * * * * * * * *

Francuski činovnici vežbaju galsku nadmenost

POSLE ATENTATA, ČLANOVI Vlade su tvrdili da takav izveštaj nikada nisu dobili i da on ne postoji. Naročito je u tim tvrdnjama prednjačio predsednik vlade Uzunović. Neki istraživači su iznosili pretpostavke da je taj izveštaj najverovatnije bio kod kralja, i da ga on nije ga pokazao Uzunoviću, da ga ovaj ne bi odvratio od puta. Tek neku godinu kasnije, Milan Stojadinović je otkrio da je taj izveštaj zaveden u Ministarstvu spoljnih poslova, Političko odeljenje, pod "Strogo poverljivo", br. 783 od 1. oktobra 1934. godine.

Slično obaveštenje dobio je nešto ranije i bivši gradonačelnik Splita i ban Primorske banovine Ivo Tartalja, koji je tvrdio da mu je sutradan po kraljevom odlasku dopalo u ruke jedno pismo s porukom: "Na tri mesta čekaju ga i da je ptica neće stići živ u Pariz." Sadržaj pisma odmah je šifrovan predsedniku Uzunoviću" (Meštrović, 1969).

Beogradska policija je blagovremeno dostavila obaveštenja nadležnim francuskim organima da će biti izvršen atentat na kralja; da je potrebno da se iz preventivnih razloga izvesne ličnosti pronađu i proteraju. Data je lista sumnjivih lica, među kojima su bila i dvojica budućih atentatora.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv belog dvora

Kralj Aleksandar je isuviše verovao zapadnim „saveznicima“

Francuzi su odgovorili da oni, kao predstavnici slobodne zemlje, koja u punoj meri poštuje pravo azila političkim krivcima, ne žele da uhapse ili proteraju lica koja ne mogu da optuže, da je preduzeto sve da se atentat ne dogodi i da jugoslovenski suveren bude bezbedan. Posle svih upozorenja, da se sprema ubistvo, jugoslovenska vlada, da je imala iole odgovornosti ne bi dozvolila kralju da otputuje u Marselj.

I DOK SU FRANCUSKI činovnici vežbali galsku nadmenost nad jugoslovenskim diplomatama i policajcima, atentatori su na veliko uživali u blagodetima Grada svetlosti. Kupovali su najotmeniju garderobu - nove šešire, odela, satove...obilazili bioskope, vozili se metroom, menjali hotele.

Pre Pariza, Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić iz Mađarske odlaze najpre za Cirih gde su ih dočekali Eugen Kvaternik i Veličko Kerin, odnosno Vlado Černozemski, koji su došli iz Italije. Tu saznaju detalje akcije, da će biti razvrstani u atentatorske parove, da svaki par ima "vođu", koji puca na kralja i "pratioca" , čiji je zadatak da obezbeđuje bekstvo.

U prvom marseljskom paru bili su Kerin (vođa) i Mijo Kralj, pratilac. Drugu parisku grupu činili su vođa, Zvonimir Pospišil i pratilac Ivan Rajić. Ovaj plan je razrađen desetak dana ranije u Bolonji na poslednjem sastanku "Štaba za atentat". Za ovu priliku, Ante Pavelić je obukao uniformu. Pored njega tu su Dido Kvaternik, Ante Godina i Mijo Bzik. Poglavnik teatralno i pozerski, na sav glas daje instrukcije:

- Naš čovjek mora, dok trči prema automobilu sa revolverom u ruci, vikati što više može ustaški pozdrav: "Za dom spremni"!

- Čemu to - suprostavlja mu se Kvaternik.

- Te riječi ući će u historiju! - histerično odgovara Pavelić.

- Ne, poglavniče, to će privući pažnju najbližeg policijskog agenta, što može biti katastrofalno po cio poduhvat. Naš atentator će vikati "Živeo kralj" na francuskom, da otkloni pažnju...

- A pištolj u ruci. To će svi vidjeti! - bio je uporan Pavelić.

- Neće, ako buketom cveća zaklonite revolver - suprotstavlja se Dido.

I poglavnik je popustio. "Živeo kralj" uzviknuo je bugarski ubica 9. oktobra 1934. godine oko 14 i 40 sati, na marseljskoj ulici La kanebijer, pre nego što je pritisnuo oroz "mausera".

Pogledajte više