U MARSELJSKI ATENTAT UPLETENA SVA VERSAJSKA EVROPA: Evropski arhivi gotovo ceo vek kriju tajnu o ubistvu kralja Aleksandra

Interes evropskih sila da se ne insistira na otkrivanju ko je zapravo bio organizator ovog krvavog događaja, u kontekstu rasporeda snaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, može biti lako shvaćen i objašnjen. Međutim, nejasno je i neobjašnjivo, zašto su pojedini evropski arhivi, i to oni u kojima bi se, po svemu sudeći, pronašao odgovor ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina, i u 21. veku zatvoreni i nedostupni za istoričare istraživače. Kome i zašto odgovara da istina o marseljskoj tragediji ostane pod velom istorijske tame? Godine koje će slediti i dokumenta koja će na "kašičicu" dolaziti do pojedinih istraživača samo će uvećavati kontroverze o samom atentatu ali i o životu i političkom delanju žrtve atentata, kralju Aleksandru Karađorđeviću.

Da li je cilj atentatora bio kralj, da li je meta zločinaca bio Luj Bartu, francuski ministar spoljnih poslova, da li su, zapravo, i jedan i drugi morali da budu sklonjeni sa evropske političke scene - samo je deo pitanja koja su vremenom otvarana i na koja još nema pouzdanih odgovora. Nedostatak političke volje da se otvore dosijea samo potvrđuju sumnje da je marseljska tragedija zapravo posledica šire međunarodne zavere i zamršenih interesnih odnosa u versajskoj Evropi koja je bila na izdisaju.

Prvi nagoveštaj da nikome ne odgovara da se otkrije pozadina marseljske tragedije koja je uzbudila ne samo Evropu, već vasceli svet, stigla je iz Londona. Još se nije osušila štamparska boja sa stranica vodećih svetskih prestoničkih listova, o sahrani u Beogradu, kada je 30. oktobra 1934. godine (svega tri nedelje posle atentata) u britanskom Kraljevskom institutu za međunarodne odnose održano predavanje Siton-Votsona, poznatog istoričara i odličnog poznavaoca južnoslovenskih prilika "Ubistvo kralja Aleksandra.

Pozadina i efekti". Ključni aspekti i glavni tok sa ove tribine, sa iscrpnim i dobro ilustrovanim stavovima učesnika u raspravi, a to su bili predstavnici političke i naučne britanske elite, publikovani su u januaru 1935. godine.

U UVODNOM IZLAGANjU, temeljno obrađenom, sa kritičkim, ali objektivnim i dobronamernim pristupom, što inače u svojim delima i političkim aktivnostima, ovaj istoričar nije činio kada je bila reč o Srbima i njihovoj dinastiji, Siton-Votson prikazuje kraljevu ličnost, njegovu domaću i spoljnu politiku, sa posebnim osvrtom na atentat, na neposredne izvođače, i one za koje se u tom trenutku pretpostavlja da su odgovorni.

Ukazujući na odgovorne za zločin, Siton-Votson vrlo detaljno i argumentovano optužuje italijanske i mađarske vlasti. On predviđa i da Italija nikako neće izručiti Pavelića:

"Najdelikatniji problem je pitanje izručenja dr Pavelića, za koga se već zna da je poglavar čitave te bande, ali koji verovatno isuviše toga zna da bi bio izručen".

U diskusiji posle predavanja, predstavnici britanskog establišmenta, koji su činili publiku, nemilosrdno i cinično su napali Siton-Votsonov suviše blagonaklon stav prema kralju Aleksandru i Jugoslaviji. Najeksplicitnija je bila gospođica Edit Daram, koja je između ostalog kazala: "U izvesnom pogledu, nesretni čovek koji je izvršio ubistvo ne bi trebalo da bude suviše optuživan... Iskreno se nadam da do iscrpne istrage, koju preporučuje dr Siton-Votson neće doći, kako to ne bi dovelo do međunarodnih svađa o tome ko je štitio izbeglice". Gospodin Ben Rajli je u diskusiji istakao da su Slovenci i Hrvati ionako na prevaru bili uvučeni u tu zajedničku državu." Gospodin Čarls Mekartni je, između ostalog, kazao: "Slažem se sa g-đicom Daram da se ne sme dozvoliti da istraga o ovom zločinu ode suviše daleko". I nisu dozvolili. Istraga nije otišla "suviše daleko". Zaista, pored ovakvih saveznika, kome su još bili potrebni neprijatelji?

* * * * * * * * * * *

Moćnici sprečavaju kraljicu Mariju da se pojavi na sudu

U VREME ODRŽAVANjA ove tribine zvaničan stav Britanije i Francuske prema događaju u Marselju se jasno iskristalisao. Počeo je neviđeni pritisak na Jugoslaviju da nikako ne sme da optuži Musolinija, već da oštricu napada usmeri na severnog suseda. Direktiva je glasila: optužujte Mađare do mile volje. Međutim, ni to nije dugo trajalo. Kneza Pavla upozoravaju da se propaganda protivu Mađarske smanji, navodno zbog ispada prema mađarskoj manjini u Jugoslaviji.

Negde polovinom novembra 1934. godine, sir Aleksandar Kadogan, direktor Forin ofisa, tražio je jedan iscrpan izveštaj o ubistvu u Marselju. Izveštaj je podnet u duhu ondašnjih glavnih linija britanske spoljne politike, uglavnom pripisujući krivicu Mađarskoj, donekle Austriji, ali nimalo Italiji. Kada je pročitao izveštaj, Kadogan je napisao na margini dokumenta: "Za ubistvo u Marselju najveća odgovornost leži na Italiji, ne Mađarskoj, ali mi to ne možemo i nećemo javno reći!" Drugim rečima, Jugoslaviji je rečeno da ima da ćuti što se Italije tiče.

A godinu u neki mesec docnije, "Tajms", u broju od 13. i 14. februara 1936. godine otvoreno piše da se iza marseljskog atentata skriva "nešto mnogo veće od čisto ustaške zavere, da opasno pokroviteljstvo prema hrvatskim teroristima nije ograničeno samo na Mađarsku i da druge tajne organizacije mogu biti povezane sa odvratnim ubistvom".

I Francuska se ponašala poput Britanije. Ona je imala trojicu Pavelićevih terorista u svom zatvoru, ali nije uopšte žurila da ih izvodi na suđenje. Nije uputila državnim vlastima Jugoslavije zvanično objašnjenje zbog svojih propusta i odgovornosti za smrt jugoslovenskog kralja. Sa nestankom Bartua, na političku scenu Francuske i Evrope nastupa Pjer Laval, novi ministar spoljnih poslova. Odmah posle atentata je izjavio da će njegov prvi potez u spoljnoj politici biti da poseti Musolinija i da tako izgladi odnose sa Italijom. Vrlo brzo će izmenjati sve odlučujuće ministarske portfelje, a u istoriji će ostati zabeležen po svojoj kapitulantskoj politici prema fašističkim državama. Bio je potpredsednik, a zatim predsednik okupacione vlade u Višiju, zbog čega će ga francuski sud posle Drugog svetskog rata osuditi na smrt.

MAĐARSKA JE JAVNO izjavila da ona nema uopšte nikakvog udela u slanju terorista u Marselj, ali nije ni jednom rečju okrivila Italiju.

Posle atentata, kraljica Marija pokrenila je privatnu tužbu i angažovala advokata Pola Bonkura, inače bivšeg premijera Francuske. Nekolicina francuskih istraživača tvrde da je Bonkur savetovao kraljicu da odustane od tužbe rekavši joj: "Moramo se s tim pomiriti, sudiće im se kao običnim kriminalcima, da bi se izbeglo pominjanje njihovih zaštitnika i inspiratora ubistva".

Kada je u Eks-an-Provansu započelo suđenje ubicama iz Marselja, francuska vlada je imala na raspolaganju sve važnije dokaze. Oni su bili takvi da je vlada Francuske, u nastojanju da izbegne rat sa Italijom kojim je Benito Musolini pretio, hitno savetovala jugoslovenskoj vladi da spreči jugoslovensku kraljicu Mariju da se pojavi na sudu. Zbog čega? Zato što su dokazi za krivično gonjenje, koje je kraljičin pravni zastupnik Pol Bonkur nameravao da prezentira na suđenju, vodili do samog Musolinija. Ovi dokazi su potvrđivali da je Musolinijev štićenik Ante Pavelić bio organizator zločina. Kraljica Marija je, dakle, odustala od svoje namere da se pojavi na suđenju. Tako su advokati koji su branili optužene mogli slobodno da iskoriste svoju rečitost da bi, po nalogu, odbacili sve što je moglo da navede na pomisao da postoje neke direktne optužbe protiv italijanskog Dučea.

* * * * * * * * * * *

Misteriozan nestanak dokumenata iz britanskog arhiva

NI MNOGO DECENIJA kasnije, odnos Londona i Pariza prema presudnom političkom atentatu između dva rata nije se promenio. O tome najbolje govori svedočenje Staniše Vlahovića, profesora na Univerzitetu u Birmingenu, u Velikoj Britanija, koji je objavio prilog u "Političkoj reviji" broj 2, za 2004. godinu "Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine". Autor piše o nizu političko-istorijskih činjenica vezanih za ubistvo kralja, koje je označilo početak narastanja fašizma u Evropi i nestanak Kraljevine Jugoslavije, ali i o jednom neverovatnom događaju kada je iz Britanskog državnog arhiva nestala dokumentacija o ubistvu jugoslovenskog kralja.

"O ovoj temi počeo sam ozbiljno razmišljati 1984. godine. Mislio sam tada da tekst (studiju) o ubistvu kralja Aleksandra podelim u dva dela; da prvo obradim deo njegove vladavine od 1921. do 9. oktobra 1934, kad je poginuo u Marselju u Francuskoj. Drugi deo bi obuhvatio istraživanje o tome kako je do pogibije došlo, jer ovaj problem, iako je dosta pisano u vreme samog atentata i posle njega, za dve godine nikada nije razjašnjen, odnosno nije objašnjeno zašto je ondašnja francuska država dozvolila da atentat uspe.

Zbog toga sam rešio da prvo proučim ono što postoji u Britanskom državnom arhivu o vladavini kralja Aleksandra. To je bilo 9. i 10. februara 1984. godine, kada sam proveo dva dana u Arhivu u Londonu.

NA MOJE VELIKO iznenađenje ustanovio sam da u arhivi postoji veliko bogatstvo dokumenata. Naime, pored dokumenata na engleskom jeziku, koji su mi bili neophodni, naišao sam i na obilje važnih dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Građa na ova četiri velika jezika obuhvatala je čak i detalje, pojedinosti o jugoslovenskoj državi od samog njenog konstituisanja. Takođe je bila obuhvaćena i marseljska tragedija.

Iz objektivnih okolnosti gospodin Vlahović je morao da prekine istraživanje i ponovo se obreo u londonskom arhivu februara 1987. godine. I doživeo je šok: "u londonskoj arhivi, nije više bilo ni traga od dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Čak nije bilo ni dokumenata na engleskom, u periodu od kraja 1929. do oktobra 1934. godine. Moji pokušaji da doznam šta se dogodilo sa dokumentima ostali su bezuspešni, bez odgovora. Očevidno da je građa od mene sklonjena".

Sličnu sudbinu Vlahović je doživeo tragajući za knjigom britanskog pisca Stivena Grahama, prijatelja kralja Aleksandra, srpskog naroda i Jugoslavije. On je bio odličan poznavalac našeg jezika, istorije, kulture i pojedinih ličnosti: bio je vrhunski slavista koji je pored četiri knjige o Jugoslaviji napisao i 35 knjiga o Rusiji: "Tragao sam dugo za njegovom knjigom (izašla 1939. godine), ali bez uspeha da se iste domognem".

I bezmalo jedan vek od osude na smrt prvog jugoslovenskog kralja, arhivi nastavljaju da kriju tajne o zaveri protiv njega. Sličnu sudbinu, poput profesora Vlahovića u Britanskom državnom arhivu, doživeće nekoliko naših istraživača u Parizu.

* * * * * * * * * * *

Četiri tačke u geometriji likvidacije Jugoslovenskog kralja

KRAJEM APRILA 2014. godine prerano preminuli profesor Fakulteta političkih nauka i ambasador Srbije u Parizu Predrag Simić izjavio je za "Večernje novosti" da se izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. u Marselju nalazio pod embargom i 80 godina posle tog događaja, verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu. On je tvrdio da je objavljivanje izveštaja državne komisije iz Eks-an Provansa jedina preostala šansa da se otkriju nedvosmisleni dokazi o političkoj pozadini atentata. Simić je rekao da su bili uzaludni svi njegovi pokušaji da u Francuskoj dobije taj izveštaj, dok je bio ambasador u Parizu i da je odbijan pod raznim izgovorima. On ocenjuje da su, verovatno, odnosi sa Italijom razlog zašto Francuska i danas drži izveštaj o atentatu pod embargom. "Posle ubistva kralja Aleksandra samo je Mađarska, zbog podrške ustašama, osuđena u Ligi naroda, ali ne i Musolinijeva Italija, koja ih je podržavala" rekao, je Simić. On smatra da je, stoga, neizbežna sumnja da je iza atentata stajao Musolini kojeg je Francuska pokušavala da uvuče u antinemački blok.

Mile Bjelajac, poznati istoričar i istraživač vojno-političkih prilika, u nekoliko navrata boravio je u Francuskoj. Otišao je do Eks-an Provansa gde je bilo suđenje atentatorima i svuda je doživljavao istu stvar. Kada bi uneo na kompjuteru odrednicu vezanu za atentat, na ekranu bi se pojavila crvena boja sa napisom: "Nedozvoljeno za upotrebu". Pokušao je da u dosijeu Andrea Tardijea, poznatog francuskog diplomate, proveri prepisku sa kraljem Aleksandrom. Takođe je dobio odgovor da to ne postoji.

Inače, Tardije i Aleksandar su bili prisni prijatelji i Francuz ga je ubedio da 1929. godine privremeno suspenduje parlamentarni život dok se koliko-toliko političke prilike u zemlji ne normalizuju.

U vreme kada je Simić bio ambasador, u Parizu je boravila i Vjera Vuković Mitrović, tada direktor Arhiva Jugoslavije, docnije Arhiva Srbije i Crne Gore. I ona je prošla poput njenih prethodnika. Vjera Mitrović je, inače, imala bliske profesionalne kontakte sa koleginicom koja je bila zamenik direktora Francuskog arhiva. Imala je i njeno obećanje da će po dolasku u Pariz dobiti na uvid dosije jugoslovenskog suverena. Umesto toga dobila je odgovor da su dokumenta na reparaciji koja će potrajati više godina.

PREĆUTKIVANjE ovog dela istorije tridesetih godina prošlog veka nameće otvorene sumnje da se u Marseljski atentat upetljala gotovo sva versajska Evropa, i da je svim glavnim i sporednim igračima bilo u interesu da se sa političke scene sklone i kralj Aleksandar i Luj Bartu.

Tatjana Halačevič, istraživač iz Sankt Peterburga, zadužena za vojnu rusku arhivu Pažinskog korpusa, koja je, takođe, pokušavala da odgonetne misteriju likvidacije jugoslovenskog monarha tvrdi: "Postoje četiri tačke u geometriji likvidacije kralja Aleksandra! Te tačke dolaze iz Nemačke, Rusije, Engleske i Francuske. Italijanske i Pavelićeve namere su, zapravo, produžene ruke Francuske i Nemačke". ("Večernje novosti", 4.3.2011)

Čeprkanjem po ovoj Pandorinoj kutiji istorije, s kraja treće i s početka četvrte decenije prošlog veka, otkrićemo da ona nije imala jedno dno, ni duplo, ni troduplo već mnogo više vešto upakovanih dna... Berlin, Moskva, Rim, Budimpešta, Sofija... Svako je imao neki razlog da oni nestanu sa političke scene u tom trenutku. Svojih razloga imale su i ustaše, VMRO i jugoslovenski komunisti... Političko delovanje kralja Aleksandra, iako u tom trenutku nije bilo upereno protiv Nemačke, objektivno gledano, ni najmanje nije odgovaralo nacističkim planovima za novi poredak u Evropi. Jugoslovenski kralj je preko Male Antante i Balkanskog saveza težio da na jugoistoku kontinenta osigura granice postavljene Versajskim mirom. A tu su Pariz i London, sa svojim zakulisnim kombinacijama između Rima, Berlina i Moskve pa sigurno ne bez razloga drže pod embargom dosijea o ovom političkom atentatu. Za Sovjetski Savez je Beograd bio potencijalna pretnja zbog velikog broja belogardejskih vojnika koje nije napuštala ideja da se vrate u Rusiju. I eto dovoljno razloga zašto je ubistvo Aleksandra i Bartua još uvek pod velom tajne.