MUSTAFA GOLUBIĆ U BEOGRADU PO "SPECIJALNOJ LINIJI": Aktivnosti Sovjetskih obaveštajaca uoči izbijanja rata

Znali smo da organi sovjetskih ambasada nerado održavaju veze s komunistima, naročito onima iz ilegalnih partija, i da sve treba da ide preko Moskve.

Dolazak sovjetskog poslanika i osoblja pratila je štampa, a još više radoznalost publike. (Prvi sovjetski poslanik, Viktor Plotnjikov, stigao je u Beograd 7. jula 1940).

Osoblje ambasade, a naročito dva sovjetska novinara, rado su isticali i slovenski karakter svojih osećanja prema Jugoslovenima. Svuda su ih dočekivali bezazlena radoznalost i živahne simpatije, čak i u nekomunističkim krugovima.

No iako nismo imali veze s ambasadom, mi smo znali skoro sve o radu njenog osoblja, a naročito sovjetskih novinara. Jedan od njih, Poletajev, bio je teška pijanica i davao je svakojake neodgovorne, bezmalo "antisovjetske" izjave. (Arkadij Aleksandrovič Poletajev, dopisnik Agencije TASS, prvi sovjetski novinar u Kraljevini Jugoslaviji, stigao je u Beograd 7. jula 1940. zajedno s poslanikom Plotnjikovim.) To je počelo rđavo da se prima u novinarskim krugovima i u užoj javnosti, i da - po mišljenju nas komunista - škodi ugledu SSSR-a, o kojem su vladale idealne predstave, bar u našim redovima. Ranković i ja smo pričali o ovome Titu i on je to saopštio Moskvi. Poletajev je, kako smo govorili, ubrzo "poleteo" u Moskvu, a da i sam ne zna čijom zaslugom.

PRIMICANjE RATA i ratne opasnosti nije nimalo uticalo na uspostavljanje veza Partije s ambasadom.

Mi nismo imali veze ni sa sovjetskim obaveštajcem koji je mnogo pre dolaska sovjetske ambasade, već 1939 godine došao u Beograd. On je govorio srpski i kretao se u krugu oko Dušana Kusovca. Napadao je naš Centralni komitet i izražavao sumnje u to da je on sastavljen od trockista i neprijateljskih agenata, što smo mi u Pokrajinskom komitetu, budno prateći njegov rad - to praćenje je uzeo na sebe Ranković - shvatili kao da je on sam trockista koji se izvukao iz SSSR-a, pa sada rovari po Jugoslaviji. Sem toga, on je i pio i zabavljao se sa ženama, što je naše sumnje samo utvrđivalo. Ima li se u vidu kako su kod nas komunista izrazi "Čeka", "Gepeu" i sl. imali skoro mistični značaj, kao svemoćne organizacije sastavljene od najboljih revolucionara, biće jasno da nam je antipartijski stav tog čoveka, koji je davao da se nasluti kako se on bavi važnim poslovima, zadavao dosta brige, iako bitnog uticaja na naš rad nije mogao da ima. (Čeka je osnovana 1917. kao specijalna policija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže. Od 1922, pod nazivom GPU, deluje kao tajna sovjetska služba.) Ono čega smo se bojali bilo je da on, družeći se s ljudima koji su bili protivu novog vođstva, ne naspletkari nešto u Moskvi, ukoliko i sam nije bio "trockista" i "neprijatelj".

Čile Kovačević bio je povezan s tim čovekom, čineći mu usluge, i mi smo te veze učvršćivali. (Vasilije Kovačević Čile, 1911-1961, narodni heroj, jedan od osnivača Ozne za Srbiju, generalni konzul u San Francisku.) Sovjetski agent nije ni slutio da Ranković preko Kovačevića zna sve o njemu.

* * * * * * * * * *

Nečujan nestanak nacionaliste i revolucionara

MI NISMO BILI daleko od toga da tog čoveka i ubijemo, pokaže li se da je on trockista. No u svakom slučaju hteli smo da ga proverimo. Fotografisali smo ga jedared, a da on to i ne primeti. Čekali smo da dođe Tito, i Ranković mu je pokazao fotografiju. Tito ga je prepoznao i naredio nam da tog čoveka ostavimo na miru, jer da je on po "specijalnoj liniji", a što priča protivu Centralnog komiteta, to može biti i njegovo maskiranje, jer je takvim ljudima i to dozvoljeno.

Taj čovek je bio Mustafa Golubić.

Na slici je on mogao imati oko 50 godina. Crte lica su mu bile oštre, jakog nosa i isturenih veđa, potkresanih brkova i prosed. Ako bi neko znao da se radi o Bosancu, mogao bi otkriti u njegovim crtama i jednog od onih muslimana rumene boje u licu, povijenog nosa i naglašene, čulno izbačene donje usne. (Mustafa Golubić je rođen 1889. u Stocu u istočnoj Hercegovini.) Bio je u stvari tip Dinarca.

Golubić je bio nacionalista-revolucionar već pre Prvog svetskog rata. Upleten u Solunski proces i u rad grupe pukovnika Apisa Dimitrijevića, on je, nasuprot svom zemljaku Malobabiću, uspeo da umakne i uskoro posle rata pristupio je komunistima - da zatim postane agent sovjetske obaveštajne službe. (Rade Malobabić, 1884-1917, pripadnik tajnog udruženja Ujedinjenje ili smrt, blizak saradnik Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Osuđen na Solunskom procesu zbog navodnog atentata na regenta Aleksandra.) Među nama komunistima kružile su bajke o njegovim podvizima i putovanjima u daleke zemlje. Koliko je on bio stvarno cenjen u hijerarhiji sovjetske službe - ne znam, ali da nije bio od sitnih i običnih agenata izgleda da bi se moglo zaključiti ne samo iz toga što mu je i Tito pridavao značaj, nego i što je bio upućen u Jugoslaviju uoči samog rata.

Kada nam je postalo jasno da je on "sovjetski čovek", mi ga nismo više špijunirali, nego mu je Kovačević u svemu bio s ruke. U njegov rad se nismo mešali, iako nam se činilo da sredina u kojoj se kreće i lica sa kojima se druži nisu za nj bezopasni. To se pokazalo opravdanim. Uskoro posle okupacije, kuća u kojoj se bio smestio bila je jednog ranog jutra opkoljena i Nemci su ga odveli. Otad mu se svaki trag izgubio. Jedna revolucionarna figura, nekad poznata u balkanskim zavereničkim krugovima iz Prvog svetskog rata, nečujno je nestala u kataklizmi Drugog svetskog rata kao agent sovjetske obaveštajne službe.

SUDBINA GOLUBIĆEVOG prijatelja Pavla Bastajića bila je drukčija. Uoči samog rata on se, razočaran u SSSR, vratio u Jugoslaviju. Nije se žacao da napada SSSR i Staljina.

Kretao se mahom u krugovima nacionalista iz Prvog svetskog rata, naročito onih iz Bosne, nailazeći kod njih čak i na čovečansko razumevanje, uprkos tome što se s njima bio posvađao pre više od dvadeset godina, izjasnivši se za socijalnu revoluciju i boljševizam. Bio je već star i oronuo. Mi komunisti smo ga "raskrinkavali", iako njegovo držanje nije imalo nikakvog upliva na naše partijske redove, budući on nije ni pretendovao da na njih utiče i kretao se izvan njih. Bio je on za nas samo razočarani čovek - "sitnoburžoaski nacionalista", koji "nije razumeo" SSSR.

Vladislav Ribnikar mi je tada pričao o njemu, jer se s njim susretao. (Vladislav Ribnikar, 1900-1955, novinar, direktor Politike i Tanjuga. U kući Ribnikara u Botićevoj ulici na Dedinju 4. jula 1941. održana je sednica Politbiroa CK KPJ na kojoj je doneta odluka o podizanju ustanka.)

Ne znam kud je ovaj čovek nestao. Ako nije bio uhvaćen i likvidiran od Ozne ili NKVD-a posle rata? (Pavle Bastajić, 1890-1941, pripadnik revolucionarne omladine pre 1914, dobrovoljac u srpskoj vojsci tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, obaveštajac NKVD-a. Godine 1941, ustaše su uhvatile Pavla Bastajića u njegovom rodnom selu Prkos, odvele ga u Jasenovac i ubile.)

* * * * * * * * * *

Strah od nemačke najezde okreće intelektualce ka partiji

BIO JE JOŠ JEDAN sovjetski agent, član naše Partije, osuđen u bekstvu na 10 godina robije. S njim je održavao veze Ranković, a ja sam ga par puta slučajno susreo. Imena mu se ne sećam. (Matija Mate Vidaković, 1907-1941, dobrovoljac u Španskom građanskom ratu.) I on je došao uoči rata, a nije imao nikakve veze s Golubićem, pa ni s Josipom Kopiničem Vazduhom u Zagrebu. Bio je doneo neki recept za spravljanje eksplozivnih tečnosti.

Odsečen od Moskve i ambasade posle okupacije, on se sasvim oslonio na našu Partiju. Ali je nastradao i on i svi oni koji su radili po tom receptu - inženjeri Božović i Simić.

Nastradali su odvojeno jedan od drugog, a pošto ih je eksplozija otkrivala, Gestapo ih je ranjene pohvatao. (Uz inženjere Jovana Božovića i Lazu Simića, teško je ranjena i Simićeva supruga Rašela-Šela Baruh.)

Ali ako su postojali sovjetski agenti i naše veze s njima, mi smo uvek bili izolovani od sovjetske ambasade. Tek posle okupacije Jugoslavije Tito je, posredništvom Moskve, održao jedan ili dva sastanka sa sovjetskim vojnim atašeom. Ambasada se spremala da napusti Jugoslaviju. Sovjetska vlada bila je prekinula odnose sa jugoslovenskom vladom, priznavši time pravnu valjanost komadanja Jugoslavije. Ovo je i nama komunistima teško padalo, iako smo imali razumevanja za položaj sovjetske vlade, koja je još bila u prijateljstvu, makar i napetom, s Nemačkom. Titovi sastanci s atašeom imali su uglavnom taj značaj što su preko njega upućeni izveštaji Kominterni i izmenjana mišljenja. Ali to su bili - koliko ja znam - i jedini kontakti između partijskog vođstva i ambasade.

VLADISLAV RIBNIKAR je, međutim, održavao veze sa sovjetskim novinarima, kao direktor Politike, i pričao nam o svojim utiscima o njima.

Vladislav Ribnikar bio je pre toga načet sumnjama u SSSR, posle moskovskih procesa.

Njegova druga žena, Jaroslava-Jara, bila je čak ogorčena i pravila je zajedljive viceve na račun SSSR-a i Staljina. (Jara Ribnikar, 1912-2007, književnica, prevoditeljka, učesnica NOB-a, predsednica Udruženja književnika Srbije.) Ribnikar nije ni važio za komunistu, nego za malo ekscentričnog salonskog levičara. Njegovo putovanje u SSSR, negde oko 1927 godine, otkud je doveo bio do u Nemačku i neku lepu Ruskinjicu, više je smatrano kao radoznalost buržoaskog intelektualca nego kao ispoljavanje komunističkih uverenja. U njegovom društvu se katkada nalazio i Marko Ristić i drugi intelektualci koji su, makar i prikriveno, izražavali sumnje u moralnost i socijalizam sovjetske vlade. Ali ti ljudi su, uoči rata, već bili sasvim potisnuti i idejno razbijeni u levičarskim redovima.

Komunistički pokret je očito jačao. Nešto pod uticajem prilika, a nešto pod uticajem snage Partije i nekih komunista, a u prvom redu Dedijera, Ribnikar je, i inače nestabilnih ideja i uverenja, počeo da se koleba ka Partiji i da sumnja u trockiste i druge opozicionare. Ribnikar nije bio bez patriotskog srpskog, odnosno jugoslovenskog osećanja, i mogućno je da je strah od nemačke najezde takođe na njega uticao da se okrene ka komunistima.

* * * * * * * * * *

Doušništvo prljav posao ljudi bez časti i imena

NA prvoj večeri kod Ribnikara, u njegovoj vili, posle dugih diskusija, ja sam uspeo da ga pokolebam. Posle druge večere smo se rastali prijateljski. A posle treće bio je ubeđen da smo mi i Staljin u pravu i da trockisti "očito" ne samo što nemaju pravo, nego su i povezani s fašističkim obaveštajnim centrima.

Jara, njegova žena, bila je upornija. Ali je i ona ubrzo počela da prihvata naše stavove. Bila je mnogo mlađa od svog muža, čoveka, naizgled, već iživljenog, i dosađujući se u vili na Dedinju, ona je pisala sirealističke (nadrealističke) stihove i štedro bacala poglede na druge muškarce. Čak je i mene pokušala da "zavede". Ali bez uspeha. Ne toliko radi toga što nije bila lepa, nego što sam ja bio čvrst u komunističkim moralnim normama koje sam i sam propisao i što nisam mogao ni da pomislim da na ženu svog prijatelja gledam drukčije nego kao na prijatelja. No iz tog odnosa između mene i nje, koji je ona netačno prikazala u jednoj svojoj knjizi, razvile su se neke simpatije, o kojima je njen muž znao i koje nisu prelazile granice dopuštenog, bez obzira na to šta je ona želela.

Ribnikar se s ležernošću, koja mu je bila svojstvena, odnosio prema svojoj supruzi kao prema ljubavnici mlađoj od njega, s kojom je sklopio brak iz uzajamne potrebe, dok im je ljubav postajala već ako i ne dosadna, a ono obična, samim tim što su postali supružnici. On nije žalio za ranijom suprugom, Stanom Đurić-Klajn, koja ga je napustila, zaljubivši se u svog psihoanalitičarskog lekara, za šta je sam Ribnikar mogao da joj da dobre razloge svojim zabavljanjem s drugim ženama, a naročito sa jednom poznatom glumicom. Sada je on već bio čovek smiren, koji je pomalo i glumio umor i sitost od svega. Crn i okratak, on nije bio ružan čovek, iako je imao nešto preveć mekano i malodušno u sebi. Nije bio pijanica ni kockar, iako nije izbegavao nijednu od zabava i slasti koje je pružao relativno bogat i bezbrižan život.

SVAKAKO, RIBNIKAR je bio čovek sklon pravednosti i progresivnim tendencijama. Ali sve do rata, on nije bio spreman i da za njih rizikuje. Izgleda mi da je opasnost od hitlerizma, koju je on kao intelektualac slobodnijeg načina rezonovanja smatrao isto tako ako ne i strašnijom od nacionalnog ropstva, odlučno uticala na njega da se okrene ka komunizmu. Možda je vukao nešto i od svojih, pređa, izginulih u prvom svetskom ratu protivu Nemaca. On je video, čak bolje od nas komunista, neotpornost i kapitulantski duh koji je bio obuzeo vladajuće vrhove.

On je bio bojažljiv čovek. No u svakom slučaju bila je velika intelektualna i moralna hrabrost odlučiti se na povezivanje s komunistima, makar to bilo na izgled i u bezazlenom obliku i postupno upadajući u njihov krug i njihove poslove.

Cinik prema vlastitoj klasi, Ribnikar je bio mekan, blag i dobar u odnosu s novim znancima, komunistima. A kao svaki prebeg, on je posle rata izbegavao prijatelje iz svoje ranije "buržoaske" sredine, čak i one koji su mu činili u ratu usluge i vadili ga svojim potpisima i garancijama iz logora, jer su oni sada za njega bili "reakcioneri". Ni on nije mogao izbeći, uprkos svoj svojoj idejnoj labavosti, isključivost i netrpeljivost samim tim što je postao komunista. No tada, u 1941. godini, on još nije bio takav. Sa svojim susedima održavao je dobre odnose i čak imao ljudskog razumevanja i za one koji su stvarno bili reakcionari.

Ja mislim da su ti ljudi morali opaziti sumnjivo muvanje nepoznatih ljudi po njegovoj kući, naročito posle okupacije. Ali to su bili najviši društveni slojevi, među kojima nije bilo policijskih dostavljača i čak se dostavljanje smatralo za nizak i prljav posao ljudi bez časti i imena. Ili, možda, primetivši nešto, ipak su držali da se radi o bezazlenim vezama i naivnoj naklonosti bogataša prema nezadovoljnicima.