POSUSTAJANJE POD BATINAMA BUDUĆEG RATNOG KOMANDANTA: Razlike u karakteru novih članova pokrajinskog komiteta

On je bio iz bogate, ali bankrotirane porodice, a pripadao je nadrealističkom književnom krugu, što je uvek služilo kao izvor šala protivu njega, utoliko više što je i sam obilovao intelektualnim paradoksima i dovijanjima i oštrim, ali nezlobivim humorom. Ja sam Koču poznavao i pre njegovog odlaska u Španiju, iako veoma površno.

Među nadrealistima on je važio za velikog intelektualca, naporedo s Markom Ristićem.

Među nama komunistima, za čoveka dobronamernog i ozbiljnog, ali koji još nije u svemu raskrstio s nadrealističkim "glupostima". Ilegalni rad je izbegavao, ali ne toliko iz straha, nego što nije bio uveren u njegovu korisnost.

ODLAZAK U ŠPANIJU značio je za njega konačni prelom iz intelektualnog komunizma u neposrednu komunističku praksu i komunistički pokret. On se tamo upoznao i zbližio s ljudima i revolucionerima iz naroda. Živopisno je opisivao svog starešinu, takođe artiljerca, Mađara Baloga, emigranta u Rusiji, priglupog i prostog, ali koji je imao tu prednost da je komunizam shvatao kao nešto jednostavno i prirodno, što baš odgovara njegovom načinu života i mišljenja. U građanskom ratu u Španiji, otkrivajući jedan narod u njegovoj patnji i najživotnijem naporu, Koča Popović je svojom intelektualnom, aristokratskom rafiniranošću otkrio nove, neslućene lepote, kakve se nalaze jedino u narodnim nizinama, a istovremeno se saživeo s komunističkim pokretom. [...]

Ja i Koča smo se sprijateljili odmah po njegovom dolasku iz Eu Francuskoj. U Španiji, a kasnije u logorima za begunce iz Španije u Francuskoj, događalo se ono isto što i u zemlji: čišćenja Partije, borba protivu "frakcionaških", "oportunističkih", odnosno "trockističkih" elemenata. Taj proces smo pratili i mi iz zemlje, iako je Tito, u Parizu, bio s njim bolje upoznat. Štaviše, mi iz Jugoslavije održavali smo s logorom ilegalne veze - preko pisama i paketa. Slali smo našim dobrovoljcima tamo ilegalnu literaturu i pakete. I Koča je pričao, da je KPJ bila jedina koja je uspešno organizovala materijalnu pomoć - pakete za ulogorene dobrovoljce: nešto duboko, iz korena, pokretalo se u našem narodu.

DOŠAV IZ ŠPANIJE, za Koču kao da nije bilo tako velikog prelaza. Sada je i ovde nalazio one iste elemente uprošćenog, stvarnog komunizma i obične ljudske lepote, samo u nekom čvršćem, kondenzovanijem i čistijem stanju. Ali za mene je njegov dolazak značio veliko osveženje. Najpre, Španija i slika svega što se tamo dogodilo. I divne pesme na tom muzički bogatom, tamnom i blistavom jeziku, koji kao da sam razumeo, ne znajući nijedne reči. No to je bila ona sporedna i sentimentalna strana. Ja sam u Koči bio našao jednu novu intelektualnu bliskost i osveženje. Moja bliskost s Rankovićem i drugima bila je bliskost na zajedničkom revolucionarnom poslu, svakako veoma emotivna i duboka. Ali intelektualne bliskosti tu nije moglo da bude... Štaviše, ni moje prijateljstvo s Radovanom Zogovićem, nije potpuno utoljavalo intelektualnu žeđ za menjanjem mišljenja na jednom širem i bogatijem planu. I ja i Zogović bili smo intelektualci-revolucioneri, marksisti. I Koča je to bio, u manjoj meri, doduše. Ali je on istovremeno bio i šire obrazovan. Video je sveta. Poznavao je muziku i imao dobar sluh. Imao je duha i šarma. Znao je podosta i iz moderne literature.[...]

* * * * * * * * *

Čigra-čovek u partizanima ponovno pronalazi sebe

JA I KOČA SMO 1940 godine provodili sate i sate u šetnjama, dugim, i često i bez ikakvog konkretnog posla. To je bilo ono francusko "flner", šetanje bez cilja, koje sam od njega prvi put čuo i koje samo kod intelektualaca može da ima tako duboku i opojnu lepotu. Ja i on smo pripremili i "Književne sveske", od reči do reči, sem zadnjeg članka Sedmakovog (Stefan Mitrović), koji je Kardelj skratio i popravio. Mi smo napisali i rezoluciju Pokrajinske konferencije. I drugo mnogo štošta. Sav teoretski i agitacioni rad polako je prelazio i u njegove ruke.

A onda je Koča bio provaljen i uhapšen. Njega je teretio jedan radnik, grafičar, s kojim ga je povezao Ranković. Ovaj radnik nije znao Rankovićevo ime. Ali je Koča znao. Bez mnogo batina, odao je Rankovića. Ali on nije bio od onih ljudi koji kad jednom otpočnu - pričaju sve. On je ispričao samo ono što je "morao", tj. što je "logično" izlazilo iz toka istrage i na čemu je policija surovo i nepopustljivo insistirala. (U rukopisu Đilas je rukom uneo neke izmene u vezi sa hapšenjem i saslušanjem Koče Popovića. Tako kaže da je Koča mučen, batinan i da je odao Rifata Burdžovića,a ne Rankovića, i da je znao da se Burdžović krije. Međutim, Đilas je sinu Aleksi govorio da je Koča odao Rankovića.)

Bila je to velika žalost za naš kolektiv, jer je Koča već bio postao omiljen. To je neminovno povlačilo isključenje iz Partije. Niko se čak nije ni pokolebao u donošenju ove odluke. (Koča Popović je uhapšen krajem 1940, a na slobodu je pušten početkom marta 1941. Isključen je iz Partije marta 1941, a ponovo primljen avgusta ili septembra 1941.)
Bilo je rešeno da mu ja to saopštim. Pozvao sam ga u stan Aleksandra Vuča. Bilo mi je veoma bolno što mu to moram reći i rastati se s njim, prekinuti jedno prijateljstvo koje je već bilo postalo lepo i veliko. On je odgovorio da zna što sam ga zvao... Njegovo inače mirno lice je zadrhtalo. Umalo ja nisam zaplakao. Rekao sam mu odlučno ono što sam mu morao reći... Bila je to više kao neka partijska tuga. U Koči sam žalio svog prijatelja i unesrećenog čoveka. I, izgleda, samog sebe: time se prekidalo jedno drugarstvo koje mi je bilo intelektualna i duhovna potreba.

Zatim sam Koču video tek na početku okupacije. Bio se sklonio kod svojih sestara - "buržujki", u vilu na Senjaku. Tamo je, odvojen od nas komunista, provodio prazan život: kartanje, vicevi, nadmudrivanja u sredini koja već poodavno nije bila njegova i koja je živela sitim, dokonim i praznim životom. Imao sam utisak da govorim s izgubljenim čovekom, isključenim iz stvarnog života, i čija tuga kao da nema dna ni intelektualna pometenost izlaza. Taj živahni, čigra-čovek, brze misli i hitar, bio je polumrtav i klonuo, kao bez srca i bez pameti. Opet mi ga je bilo beskrajno žao. I bilo mi je očito da ga moramo angažovati oko nekog rada s Partijom. Bio je beznadno i konačno naš. Trebalo mu je pomoći... Onda je otišao u partizane, čim je počeo ustanak. Pod imenom Pere Posavskog postao je najpre komandir jedne čete, i tu, u kukuruzima i oko gajeva, među seljačkim gunjevima, ponovo je nalazio sebe. Postao je još mekši. Još disciplinovaniji prema vrhovima. I opet omiljen, u vrhovima, više zbog svojih nezlobivih viceva, za koje je izvojevao pravo da ih čini na svačiji račun, nego zbog srdačnosti i otvorenosti.

Uspinjao se brzo. Kao komandant još i zbog svoje okretnosti, iako mu junaštvo nije bilo upadljiva strana. A kasnije više zbog svoje odanosti vrhu. Mislio je sve manje samostalno. Štaviše, počinjao je da biva ravnodušan prema samom mišljenju, sve više uživajući u nenametljivoj, ali izbirljivoj udobnosti i sitnim zabavama, bez koncentrisanog i stvarnog interesa i za šta. Kao da se vraćao u svoj stari, "buržoaski" krug, ali koji sad nije mrzeo, jer je bio i njegov. Od intelekta, ličnosti i poezije ostajalo je sve manje.

* * * * * * * * *

Naglo smenjivanje hladnih i toplih tuševa

MOMA MARKOVIĆ je ušao u Pokrajinski komitet posle njegovog neuspelog bekstva "španskim kanalom". (To je bilo u leto 1937) Moma Marković je kao dobrovoljac pošao da brani Špansku republiku i ilegalno se prebacio u Austriju ali je uhapšen na austrijsko-švajcarskoj granici.) Bio je dobar praktični partijski radnik, bez velikog smisla da izmisli, ali kadar da shvati novotarije. Iako bez smisla za teoriju i tada još nedovoljno obrazovan, pleo se i oko teoretskih pitanja, iako su ona tada bila bez velike važnosti, budući se sve svodilo na to kako da se shvati ili primeni ova ili ona misao klasika marksizma. Bio je preduzimljivog duha, uporan, ali ne i odlučan u novim situacijama.

Lako se zbunjivao, crveneći, i u njegovoj psihologiji bilo je nečeg romantičarskog i istovremeno sklonog da radi trenutnih praktičnih koristi zaboravlja na velike ideale i istine. Znao je da bude sarkastičan i zagrižljiv, naročito prema onima koji bi bili niži i slabiji od njega. No uprkos tim crtama, bio je vedre naravi, nesebičan drug i dobar borac. Čudno je da je i ovaj revolucionar, koji se držao odlično pod batinama i između četiri zida u kandžama neprijatelja, u ratu bio nesnalažljiv, da ne kažem plašljiv, kako se to o njemu pričalo. Mislim da to nije ni u kom slučaju mogao biti kukavičluk, nego izraz njegove psihe, kojoj je u svakoj iznenadnoj situaciji trebalo da se pribere. A rat je baš sav od takvih iznenadnih situacija.

S njim se na policiji dogodilo, prilikom njegovog hapšenja 1940. godine, nešto smešno.

(Moma Marković je uhapšen 21. avgusta 1940) Policija je uvodila nov metod mučenja: naglo smenjivanje hladnih i toplih tuševa. Uterali su zatvorenike gole i počeli da održavaju žilom nad njima red, da ne bi koji izvrdao ispod tuša. Uhapšeni su to doživljavali prvi put. Počeli su da ih "kupaju", a Moma je upitao: Ima li sapuna? - Ovo je za trenutak razbesnelo policajce, ali je i dovelo do toga da su taj način mučenja - kažu da je bio preuzet od hitlerovaca - ukinuli kao neefikasan, ovde na Balkanu. Moma je kazivao da je tada napravio šalu, ali ja mislim da je to bio izraz sporosti njegovih reakcija. Njegov um kao da je imao prečagu, koju je trebalo da preskoči pre nego što se snađe u novoj situaciji.

Moma Marković je bio više sklon ženama no ko bilo od nas, iako se to na prvi pogled ni po čemu ne bi dalo zaključiti. Bio je kose retke, kratkovid, neke skoro modre boje lica, hladnih i vlažnih ruku. Nije bio ni lep ni ružan. Čak ni izrazit, iako je ličio na svoju majku, koja je imala veoma izrazite nežne crte. Najizrazitije na Momi su bile naočari i unutarnji izraz, koji se očitovao sa svakom promenom. Njegove ljubavi nisu bile ni trajne ni duboke. On je izbegavao, uostalom, da se vezuje s komunistkinjama. Ali kad bi se i to dogodilo, nije pokazivao nikakvu veću trajnost nego u vezama s ženama iz drugih slojeva. Njegove "avanture" bile su izvor šala, utoliko pre što je to bio jedini proboj atmosfere u suštini asketske.

Moma Marković nije izgrađivao politiku ni idejno ni organizaciono, ali je bio od onih koji je snažno vuku. Bio je povezan s "desničarima", s Ljubom Radovanovićem i drugima, ali ne toliko da nije s njima olako prekinuo čim je sukob počeo da se zaoštrava i čim se otkrilo da su oni protivnici jačanja Partije na novim i jedino mogućim osnovama. Nije bio ni brz ni spor, više postojan, pažljiv i oprezan.

* * * * * * * * *

Đido i Tempo zajedno - jedan dobar komunista

NASUPROT MOMI, Svetozar Vukmanović (Tempo) je bio sav od brzine i nerava. Negde 1938. godine on se bio tek vratio iz vojske i tražio je da dobije posla u Partiji. Ja sam sve znao o njemu, ali ne i njega. Trebalo je naći posla koji će odgovarati čoveku njegovih osobina. A on je tražio rada u Partiji, bilo kakvog. To traženje razvuklo se na jedno dva, ako ne i tri meseca, i on je počeo da očajava i da se ljuti: uobrazio je bio da prema njemu nemaju poverenja u Partiji i da ga je neko oklevetao. Njegova veoma osetljiva i nervozna priroda bila je sva ustalasana.

Ja i Ranković smo se dogovorili da mu poverimo vođenje pokrajinske tehnike, tj. da izgradi štampariju, pronađe za nju ljude i osigura odašiljanje materijala u unutrašnjost. Ranković ga nije znao, ali se složio. Dotada sam tehniku većim delom vodio ja, nemajući za to mnogo smisla, sem u izmišljanju novih metoda, ali koje bi tek neko drugi mogao da realizuje. Tehnika je bila neorganizovana i razbacana.

Vukmanović je bio pravi čovek za takve poslove. Bio je brz i neumoran, dovitljiv i oštar, hrabar i odlučan, snalažljiv i prodoran. Toliko i takvih osobina retko se moglo naći u jednom revolucionaru. Karakter mu je bio otvoren i iskren, iako sklon naglim ljutnjama i neobjašnjivom nezadovoljstvu - tada bi ga obuzimala melanholija, koja se pretvarala skoro u apatiju prema svemu.

Jednom su se u 1940. godini između njega i Rankovića odnosi bili veoma zategli. Nije bilo skoro nikakvog razloga za to. Izgleda da je Ranković bio nezadovoljan nečim iz Vukmanovićevog rada, a ovaj to shvatio kao "nemanje poverenja". A onda je sukob rastao, bez raspre, sam iz sebe. Vukmanović je bio bliži sa mnom, i poverio mi se. Polako, uspeo sam da stvar zagladim, ali i na taj način što smo se svi, i Ranković, prećutno sporazumeli da Vukmanovića uputimo na rad u unutrašnjost, da obiđe organizacije, bolje reći da ih stvara - u Nišu, Leskovcu, Kumanovu, Skoplju i drugde, jer ove jedva ako su postojale.

Vukmanović je i na tom poslu pokazao čuda od snalažljivosti i brzine.

Savršeno funkcionisanje tehnike, tj. štamparije i veza, ne može se ni zamisliti bez Svetozara Vukmanovića. Rezultati njegovog rada primećivali su se iz nedelje u nedelju.On je menjao ljude, sukobljavajući se s njima brzo i oštro, čim bi opazio aljkavost ili kolebanja. Ali ako bi naišao na pravog čoveka, bio bi veoma pažljiv, čak nežan prema njemu. Sve štamparije, transport materijala, veze, lozinke - sve je to uglavnom on izgradio. Svi mi smo pomagali, ali je on bio duša svega. Ubrzo je ušao u Pokrajinski komitet.

Pravi političar jedva ako je bio - bez većeg smisla za ideologiju, lako se zanoseći velikim političkim snovima. Bio je tvrdokorni dogmatik, ali ne toliko iz teoretskih motiva, koliko iz praktičnih razloga: čim bi opazio da je neko shvatanje "protiv Partije", za njega je ono bilo i ideološki štetno i neprijateljsko.

Mršav i povisok, uzanih grudi i dugih ruku, Vukmanović je bio i po izgledu od onih durašnih, dugovekih ljudi, što izdrže sve, iako izgledaju kao da im je, usled stalne napregnutosti, duša u nosu. Padao je naglo i lako u vatru i njegove žute oči imale su žestoke zelene proseve. Nije držao ni do hrane ni do udobnosti, iako asket nije bio.

Njemu kao da je sve bilo samo radi toga da bi mogao obavljati revolucionarne zadatke.

Vukmanović je primer ne samo revolucionarne energije, nego i ličnosti koja je gorela revolucijom i sagorela u njoj. Iza nje, revolucije, ono što je ostalo od njega i u šta se on pretvarao, već nije bilo on. To je bio drugi čovek - mek, pogojazan, neodlučan, bez vere i ideja.[...]

Jednom sam ja rekao Vukmanoviću: Ti i ja zajedno - jedan dobar komunist. Time sam mislio na njegovu praktičarsku energiju i na moje izumevanje novih ideja. Na sličan način smo se dopunjavali i ja i Ranković, Ranković i Vukmanović, a i ostali.

CRNOGORCI NA VODEĆIM FUNKCIJAMA

BIO SE POJAVIO problem Crnogoraca: bilo ih je previše ne samo u Pokrajinskom komitetu, nego i u Mesnom komitetu, a i drugde na vodećim funkcijama. To smo mi Crnogorci naročito osećali i bilo nam je nelagodno. Onda je Ranković jednom rekao, po ugledu na Tita, da mi moramo gledati na to ko je kakav komunista, a ne odakle je. Bilo je i preveć intelektualaca, ovde u Beogradu. Ali nas je praksa naterala da i na to gledamo na sličan način.