ŠKOLE ĆE UČENICIMA DA PRAVE ŽURKE? Analiza "Novosti" - Mladi sve asocijalniji, ne druže se, nemaju socijalne veštine

Iako se često naglašava da je problem današnje omladine slabo obrazovanje, Andrejić smatra da je mnogo veći problem to što deca zapravo nemaju socijalne veštine.

- Ne znaju da komuniciraju i da se druže, i to je ono što čini veliku razliku u odnosu na prethodne generacije - kaže nam ovaj profesor.

Komunikacija nije oskudna samo u školama, tako je i u pojedinim sportskim klubovima, pa su neki treneri prinuđeni da organizuju druženja mladih sportista. Međutim, roditelji tvrde da velikog efekta nema, jer nakon desetak minuta "druženja" drugari odu svako na svoju stranu.

Da su deca otuđena i da slabo komuniciraju, potvrđuje nam i direktorka Sportske gimnazije Ivanka Kovačević. Ona smatra da na odnose među đacima dosta utiču razredne starešine i uopšte nastavnici.

- Naša deca se nisu previše družila, ali to se popravilo kada smo napravili predstavu povodom 20 godina škole, tada je počelo njihovo intezivnije viđanje - priča ova direktorka. - Posle toga smo išli na ekskurziju, što je, takođe, doprinelo da se zbliže.

Škola na čijem čelu je ova direktorka pomalo je specifična, jer je pohađaju deca koja treniraju neki sport, a treniranje je nekada doprinosilo boljoj komunikaciji. Da li je tako i danas?

- Đaci koji nešto treniraju više komuniciraju sa vršnjacima iz različitih klubova jer oni, hteli ne hteli, moraju da ostvare neki kontakt: takmiče se međusobno, viđaju se na utakmicama, moraju jedni sa drugima da razgovaraju, da se pozdrave i kad izgube... Tako da sve to ipak pozitivno utiče - kaže profesorka Kovačević.

Kao primer ističe košrakaški tim Sportske gimnazije, koji je lane osvojio zlato na školskoj olimpijadi, ali na prvom mestu je bilo druženje. Međutim, ističe i da je sve to nedovoljno i mnogo manje u odnosu na vremena od pre 20 godina.

- Ta nekadašnja vremena prekinuli su mobilni telefoni, oni su uzeli danak - uverena je ova profesorka. - Deca su nesigurna i radije pričaju telefonom nego "uživo", on im služi kao "pokrivalica". U odnosnima jedan na jedan vrlo su nesigurni i nespretni.

Profesorka Kovačević problem vidi i u otuđenosti unutar porodice, pa kaže da su nekada velike porodice, tj. "celo pleme", učestvovale u odgoju, a danas je sve palo na roditelje koji u silnoj trci za poslom, nemaju ni vremena ni snage da se posvete mališanima koliko bi trebalo.

A nastavnica hemije u OŠ "Đura Daničić" Helena Kaličanin smatra da i škola i roditelji decu treba da prate i pruže im ono što ona žele, umesto da ih teraju da rade ono što moraju.

- Kod nas u školi na primer veoma je popularno kuvanje, to je slobodna aktivnost na kojoj uče o zdravoj hrani. To je mešavina biologije, hemije, fizičkog vaspitanja i oni rado dolaze i druže se i niko ih na to ne tera - navodi ova nastavnica.

Naglašava i da škole imaju više vrsta slobodnih aktivnosti, kao i da đacima treba omogućiti da odaberu šta ih zanima. Ona kao veliki problem vidi to što deca nemaju veštine da se sačuvaju i kao primer navodi nedavni slučaj kada je mlađi učenik u jednoj školi pao kroz prozor.

- Nisu spremni za život, oni ne znaju da se sačuvaju od nedaća, ne umeju da kažu "ne". Ravnodušni su i kao takvi lako upadaju u opasnost. Mogu da se uvuku u kriminal, droge... - ističe.

Takođe se slaže da roditelji imaju presudnu ulogu, sa decom se mora raditi od pelena, fokus mora biti na njima, jer ako nije tako - posledice su veoma loše.

Da se modeli druženja menjaju tokom decenija i da je svakoj prethodnoj generaciji čudan model naredne, potvrđuje psihoterapeut Ana Vlajković, ali dodaje i da je kod mladih danas normalna socijalna distanciranost, koja je porasla posle korone. Posledice su - anksioznost i depresija među mlađom populacijom.

- Uobičajene scene su da srednjoškolci ili dvadesetogodišnjaci sede u kafiću zajedno, ali svako gleda u svoj telefon i smeju se. Neko od njih je razmenio u grupi određeni sadržaj koji ih zabavlja. Čak i kad su zajedno, oni komuniciraju porukama. Radila sam i sa jednim mladim bračnim parom koji ima divnu komunikaciju, punu poverenja i tolerancije, ali samo kroz poruke. Uživo se samo svađaju - kaže Vlajkovićeva.

Dodaje da se svet nekada sporije menjao, pa su stariji, uprkos negodovanju, imali vremena da se prilagode. Sada tehnika i tehnologija čine promene prebrzim. U brzom svetu i načini komunikacije su brzi - porukom, umesto susretom uživo. I to sve češće glasovnom porukom, jer je i pisanje presporo, pa čak i kada se preskaču velika i mala slova ili znaci interpunkcije.

- Brzina čini da sve bude površnije, uključujući i međuljudske odnose. Radim sa dvadesetogodišnjakinjama koje se upoznaju sa vršnjacima preko aplikacije, pa kad izađu sa njima, kako kažu, na "dejt", dovoljan je jedan susret i da im nešto zasmeta, i već formiraju konačno mišljenje o osobi, ne dajući joj drugu šansu. Pandemija korone je socijalnu distanciranost samo povećala i posle nje se nismo vratili u prethodno stanje. U vremenu instant zadovoljenja svih potreba normalno je da dođe do otuđenja. Zato su mladi anksiozniji nego ranije i depresivniji zbog nedostatka fizičkog kontakta, bez kog nijedno biće ne može da napreduje. Imaju mnogo "prijatelja" na mrežama, sa njima dele slična interesovanja, ali se nikada neće videti uživo. To povećava osećaj usamljenosti - naglašava Ana Vlajković.

Jedino što joj daje nadu jesu signali da postoji deo mladih koji ipak žele da uspore, kojima je ovakvo življenje prebrzo.

- Kada je lako dostupna, tehnologija dosadi. Upravo to daje nadu. Mladi će sve više pokazivati tendenciju da rasutu pažnju (i u učenju i u socijalnim kontaktima) zamene ozbiljnijem posvećivanju - veruje naša sagovornica.