KRLEŽA UNOSI HAOS I NEVERICU U PARTIJSKE REDOVE: Razlaz partije i najpoznatijeg levo orijentisanog književnika

Bora Prodanović je bio partijski advokat - jedino se bavio organizovanjem odbrane pohapšenih komunista. Za taj posao bio je i plaćen od Crvene pomoći. Ovaj posao on je obavljao dosta savesno, iako preveć autoritativno i naglašeno "u ime Partije". U svemu drugom bio je aljkav, u priličnoj meri boem i raskalašan. Bio je oglašen kao ženskaroš, voleo je dobru kapljicu, iako nije bio pijanica, i duge sedeljke s praznim razgovorima.

Velika strast mu je bila lula, i njegovo žuto-tamno lice, s buljavim i braonkastim očima, kao da je čitavo bilo nasićeno nikotinom. Prodanović je bio svikao na boemski život, što ga je odvajalo od nove generacije komunista, čak i da nije bilo drugih razlika. Bio je ogorčeni antipetkovac i prijatelj Moše Pijada. On je i udesio da se Moša odmah po izlasku bliži s Lepom Nešić, svojom današnjom ženom, obećavši mu tu vezu još dok je ovaj bio u zatvoru.

I Prodanović i Pijade bili su protivu Zogovića kao "provokatora" sukoba s Krležom i smatrali su da bi moj i Krležin susret mogao da ublaži spor koji je polako sazrevao. Oni su znali da sam ja visoki funkcioner u Beogradu i držali su da bi spor mogao da se olako likvidira diskusijom između mene i Krleže.

Zogović je u to vreme bio najpoznatiji levičarski pesnik. Njegov sukob s Krležom imao je veoma daleke i duboke korene. Iako nije cenio Jovana Popovića i slične netalentovane "socijalne" pisce, Zogović je takođe bio pristalica tzv. socijalne književnosti, odnosno socijalističkog realizma.

NI TADA, A NI KASNIJE, ja i Zogović se nismo slagali u pitanjima estetike, bar ne potpuno, obzirom da sam ja uvek bio kolebljiv u podržavanju teorije, a još više prakse tzv. socijalističkog realizma.

Krleža je u predgovoru crtežima Hegedušića "Podravski motivi" ustao protivu socijalne književnosti. (Krsto Hegedušić, "Podravski motivi", 34 crteža s predgovorom Miroslava Krleže.) Bio je napadnut od levičara, s kojima se obračunao s visine i prezrivo, ali i ubedljivo. Krleža je takođe bio u sukobu sa Stevanom Galogažom. Prednost Galogažina, koju je on uostalom razmetljivo isticao, bila je u tome što je bio aktivan u Partiji - važio je za sekretara Centralnog komiteta Crvene pomoći, mada taj Centralni komitet nije ni postojao. Krleža je, u stvari, bio izvan svakog partijskog rada, jedino se sastajući, u retkim prilikama, s ponekim ilegalnim funkcionerom, svojim bivšim znancem. No literarna njegova aktivnost bila je velika i na liniji levice, makar što ju je vodio "za svoj groš" i po svom nahođenju.

Već tada, oko "Podravskih motiva", Krleža je rizikovao sukob s Partijom, jer je iza onih levičara - Tiljka i drugih koji su ga napali, stajao Centralni komitet. (Đuro Tiljak, 1895-1965, slikar i likovni kritičar.) Ali Centralni komitet se promenio, pa se novi javno izvinio Krleži. Bila je to njegova velika pobeda, neshvatljiva za jednu komunističku partiju. Ali Krleža je bio ne samo najpoznatiji levi pisac, nego najpoznatiji pisac Jugoslavije, i to u punoj intelektualnoj snazi.

* * * * * * * * * * * * *

Jenjavanje histerije od trockističke opasnosti

PARTIJA JE U TO VREME bila veoma slaba jer su je razbili udari Šestojanuarske diktature. Vodeći komunisti su bili ubijeni ili u zatvoru ili u emigraciji, a mnogi su i odustali od političkih aktivnosti i povukli se u miran život. Partiji je zato bilo posebno važno da sačuva za sebe Krležu, jedinog pisca sa velikim uticajem koji je bio zastupnik komunističke ideologije.

Ali taj spor, iako je popuštanje Centralnog komiteta ujelo mnoge levičarske intelektualce iz tabora socijalne književnosti, ipak je bio likvidiran i skoro zaboravljen, i jedva ako je imao veze s novim sukobom s Krležom.

Novi sukob s Krležom otpočeo je, u stvari, oko moskovskih procesa, mada to Krleža nije priznavao. Krleža je, očito, bio pogođen tim procesima i u njemu su se zarodile sumnje.

Ali on to nije hteo javno da iskaže, jer bi to istovremeno značilo što i prekinuti s Partijom, za što ni on sam nije imao snage, a nije to ni želeo, budući se osećao komunistom. No te svoje sumnje, uprkos njegovim nastojanjima, on nije mogao ni da sakrije.

Njegovi napisi su odisali očajanjem i nevericom, što je za nas komuniste već bilo dovoljan razlog da sumnjamo u njega, pogotovu u vreme tako oštre borbe protivu svih grupa koje su se ma u čemu sukobljavale s onom koja je postojala i već bila vladajućom u Partiji, a koja je sve što je dolazilo iz Moskve primala faktički bez rezerve, čak i bez razmišljanja, makar i u dobroj veri da je to jedino revolucionarno, socijalističko i sl.
U vrhovima Partije znalo se da se u krugu oko Krleže, a naročito oko njegovog prijatelja Marka Ristića, prave vicevi oko procesa, pa "čak" izražavaju sumnje u Staljinovu ideološku veličinu i u ispravnost sovjetske spoljne politike. (Marko Ristić, 1902-1984, pesnik, esejista, predvodnik nadrealističkog pokreta u Jugoslaviji. Ambasador u Francuskoj i predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom.)

NI KRUG OKO Vuča nije bio sasvim bez toga, iako je u daleko većoj meri primao stavove Partije i SSSR-a. Vučov stariji sin je jednom napravio šalu, kad nisu mogli uhvatiti Radio Moskvu, da je možda spiker streljan, i takvo što bilo je dovoljan razlog Zogoviću da posumnja i u samog Vuča. (Aleksandar Vučo imao je dva sina, Đorđa, rođenog 1921, studenta tehnike koga su četnici ubili 1943, i Jovana, rođenog 1922, lekara neurofiziologa.)

Bila je stvorena u Partiji, veštački, histerija oko trockističke opasnosti, iako ove nije ozbiljno ni bilo. Ali u vreme sukoba s Krležom ta histerija već je jenjala bila i njega niko za trockizam nije ni sumnjičio, mada se podozrevalo da je on "liberalan", tj. popustljiv prema ljudima koji su, "kao" Ristić, "trockizeri".

Bila su i druga, ozbiljnija pitanja, u sporu s Krležom.

On je, pre svega, znao negdašnje partijske vođe, od kojih su mnogi bili i njegovi prijatelji, a koji su prekonoć nestali u Moskvi... Posle rata, Krleža mi je pričao da nije mogao da poveruje da su Ćopić, Cvijić i sl. špijuni i neprijatelji i da ga je to lično veoma pogodilo i podstaklo u njemu emotivna negodovanja i sumnje. Novo vođstvo je brzo osvajalo teren, tražeći disciplinu u svemu, čak i u idejnim pitanjima. A Krleža je sve dotad bio "mažen" u Partiji: mogao je da piše šta je hteo i kako je hteo, nije morao ilegalno da radi i stvarao je oko sebe literarne kružoke po svom izboru. To je bila ona strana spora koju smo mi slutili.

Druga, važnija, bila je u tome što je Krleža smatrao, iako to nije otvoreno isticao, da komunisti ne bi smeli suviše da naglašavaju svoju individualnost, u vreme kada je hrvatski narod jedinstven u svojim nacionalnim zahtevima i kad, kao takav, igra glavnu ulogu u rušenju "velikosrpske hegemonije" i diktature, kao glavnih zala i neprijatelja i slobode i socijalizma. To je već bila politička razlika, iz koje je isticala i ona najglavnija.

* * * * * * * * * * * * *

Pisac sa zagrebačkog Gvozda ne voli Majakovskog

OPIRUĆI SE NOVOM vođstvu i njegovoj politici, Krleža se u stvari opirao izgradnji Partije na novim osnovama - centralizmu, vojničkoj disciplini i idejama lenjinizma u njihovoj staljinističkoj varijanti.

Članovi Centralnog komiteta, Tito, Kardelj i ja, nismo Krležu smatrali za pravog marksistu. Ali smo smatrali da je saradnja s njim moguća, a naročito da treba izbeći sukob. Tito je u tom pogledu bio najstrpljiviji, budući je Krležu znao odranije i čak bio s njim u prijateljstvu. No to je bilo nemogućno, kako zbog puta kojim smo mi išli, tako i zbog Krležinog temperamenta i shvatanja. I Krleža je, ustvari, bio komunista iz jednog ranijeg vremena, od pre diktature. Iako je mrzeo socijalnu demokratiju, on je sačuvao bio nešto drugo - rezonovanje slobodnog i nezavisnog intelektualca, što je za naša tadašnja partijska i idejna merila bilo i neshvatljivo i nedopustivo.

Gornja pitanja, u pozadini onog što je javno bilo iskazano, komplikovala su se i svakojakim drugim elementima - intrigama, strastima, ličnim animoznostima i sl.
Razgovor između mene i Krleže, s proleća 1939. godine, u Prodanovićevom stanu, trajao je čitava dva sata. Nije imao nikakvog konkretnog povoda i sadržine, ali su dodirnuta u njemu sva pitanja. (Krležin mesečni časopis "Pečat" izlazio je u Zagrebu od februara 1939. do početka 1940. Već u prvom broju, Krleža je napao mlade levičare da od Nušića prave levičarskog pisca, pa su u "Našoj stvarnosti" aprila 1939. odgovorili Radovan Zogović i Aleksandar Vučo tekstom "Nušić i mi").

Začudo, Krleža nije ostavljao utisak onakvog erudite kao kad se čitaju njegova dela, ali je govorio na isti onakav elokventan način, blešteći vatrometom, kao i kad piše. Već je bio pun, ćelav, s utoliko upadljivijom belinom negovanih ruku što su bile posute crnim dlakama. Oči su mu bile mutno zelene, ali pogled svetao i pronicljiv. Nije govorio sa mnom s visine. Ali mi nije pridavao ni toliki značaj. Na moja pitanja - a bilo ih je mnogo - odgovarao je katkada s dosadom, kao čovek kojega suviše gnjave. No u razgovoru smo nalazili zajednički jezik.

I STVARNO SPORNO pitanje bilo je što je on rekao ne samo da ne voli Majakovskog, nego na moju primedbu da ga Staljin smatra "najvećim pesnikom sovjetske epohe", odgovorio: To je Staljinov ukus. - Komunisti kojima sam to pričao, smatrali su to velikom "svinjarijom" i "bezobrazlukom" - potcenjivati Staljina! - dok sam ja to držao kapricioznošću velikog i uobraženog pisca koji ne poznaje ni Staljina ni Majakovskog. Ipak, to nije bilo tako veliko pitanje zbog kojeg bi trebalo lomiti koplja. Bilo je očito, međutim, da Krleža nešto drukčije gleda na razvoj političkih prilika, iako on na to, u detaljima, nije obraćao naročitu pažnju.

U čitavom susretu bilo je, s obe strane, više međusobnog ispitivanja nego težnje za saradnjom i sporazumom. Krleža nije bio otvoren, ili tek na momente. Verujem da ni ja nisam bio.

Pa ipak, naš susret je odgodio otvoreni sukob, ili ga bar privremeno ublažio.

Odmah se raščulo, u Beogradu, o tom susretu, među komunistima, i ja sam morao na jednom širem studentskom sastanku da pričam detaljno o svemu. Naš - partijski - front bio je u iščekivanju i još više zainteresovan: osećao sam da bih izgubio njegovu podršku ako bih popustio Krleži. Zogović me čak sumnjičio da sam se dao "impresionirati" Krležom. To nije bilo tačno. Praktičnih razloga za sukob još nije bilo.

Ja sam se sreo s Krležom još jednom, u Zagrebu, u kavani, s jeseni 1939 godine. Ali u tom susretu Krleža je bio i hladniji i zatvoreniji. Kao da je bio umoran i iz drugog sveta, nekomunističkog. On je već bio rešio da ide svojim putem, samo je ćutao o tome. Bilo mi je žao. Ali je to pokrenulo i u meni otpornost prema njemu.

* * * * * * * * * * * * *

Tito poslednji pristaje na napad na autora "Antibarbarusa"

STARE KRLEŽINE sumnje u SSSR i novo vođstvo KPJ, oživele su s ratom. On se prema ratu počeo odnositi kao prema čudovištu koje je izmilelo iz mračnih dubina ljudskog roda, nesito u gutanju miliona. Bilo je u njegovim rečima poetske siline velikih proroka. Ali - on nije video, nije pominjao, SSSR kao "jedinu snagu". On je unosio haos i nevericu u naše vlastite redove. Njegov skepticizam, kao negda i onaj Lunačarskog i Gorkog u Boljševičkoj partiji, postao je zastava svih "kolebljivaca" i "neprijatelja" Partije. Taj skepticizam je bacao svetlost i činio da su sva ona pitanja, već od ranije sporna, još reljefnije izbila na površinu.

Radovan Zogović, koji je dotada bio glavni zagovornik raspre s Krležom, pokazao se ne samo nesposobnim da spor vodi, nego i nezgodnim da u njemu učestvuje. Istina, on je možda najvećma, svojim peckanjima, i dao povoda Krleži da napiše "Antibarbarus".

(Miroslav Krleža, "Dijalektički antibarbarus", časopis "Pečat", broj 8-9, 1939.)

Sporost i opreznost Centralnog komiteta, čak očita želja da se sukob izbegne, Zogoviću su se činili kao nerazumevanje, ako ne i kao plašnja pred Krležinom veličinom. On je tražio zvaničnu partijsku osudu Krleže, dok sam ja zastupao da treba s Krležom obračunati ideološki, tj. osporiti mu njegov marksizam, pa iz toga povući i praktične političke zaključke.

Zogović je, polazeći od te moje sugestije, koja je najzad i pobedila, bio počeo da piše protivu Krleže. Ali je njegov rad - video sam ga u odlomcima - bio sav od ličnih zađevica, doskočica i dokazivanja ko je u ovoj ili onoj konkretnoj sitnici u pravu. Ići tim putem značilo bi upasti u polemiku s Krležom, koja ne bi imala kraja ni konca i izgubila bi svoju načelnu osnovu, koju je i Krleža hteo da prikrije, prikazujući čitav spor kao njegovu borbu protivu kulturnog barbarstva.

SVAKAKO, KRLEŽA je bio u kulturnim pitanjima, naročito u kritici poezije Jovana Popovića i nekih Zogovićevih radova, sasvim u pravu. Ali problem za nas komuniste, za Partiju, i nije bio u tome, nego u već navedenim pitanjima.

Ako bi istoričar trebalo da utvrdi glavnog inicijatora "Književnih svezaka", onda bih to bio ja. Kardelj je bio za to da se piše, ali nije bio sasvim odlučan. Tito je tek po povratku iz Moskve, kad je video posledice Krležinog istupanja, sasvim negativne za Partiju, i pošto je pročitao već otisnute "Književne sveske", pristao na naš napad.

("Književne sveske", zbornik radova, leto 1940, Zagreb.) Zogović je bio eliminisan iz rada već otpočetka. On čak nije tada ni bio u Beogradu. Čitav posao obavili smo ja i Koča Popović - Kočina pomoć je bila dragocena, naročito u pogledu stilskog i logičkog doterivanja.

"Književne sveske" učinile su kraj svakoj polemici s Krležom. Krleža je u komunističkim redovima ostao potpuno izolovan. Taj spis je, već od prvog momenta, imao za Partiju ogromnu važnost. Iako plitke i naivno pisane, dogmatične i proizvoljne, "Književne sveske" su idejno učvrstile Partiju i zapečatile pobedu novog vođstva nad svim suprotnim grupama. Oko Krležinog barjaka bilo je počelo da se okuplja sve što se s tim novim vođstvom i njegovim kursom nije slagalo. Sada je sve to bilo zbrisano zajedno s barjaktarom. Kasnije raščišćavanje spora s preostalim bivšim "levičarima" u Beogradu (grupa oko Raše Aranđelovića) i drugim grupicama i pojedincima, bilo je više administrativno nego političko pitanje za Partiju.