TITO JE ZAJAŠIO GOTOVOG KONJA: Povratak generalnog sekretara u zemlju pratili su ozbiljni incidenti

Ali nije tačno da je on imao samo da usedne na gotovog konja. Za takvo što potreban je i dobar jahač. A on je to bio. I ne samo to. Tito je, iako u Parizu, pa samim tim i bez većeg i trajnijeg učešća u delatnosti Partije u zemlji, bio veza s Kominternom i davao pravac, bar utoliko što smo stalno osećali njegovu podršku i u važnim pitanjima dobijali njegovo mišljenje. Iako odsutan, on je bio centralna ličnost, već i zbog toga što se znalo i osećalo da će to i ostati i što smo radeći uvek u pozadini imali misao da to bude u skladu s njegovim intencijama.

Njegov dolazak nije uneo velike promene. Nije to ni mogao. Ali ih je uneo. I to jednu bitnu i najvažniju: otada je Centralni komitet, novo vođstvo, redovno funkcionisao. I do tada smo se sastajali, po važnijim pitanjima, ali je u radu Centralnog komiteta bilo i nečeg od skupa ljudi iz raznih krajeva, koji se doduše slažu, ali nisu i neraskidivo i svakodnevno povezani u radu. Od Titovog dolaska nestalo je ove "federacije". Tako se moralo dogoditi i po samoj prirodi stvari. Iako je Kardelj prećutno smatran u Titovom odsustvu glavnom ličnošću i u neku ruku Titovim zamenikom, sekretar ipak nije bio, i to sekretar s izuzetnim ovlašćenjima. S dolaskom sekretara Partije svi poslovi i svi članovi Centralnog komiteta okrenuli su se k njemu. Ali je Tito i kao funkcioner i kao čovek znao da okupi i poslove Centralnog komiteta i članove Centralnog komiteta i da ih čvrsto uzme u ruke. Potreba za većim centralizmom, koja se već poodavno osećala u vođstvu, našla je svoje ostvarenje s dolaskom Titovim.

Titov povratak bio je praćen i jednim ozbiljnijim incidentom između mene i njega, koji se odigrao na prvoj sednici Centralnog komiteta, u Zagrebu. (Sednica Centralnog komiteta KPJ održana je u drugoj polovini marta 1940. i na njoj je Tito podneo referat o svom radu u Kominterni i dešavanjima u njoj.)

Već smo bili čuli da je on ljut, upravo ogorčen što mu nismo poslali pasoš u Carigrad, nego je tamo morao da čeka čitava dva meseca, izlažući se opasnostima, i da najzad pođe u zemlju s pasošem koji je bio dobio u Moskvi. Jedino je Beograd, tada, izrađivao pasoše.

Ali kako je Kun (Đorđe Andrejević Kun, srpski slikar) bio strpan u logor, mi nismo imali majstora koji bi izradio pečate, i tako se, uz druge teškoće, čitava stvar razvukla.

Titova žena, Herta, takođe je doprinela svojim proizvoljnim zaključivanjem da je Tito, još onako naoštren iz Moskve protivu "trockističkih" "zavera" i "sabotera", posumnjao da se radi o namernoj podvali. (Herta Has, 1914-2010, Titova supruga, posle rata radila u Saveznom izvršnom veću) Gledajući unazad, mogao bih reći da krivice do nas nije bilo, iako se moglo bar raditi više u traženju čoveka koji bi pasoš napravio.

Sastanak je tekao mučno, iako je Kardelj bio već donekle stišao Tita. Na kraju sastanka, Tito je postavio stvar, direktno optužujući mene. Istovremeno je tražio da se razjasni i ko je dao pasoš Petku Miletiću. Kardelj me oprezno uzeo u zaštitu: moglo se ipak nešto aktivnije uraditi, iako se ne radi o sabotaži. Milutinović mu se pridružio. Ranković je ćutao, ali se osećalo da će me on najupornije braniti, ako Tito bude išao do kraja.

Ogorčen, nisam se branio. Ali su mi, kad sam na kraju hteo da govorim, udarile suze na oči, od ljutine i bola. Zagušio sam se, s mukom povezujući reči. Bio sam u tom trenutku rešen da napustim i Partiju i sve drugo. Svi su osećali da ja mogu učiniti nešto takvo i počeli su da me stišavaju.

* * * * * * * * * * *

Sukob sa "Starim" oko grubih grešaka u prevodu "Istorije SKP(b)"

KAD SE SASTANAK završio i kad sam, već stegnut u sebi, ohlađen i utoliko sređeniji, krenuo napolje, Tito mi se pridružio i pozvao me da prošetamo. On se, inače, retko kretao po Zagrebu, jer je mogao naići na nekog znanca. Ali tada je krenuo. Mislio sam da hoće da mi se izvini i u meni je počela da se otkravljuje ona ledena stegnutost. Ali on to nije učinio. Počeo je jednostavno da razgovara sa mnom o svačemu, ponajviše o mom ličnom životu i prilikama. Povremeno se blago smešio. U svemu tome bilo je nečeg veoma ljudskog i toplog, i kad smo se rastali, ne progovorivši ni reči o incidentu, otišao sam radostan kao dete, čiji je otac shvatio da ga je nepravedno kaznio, iako to pred njim neće da prizna. I Ranković i Lola Ribar bili su veoma zadovoljni kad sam im kasnije u vozu o tome pričao.

Ja sam bio zadužen i da vodim blagajnu Centralnog komiteta. To je bio mučan posao, za koji nisam imao smisla. Pišući na ceduljicama, koje je trebalo kriti, pseudonime i sume, meni se sve bilo smrsilo i kad sam, najzad, predao taj posao Milutinoviću, nikako mi nije izlazila tačna suma - čas više, čas manje. Milutinović je ovaj posao obavljao kao od šale. Ali dok sam ja još vodio blagajnu, ukrao mi je lopov, u ilegalnom stanu, 11.000 dinara. Taj lopov bio je kasnije otkriven i priznao je u policiji krađu, razume se da je pokrao vlasnika stana, jer o meni nije imao ni pojma. Novine su donele i vest o tome. Ali ni povodom te krađe, ni pri predaji blagajne u kojoj je bilo manje novca nego na priznanicama, kod Tita se nije pojavila ni senka sumnje... Nikada. Naš odnos kao da se promenio od onog sukoba oko pasoša, bar što se tiče političkih sumnjičenja...

Izbio je između Tita i mene još jedan, važan, ali ne mračan spor - povodom Istorije SKP(b). Ja i Prica popravljali smo - u 1940. i početkom 1941. godine - prevod Titov izdat u Moskvi, a koji je bio vrlo slab. Tito se ljutio na naše popravke, jer da je on u Moskvi odgovoran za prevod i da su mu "trockisti" u štamparijama namerno pravili štamparske greške. Rekao je: Tu ne sme ni slova da se mijenja - za to gore, u Moskvi glave lete!

Istoriji se pristupalo, i kod nas, kao sveznajućem, bezmalo mističnom otkrovenju.

ALI JA SAM mu ukazao na greške: često i veoma grube, pa se složio preko volje i primio naše popravke. Taj moj i Pricin prevod je štampan ilegalno u Karlovcu, ali samo pola knjige, jer je štampanje rat pretrgao. Ta polovina je kasnije izvučena otud i povezana.

Ja sam i kasnije, u ratu, imao s Titom mnogo sitnih sukoba i ljutnji. Ali one nisu nikad bile tako mračne i sumnjičave. To su bili sudari prgavih ljudi u mučnim okolnostima ratnih prilika. Nikada u njima nije bilo s njegove strane nikakvog političkog sumnjičenja, a niti je u tim ličnim sukobima, katkada vrlo oštrim i zbog beznačajnih sitnica, on ispoljavao svoju vlast. Vlast je on zadržavao samo u političkim sporovima i u tome je bio nepopustljiv, čak i netrpeljiv. No svoje greške nije priznavao ni u onim ličnim ni u političkim sporovima, nego je prelazio preko svega, ali uvek, posle svega, ako je bio kriv, stavljajući ćutke na znanje da je i on "uvidio stvar" i da treba otpočeti normalne odnose.

U svim tim ličnim sporovima, između nas dvojice se sve od onog sukoba zadržao jedan poseban, naročit odnos, u kome je bilo ponajviše nečeg između oca i sina. Nečeg sličnog bilo je i u odnosima između njega i Lole Ribara. Kao što je i u odnosu između mene i Lole bilo nečeg između starijeg i mlađeg brata. U odnosima s drugim drugovima, Tito je mogao biti politički i bliži, i bio je bliži, na primer s Rankovićem, ali s manje ovih skoro porodičnih, "krvnih" veza. Iz moje i Loline upotrebe izraza "Stari" za Tita, nastao je i taj Titov nadimak u užem krugu drugova.

* * * * * * * * * * *

Na Petoj konferenciji delegati spavali poslagani kao sardine

NOVO VOĐSTVO, u koje je u jesen 1940. godine uveden i Rade Končar, bilo je jednodušno ne samo u političkim pitanjima, nego sastavljeno od ljudi koji su se i u ličnim odnosima sve više stapali i prožimali intimnim prijateljstvom. Pred njim se nalazio čitav niz zadataka, ponajviše organizacione partijske prirode, koje je ono veoma brzo i skladno obavljalo. Trebalo je dovršiti sređivanje organizacija, a Tito je imao ideju da se održi i partijski kongres - držim da se Kominterna s tim nije složila, mada je do toga stvarno došlo, sazivom V konferencije. (Peta zemaljska konferencija Komunističke partije Jugoslavije održana je u Zagrebu od 19. do 23. oktobra 1940).

U Kominterni se već bilo promenilo mišljenje o našoj Partiji. Odlazeći, Tito je rekao Dimitrovu - to mi je ovaj pričao 1944 u Moskvi, da je on, Tito, uveren da će oprati čast svoje Partije, koju su "frakcionaši" i "neprijatelji" bili uprljali. Dimitrov mu je dobacio da se ne hvali i da gleda skromnije na svoje mogućnosti. Tito je, međutim, s pravom osećao i u sebi i iza sebe revolucionarnu plimu koja je narastala u Jugoslaviji.

Najpre je trebalo održati pokrajinske konferencije. Jedna za drugom one su sazivane u toku proleća i leta - u Srbiji, u Sloveniji, Crnoj Gori i Dalmaciji. Ja nisam prisustvovao, zauzet drugim poslovima, ni na jednoj od ovih konferencija, sem na srpskoj, beogradskoj. Nisam prisustvovao ni na zemaljskom savetovanju, održanom u junu 1939 godine u Sloveniji, na Šmarnoj Gori, koje je imalo veliki značaj u ujedinjavanju i daljem čišćenju i učvršćivanju Partije. (Održano je 9. i 10. juna 1939. Šmarna gora je planinski vrh sa nekoliko kuća i nalazi se iznad Tacena, tada naselja severozapadno od Ljubljane.) Na njemu je bio i Tito, i rezultati koji su na njemu konstatovani, davali su ne samo njemu sliku o Partiji, nego su mu bili i oslonac u Kominterni...

OSEĆALO SE KAKO iza svake od ovih konferencija i snaga i uloga Partije kreću nabolje i kako se partijski mehanizam usavršava i uigrava. Pred sazivom V konferencije i iza nje, u Zagrebu smo se stalno nalazili Tito, Kardelj i ja. Formalno, to nije bio nikakav sekretarijat, ali je igrao tu ulogu, s tim što nije radio kolektivno, nego je sve važnije odlučivao Tito, odnosno neki od nas dvojice, Kardelj ili ja, išao bi kod njega čim bi smatrao da je nešto važnije. No u tom radu su Tito i Kardelj bili bliži - Kardelj je i inače u Titovim očima bio važnija ličnost.

Nas trojica neposredno smo pripremali, uz pomoć Rada Končara, organizaciju V konferencije. Sav posao oko nje obavljen je pod Titovim vođstvom. Tito i Kardelj su uzeli i političku stranu konferencije, a ja sam radio s Končarom na organizaciji. No uoči same Konferencije, kada je trebalo sačekivati delegate i organizovati hranu i drugo, glavni posao oko toga pao je na Končara, budući sam ja morao zameniti Mošu Pijade u referatu po nacionalnom pitanju, jer je njegov bio sasvim slab, a moj referat o agitaciji i propagandi uzeo je, takođe na brzinu, Boris Kidrič.

Na V konferenciji bilo je sto pet delegata i oni su uvođeni noću, po grupama, u vilu
koju je Tito bio ranije zakupio. Desio se, ipak, i jedan incident: na jednu grupu, dok je išla duž pruge, neki čuvar je, navodno, ispalio u vazduh metak, ali je ova uspela da umakne. Za vreme rada konferencije niko nije izlazio, sem Tita i njegove žene, koji su se, kao i obično, odvozili automobilom. Spavali smo na patosima, naslagani kao sardine, u teskobnim prostorijama koje su se potpuno samo noću vetrile. Pazilo se i na to da ne bude galame i aplauza.

* * * * * * * * * * *

Preuveličani rezultati zagrebačkog tajnog partijskog skupa

SAV RAD KONFERENCIJE odisao je jednodušnošću i borbenošću. Izbio je svega jedan sukob: između mene i Šarla (Šatorova), delegata iz Makedonije, inače dotad člana bugarske partije. (Metodije Šatorov Šarlo, 1897-1944, bio je na čelu Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju 1940-1941) On je tražio da se u stav po nacionalnom pitanju unese isterivanje Srba kolonizovanih u Makedoniji, jer da su svi oni žandarmi i sl. Ja sam oštro ustao protivu toga, ne opirući se da se to primeni na žandarme, ali nepomirljiv da se upotrebi izraz Srbi. Citirao sam u svoju pomoć i Staljina, u pitanju ruskih kolonista na Kavkazu. (Staljin se odlučno suprotstavljao predlozima o proterivanju ruskih kolonista.) Spor je počinjao da biva oštar, kad se umešao Tito, dajući meni podršku izjavom - da mi na to moramo gledati s klasne tačke gledišta i da ne možemo biti za to da proleteri gone proletere.[...]

Izbor Centralnog komiteta izvršila je komisija, u kojoj su bili Tito, Popivoda i još jedan drug - mislim Cana Babović. U stvari, oni su potvrdili one koje je Tito predložio. Ja sam se opirao da uđem u Politbiro - u želji da mi ostane makar malo slobodnog vremena za književni rad. Novost je bila u tome što je izabran i Plenum, koji se nije sastao nikada, sve do napada Staljinovog na našu Partiju, s proleća 1948 godine.

Dotadašnji Centralni komitet pretvoren je u Politbiro, budući da  nije ni bilo Plenuma.

U sastavu Politbiroa nisu izvršene nikakve izmene: Tito, Leskovšek, Kardelj, Ranković i ja bili smo već odranije u forumu, Milutinović i Končar tek su bili uvedeni, prvi već 1939. godine, a drugi na samoj Konferenciji, iako je već dolazio na sastanke Centralnog komiteta i znalo se da će biti izabran. To je bio Politbiro, sem Končara i bez Marinka, koji je Kominterna Titu potvrdila već 1939 godine. [...]

ČLANSTVO U CENTRALNOM komitetu je i inače, sve do V kongresa, ostalo nejasno, a sastanci samog biroa neredovni i veoma retki. Četvorka Tito-Kardelj-Đilas-Ranković se ustalila u ratu i iza rata, samim zajedničkim radom i istovetnošću pogleda. Ona nije nikad, sve do V kongresa 1941, bila izabrana kao neko posebno telo - tada je od nje formiran Sekretarijat kao najuže telo. No ona je delovala već pre rata, od 1938. godine.

Meni se uvek činilo da su ideološki, odnosno politički, rezultati V konferencije bili preuveličani u službenoj partijskoj propagandi. Ne mislim ni ovde da govorim o njima.

Istakao bih - kao i u odnosu na druge događaje - samo ono što je nama tada ili posredno iza toga bilo očevidno. [...]

S Titom je iz Moskve doputovao i sovjetski obaveštajac "Vazduh" (Kopinič), s radio-stanicom, tako da smo imali s Moskvom i redovne veze. (Josip Kopinič "Vazduh", "Valdes", 1911-1997, sovjetski obaveštajac, učesnik NOB-a.) Kominterna je bila obaveštena o našem radu. Tito je bio doneo nešto novaca iz Moskve. Kominterna je davala redovnu mesečnu pomoć i našoj Partiji. Ali otada, od Titovog dolaska, svaka novčana pomoć prestala je samim tim što nije bilo nikakve tehničke mogućnosti za njeno ostvarivanje. [...]
Unutra, u Partiji, V konferencija značila je konačno normalizovanje prilika u Partiji i potvrdu rada dotadašnjeg vođstva. Ona je - to smo očekivali, a to se i potvrdilo - morala značiti nov podstrek i partijcima i simpatizerima, i ulivanje u njihovu svest da je Partija već postala nesavladljiva snaga. Moralni i podsticajni značaj V konferencije su neprocenjivi i u tome je - rekao bih - bila njena živa i istorijska vrednost.

Bilo je još jedno, veoma važno postignuće V Konferencije. Mi smo znali da će objavljivanje o radu Konferencije izazvati ne samo bes, nego i zapanjenost policije, odnosno demoralizaciju koja će morati da se oseti u redovima naših protivnika i njihovu uverenost u ozbiljnu snagu komunista. Drukčije rečeno, znali smo da će sve to uticati i na politički aktivne slojeve, skrećući im pažnju na to da na komuniste već mora da se računa kao na realnu silu. Očekivali smo, zbog toga, i porast vere i simpatija za nas u narodu.

Sva ta naša očekivanja su se opravdala.