PRVO JUTRENJE S TITOM U ZAGREBU: Oživljavanje Komunističkog pokreta u proleće 1937. godine

Iako bez veze s Centralnim komitetom, naš formalno nepriznati Mesni komitet je funkcionisao kako-tako. Crvena pomoć, odnosno Narodna pomoć - kako smo je tada prozvali, već je funkcionisala. Počeli smo bili već i da hvatamo korena u sindikatima i u drugim organizacijama. Bili smo već zaključili da ne stvaramo ulične ćelije, od ljudi koji nemaju nikakve veze među sobom, nego da stvaramo partijske organizacije kroz udruženja. To je bila najlakša forma, pre nego dođemo u dodir s preduzećima. Faktički, u svim društvima već su postojale levičarske grupe, doduše neoformljene čvrsto i nepovezano s Partijom. One su se borile za komunističku liniju u sindikatima i društvima. Trebalo je samo izabrati najbolje među njima. Bogdan Novović, na primer, bio je bankarski službenik i stari levičar. On je među bankarima već radio ono što bi radio i kao član Partije. Oko njega je već postojala grupa koja je čitala i ilegalnu štampu. Ona je, jednostavno, postepeno, pročišćena i pretvorena u partijsku ćeliju. Nije bilo više ničeg tajanstvenog i neprirodnog ako su se ovi ljudi međusobno družili, a niti ako su skupno istupali u svojoj profesionalnoj organizaciji.

Trebalo je jedino od Centralnog komiteta dobiti privolu za ovakve oblike rada. Ali baš takvo što nije otud dolazilo, čak ni posle Titovog dolaska u Zagreb, s proleća 1937. i mog susreta s njim.

Iz Zagreba je, od književnika Galogaže preko Vojislava Voje Srzentića došla poruka da neko treba da dođe u Zagreb, jer je došao "drug iz Centralnog komiteta".

VOJISLAV SRZENTIĆ nije bio mnogo aktivan kao komunista, iako je bio dosta poznat kao levičar. I on je radio, tada, u Stranci radnog naroda, tj. u polulegalnoj grupaciji Partije. A kako je bio veoma oprezan i izbegavao aktivniji ilegalni rad, provala ga nije ni zahvatila. Uostalom, on nije bio veliki probirač u vezama: u ilegalnim poslovima vezivao se jedino za ljude u koje je bio lično siguran. No nije, kao takav, bio ni pasivan ni likvidator. (Vojislav Vojo Srzentić. 1905-1995, revolucionar, učesnik NOB-a, bio je suprug Dragice Srzentić. Njegov brat je bio Mirko Srzentić, student prava, koji je poginuo u studentskim demonstracijama 1935). U Savezu bankaraca - Sbotiču, bio je jedan od najaktivnijih i najokretnijih drugova.

Mi smo se obadvojica zaputili u Zagreb. Čak smo održali i sastanak s Titom zajednički.

Prisustvo Srzentićevo bilo je korisno, iako suvišno: on je mogao da kaže nešto pametno o legalnim mogućnostima rada, iako nije imao stvarnog uvida u stanje partijske organizacije.

To je bio moj prvi susret s Titom, u malom ali modernom stanu jednog Jevrejina, muzičara Markovca, koji je bio dosta poznat kao levičar i muzički radnik u radničkim društvima.

(Pavao Markovac, kompozitor i muzikolog, streljale ga ustaše 17. jula 1941) Tito je ostavljao utisak čoveka čvrstog, iako nije najpažljivije slušao. Meni nije bilo poznato ništa o sukobu između njega i Gorkića, tada sekretara Centralnog komiteta, kojemu je Kominterna bila dala pravo veta u Komitetu. Ali se meni nisu sviđala Gorkićeva shvatanja, izlagana u njegovim brošurama. Za Gorkića je Narodni front bio skoro istovetan s Udruženom opozicijom, koja je odbijala svaku saradnju s komunistima. Gorkić je, kako mi se činilo, smatrao da više nije bitan ne samo ilegalni rad, nego ni postojanje ilegalne partijske organizacije. U praksi, bilo je nemogućno shvatiti kako će komunisti, ako nisu organizovani, moći da ostvaruju Narodni front i da se za njega bore. A mogli su biti organizovani jedino ilegalno. Sem toga, u Gorkićevim brošurama bilo je i netačnosti koje su kod ljudi koji su znali prilike i činjenice rušile ugled vođstva.

* * * * * * * * * *

Prvi nagoveštaji da se centralni komitet preseli u zemlju

U PREPISCI S CENTRALNIM komitetom ja sam ukazivao na te okolnosti. Ali otud nisu stizali odgovori. Ukazao sam na to i Titu. On je obišao odgovor, i ja sam dobio pomalo mučan utisak da odnosi u Centralnom komitetu opet nisu kako valja. Ali je Titov stav u jednom - osnovnom - pitanju bio veoma važan: on nije rekao da ne treba stvarati ilegalne organizacije, nego da to treba činiti oprezno i postupno. Rekao je - da naš Mesni komitet, još formalno nepriznat, preuzme sve poslove i da bude i stvarni Mesni komitet, s tendencijom da postepeno preraste u rukovodstvo za Srbiju. Interesovao se i za veze s Crnom Gorom, Bosnom i Makedonijom. Bilo je mogućnosti da Beograd ostvari ove veze, pa je i u tom pogledu dao direktive. No u Makedoniji i Bosni u tom trenutku nije bilo partijskih organizacija, pa se sve svelo na ispitivanje mogućnosti i traženje ljudi.

Tito se istovremeno interesovao za mogućnost odlaska ljudi u Španiju i za naše finansijske prilike. Mi nismo imali nikakvih finansijskih potreba koje ne bismo mogli sami da zadovoljimo.

Tito je već tada izneo da Centralni komitet ima nameru da se preseli u zemlju. Moje mišljenje je bilo da je to još prerano, ali ne s obzirom na političke potrebe, nego na opasnosti od provale. Inače je i za mene bilo očito da je nemogućno upravljati svakodnevnom političkom borbom iz Pariza i preko veoma retkih pisama.

Ukratko, iako sastanak s Titom nije ništa rešio, ipak je on značio ohrabrenje za put koji je bio isto toliko izabran koliko i nametnut samim okolnostima.

Lik Titov činio mi se odnekud poznat, kao iz nekog davnašnjeg sna, i nije mi izlazio iz pameti. Najzad sam se, u vozu, setio da sam, na robiji, video portret tog čoveka, koji je slikao Moša Pijade. Bio je to Josip Broz. Na idućem sastanku smatrao sam svojom dužnošću da mu kažem kako i otkuda znam njegovo ime. On nije tome pridao nikakav značaj, osmehnuvši se oprezno i s lukavošću koja nije bila skrivena i u kojoj je bilo nečeg veoma lepog i ljudskog.

VRATILI SMO SE za Beograd. Uskoro, ja sam opet bio pozvan u Zagreb, na sastanak s Titom.

Na drugom sastanku, sem daljeg razrađivanja organizacionih i političkih pitanja, Tito se interesovao i za to da li postoji neki dobar radnik u beogradskom rukovodstvu, koji bi došao sa mnom na idući sastanak. Tito je, očito, kao i ja, osećao našu glavnu slabost: nasuprot Zagrebu, mi u Beogradu stajali smo veoma loše u sindikatima i uopšte među radnicima. Istovremeno se Tito interesovao i za jednog boljeg i politički razvijenijeg omladinca.

Tom prilikom ugovorio sam s Titom kako da dostavi nama u Beogradu proglas Centralnog komiteta povodom okupacije Austrije. (Vojska Trećeg rajha ušla je u Austriju 12. marta 1938, a već 15. marta Hitler je proglasio Austriju za deo nacističke Nemačke. Međutim, i 1934. i 1936. bile su ozbiljne krize u vezi sa pripajanjem Austrije Nemačkoj.) Proglas je šire nego dotada postavljao borbu protiv nacističkih opasnosti, pozivajući čak i pristaše vladajuće stranke Jereze u zajedničku borbu. (Jereza - Jugoslovenska radikalna zajednica, partija predsednika vlade Milana Stojadinovića.) Ja sam se slagao s proglasom. Tito je liniji izloženoj u njemu pridavao naročitu važnost, kao "konačnom" uklanjanju sektaškog duha među komunistima. Dao sam mu adresu dr. Julke Mešterović, tada simpatizerke, na koju je kurir kasnije doneo paket s letacima. (Dr Julka Mešterović, 1906-1984, učesnica NOB-a i članica Glavnog odbora Antifašističkog fronta žena.)

* * * * * * * * * *

U Zagrebu su se komunisti osećali polulegalno

RADNIK KOJEG sam mu preporučio bio je Aleksandar Leka Ranković, koji se bio vratio iz vojske između prvog i drugog sastanka s Titom. Omladinac kojeg sam mu preporučio bio je Ivo Lola Ribar.

Dolazak Rankovićev bio je neobično važan za našu organizaciju. Ja sam o njegovom povratku iz vojske doznao od Pavla Kovačevića, koji je bio došao iz Hercegovine, skupljajući po Beogradu knjige za seosku čitaonicu u svom selu. Kovačević je bio komunista već otpre diktature, ležao je na robiji u Požarevcu, i dobro se znao s Rankovićem odranije. Ja sam se s Kovačevićem tek tada upoznao, i on mi je u razgovoru rekao da je Ranković već u Beogradu. Već sutradan sam pojurio na adresu koju mi je Kovačević dao. (Pavle Kovačević, 1905-1942, biće član Okružnog komiteta KPJ za Nikšić.

Stradao je od Italijana zajedno sa Mirom Poparom kod Nevesinja u julu 1942).

Ranković se bio smestio sa ženom u jednu od onih soba kakvih još ima svukud po Beogradu u prizemnim dvorišnim zgradama. Sobica je bila čista, s jednim krevetom, šporetom, čamovim stočićem i umivaonikom. Leka se baš spremao da ruča, i njegova mlada žena, Anđa, spremala je na brzinu ručak. Ja sam ispoljavao nestrpljenje da razgovaram s njim i da ga obavestim o stanju u partijskoj organizaciji, a on je izbegavao razgovor pred ženom, očito smatrajući da treba biti konspirativniji nego što sam ja bio. Kada su ručali, on me kao nenamerno pozvao da prošetamo.

Čim smo se obreli na ulici, uzeo me pod ruku i upitao: Kako stojiš s vezama s Partijom?

- Nasmejao sam se: Ja sam baš ta veza.

RANKOVIĆ JE VEOMA oprezno pristupio partijskom radu. Već je bio samoinicijativno stupio u sindikat. Uskoro je uspeo da bude i sindikalni funkcioner, ali ga je policija uskoro s tog mesta oterala. No uprkos tome on je održavao žive veze sa sindikatima, čak i s funkcionerima, među kojima je bilo komunista koji su likvidirali pod udarcima diktature i povukli se u socijaldemokratske sindikate. Socijaldemokratski vođi, naročito Belić, tolerisali su učešće i rad komunista u sindikatima, sprečavajući jedino njihov uspon na visoke položaje, pod izgovorom da bi time ugrozili legalnost pokreta. Odnosi u sindikatima su se razvijali tako da su dole, među članstvom, komunisti ispoljavali sve veću aktivnost, dok su vrhovne instance držali socijalisti. Takvi odnosi ostali su do kraja, tj. do uoči rata, s tim što se članstvo sve očitije i otvorenije radikalizovalo pod uticajem komunista, dok su socijalistički vođi bili sve izolovaniji.

Ali, nasuprot Zagrebu, mi u Beogradu nismo nikad uspeli da razvijemo širi i borbeniji sindikalni pokret. Policija je vršila svakodnevnu kontrolu u sindikatima. Agenti su slobodno vršljali po zgradama i kontrolisali i najbeznačajniji sastanak. U Zagrebu je bio sasvim drugi slučaj. Nacionalni otpor Hrvata stvorio je i za sindikalni rad bolje uslove. Na agente tajne policije je tamo, sem ostalog, gledano kao na činovnike beogradske vlade, čak i kao pristaše srpske prevlasti, što je mahom bilo i tačno.

Atmosfera u Zagrebu bila je već takva da je svaki takav morao da se plaši i stidi svoje uloge. U Zagrebu smo se, nasuprot Beograda, osećali mi komunisti polulegalno. Imali smo i svoje sindikalne novine i časopise, čega u Beogradu nije moglo biti. Tako su i štrajkovi u Hrvatskoj bili ne samo brojniji, nego i organizovaniji i s manje krvavih i ogorčenih sukoba nego u Beogradu i u Srbiji.[...]

* * * * * * * * * *

Pojava čoveka koji je nedostajao Beogradu i Srbiji

ALEKSANDAR LEKA RANKOVIĆ nije bio nezamenjiv samo zbog svoje oprezne upornosti, zbog izvanrednog smisla za sitnice, najzad i zbog svoje komunističke čvrstoće i odlučnosti, nego i zbog toga što je on bio za prodiranje među radnike neuporedivo pronicljiviji i inicijativniji nego drugi radnici kojima smo raspolagali.

Mršav, plav, bled i neupadljiv, nerazmetljiv i suzdržan, on je imao u sebi neiscrpne energije i upornosti. Istina, njemu je nedostajao smisao za šire političke horizonte i perspektive i naročito za teoriju. Ali je, umesto toga, raspolagao neobično razvijenim čulom da i u složenim političkim ili kakvim bilo drugim problemima oseti ono što je važno i bitno za Partiju i za nju neposredno korisno. Bio je on u stvari rođeni organizator, ali ne od onih malih, sitnih i jedino praktičarskih duhova, nego i s moći da organizaciju i njen način rada shvata i postavlja kao oruđa i osiguranja daljih političkih ciljeva.

Baš je takav čovek dotada nedostajao i Beogradu i Srbiji.

I kada danas gledam unazad čitav taj period, mogao bih reći da bi i bez Rankovića došlo do razvitka partijske organizacije u Srbiji, ali da se ne bi našao čovek takvih kvaliteta za taj posao. Magičnim osobinama nije ni on raspolagao. Prodiranje u fabrike i među radnike išlo je i dalje veoma sporo. Ali je sada, po dolasku Rankovićevom, išlo s nepokolebljivom i neodoljivom sigurnošću. Istina, mi nikad nismo uspeli da u partijskoj organizaciji bude više radnika nego nameštenika i studenata. Ali smo uspeli da se iščupamo iz onog uvek istog kruga zanatskih radnika-komunista, obično ljudi mlitavih, neodlučnih i opterećenih socijaldemokratskim i sličnim "predrasudama".

Ranković nije bio jedini, ali je bio najvažniji, i što je najvažnije - najsigurniji organizator u tome poslu.

BEZ MNOGO OPIRANjA Ranković je ušao u naš komitet. Jedno zbog tradicije da radnik bude sekretar, a drugo što je bio i najdužeg partijskog rada, bilo je prirodno da bude i sekretar komiteta, najpre mesnog, a zatim i pokrajinskog. (Ranković je rođen 1909. a član Partije je postao 1928) On je predlagao mene. Ali ja nikad nisam hteo da se prihvatim takve funkcije, uvek iskreno nastojeći da se rasteretim funkcija - ne bih li mogao da se posvećujem i literaturi. Treba da dodam: Ranković je ne samo zbog te svoje funkcije, nego i stvarno, po svom radu, ubrzo postao glavna ličnost u partijskoj organizaciji, naročito što se tiče samog organizovanja, učvršćivanja i čišćenja organizacije.

Već na idućem sastanku s Titom prisustvovao je i Ranković i po dva-tri Slovenca i Hrvata, koje mi nismo poznavali. Bilo je to kao neko malo savetovanje na kome su više pretresane političke prilike, nego što bi bile donete neke značajnije odluke.

Što se tiče Lole Ribara, ja nisam znao za kakav posao ga Tito traži. Lola tek što je bio primljen u Partiju. Ali već je bio poznat iz legalnih studentskih akcija. Negde pre toga on je putovao u Pariz i tražio je od mene veze i instrukcije za istupanje na nekom međunarodnom studentskom skupu. Govorio je vrlo dobro francuski, a dosta dobro nemački i engleski.

SKOJ je u tom momentu bio i bez rukovodstva i bez sekretara.

Već u leto 1937 godine, još dok je Gorkić bio na čelu Centralnog komiteta, Ribar je imenovan za sekretara Centralnog komiteta SKOJ-a, za šta je Tito i tražio od mene onog omladinca.

Da sam ja tačno znao za šta Tito traži od mene tog omladinca, ne bih mu preporučio Lolu Ribara, iako se Titov izbor pokazao ne samo smeo, nego i pravilan. Tada je u Beogradu bilo već proverenih i prekaljenih drugova na omladinskom radu, što Lola nije bio.

Takvi su bili Đoko Kovačević, sekretar univerzitetske organizacije, Vlado Popović, Cvijetin Mijatović i drugi. Lola je u njihovim očima bio tek nešto više od običnog simpatizera iz buržoaske porodice i njegov nagli uspon ga je odmah doveo u neprirodne odnose, koje je i on sam shvatao - da daje direktive ljudima koji su od njega bili i stariji i iskusniji, a naročito partijniji.

No moje rezerve prema Loli ubrzo su prošle, u toku rada smo se i sprijateljili. Postali smo i ostali sve do njegove smrti veoma bliski.