DAREŽLJIVOST CVETKOVIĆA I MAČEKOV GRABEŽ TERITORIJE: Reakcije Srpske udružene opozicije na formiranje nove Banovine

Cvetkovića i Vlatka Mačeka. Ukidanje Skupštine uskratilo je mogućnost parlamentarnoj opoziciji da na najkompetentnijem mestu precizno formuliše svoje mišljenje.

Objavljivanje sporazuma ugasilo je i poslednje iluzije da neformalni savez sa V. Mačekom iz prethodnih godina o preuređenju države i demokratizaciji političkog života važi. Procesi podvajanja zahvatili su Udruženu opoziciju ali i stranke unutar nje. Ulaskom Branka Čubrilovića u Vladu, bez odobrenja stranke, ipak je značio da Savez zemljoradnika više nije bila partija u opoziciji već "stranka na vlasti". Smrt Jovana. M. Jovanovića-Pižona, stupanje na čelo stranke Milana Gavrilovića i promene u vođstvu stranke udaljili su zeljoradnike od demokrata i radikala. Odluka Laze Markovića da uđe u vladu i prihvati mandat ministra pravde bez odobrenja i pristanka stranačkog vođstva značila je novu podelu unutar radikala.

Demokratska stranka, nekadašnji zagovornik saradnje sa hrvatskim pokretom, zauzela je poziciju jednog od najdoslednijih kritičara "procedure" i "smisla" sporazuma D. Cvetkovića i V. Mačeka. Reakcija je bila uslovljena razočaranjem u nedoslednost hrvatskog pokreta ali i činjenicom da je u zalaganju za sporazum sa Hrvatima Demokratska stranka u dva navrata "prepolovljivala" svoje redove, prihvatila ideju o složenoj državnoj zajednici, odbacila sopstvenu političku filozofiju o "troimenom narodu" i priznala pravo hrvatskom narodu "na svojstven život u zajednici", ulazila u sporove sa srpskim političkim partijama, izlagala se udarima režima.

UPOREDO SA IZREČENOM kritikom demokrate su u nastupima sve više pojačavale "srpsku notu" a stranka dobijala obeležja srpske stranke ali ne sa "isključivim srpskim programom". Za demokrate je Sporazum predstavljao "nesmišljen" čin koji je razgovore o državi sveo na razgovor o srezovima, "pazar za gotovo" koji je ugrozio vitalne nacionalne interese srpskog naroda, "prostu računsku nagodbu" koja je pothranila apetite "tri sirova nacionalizma" i njihov osećaj "da je svako sam sebi dovoljan" - sasvim poništavajući svest o državnoj celini. Primedbe sporazumu bile su brojne: iz velikog programa preuređenja zemlje izdvojio je samo jedno pitanje - "preuređenje hrvatskog dela zemlje"; otvaranjem pitanja podele teritorija podstakao je nacionalne strasti i stvorio utisak da se radi o razgraničenju Srba i Hrvata; ostavio je otvoreno pitanje ostalih teritorija i odnos već izdvojenog hrvatskog dela prema njima; nije rešio pitanje novog državno-pravnog sistema; prouzrokovao je stanje privremenosti koje pogoduje dezintegraciji zemlje; dovodeći u neizvesnost sudbinu celine sporazum je učinio neizvesnim i položaj Srbije čije je pitanje uređenja tek trebalo rešiti i drugo. Za njih je izdvojeno rešavanje hrvatskog pitanja bilo "kobno" za državu, potreba državno-pravnog uređenja zemlje "u jedan jasno postavljen sistem" nužna, zaštita srpskih oblasti hitna. Tim pre što je procenjivano da su u Sporazumu oblasti, koje je srpsko građanstvo tradicionalno smatralo svojim, "označene kao otvoreno pitanje skoro s pozivom novim interesentima da se javljaju s pretenzijama".

* * * * * * * * * * *

Zabrinutost za interes i budućnost srpskog naroda

SPORAZUM Cvetkovića i Mačeka podstakao je zabrinutost demokrata za interese i budućnost srpskog naroda. Ukazivano je da dok Hrvati "organizuju svoju banovinu Hrvatsku i omeđavaju u mešovitoj graničnoj zoni prema Srbima, Srbi stoje po strani, vezanih ruku i usta", bez da znaju "ko će [im] i kakvo mesto dodeliti u ovoj državi...". Takvo stanje zahtevalo je da se konačno čuje srpska "nerečena reč" i izvrši sabiranje srpskog naroda sa ciljem da Srbi izbore "dostojnije mesto u državi" i "bolje uslove kulturnog i opšteg napretka". Posebno je kritikovan "razorni duh" Sporazuma koji, svojom prirodom, razara postignutu solidarnost i osporava svaki dogovor Srba i Hrvata.

Vođstvo Demokratske stranke, zatečeno teritorijalnim opsegom Banovine Hrvatske, krajem 1939. napustilo je predlog o podeli zemlje na četiri oblasti (Bosna i Hercegovina kao samostalna jedinica i prelazna zona između srpske zemlje i hrvatske banovine). Tu ideju demokrati su ostavljali "u amanet daljim generacijama koje budu uređenje zemlje postavile na razumnoj osnovi"... Oni su se suštinski priklonili trijalističkom konceptu u kome je uz slovenačku i hrvatsku trebalo da postoji i srpska teritorijalna jedinica. U skladu sa tim istican je zahtev da ona bude oformljena pre "sutrašnjih" izbora.

U planovima demokrata srpska teritorijalna jedinica je trebalo da obuhvati preostale delove Bosne i Hercegovine i Vojvodine. Oko tih pitanja oni nisu bili spremni na kompromis. U strahu da "srpski interes" u Bosni može biti doveden u pitanje "rđavom politikom iz Beograda", predlagali su da u okvirima srpske jedinice Bosna dobije isti samoupravni status kakav je predviđen za Vojvodinu i Makedoniju. Navodeći prirodne, geografske, saobraćajne, istorijske, nacionalne razloge demokrati su ukazivali na potrebu da "Vojvodina mora ostati srpska", pod čim su podrazumevali njeno samoupravno organizovanje unutar granica buduće srpske teritorijalne jedinice. Smatrajući Vardar nerazdvojivo povezanim sa Moravom i Dunavom (prostor koji srpski narod doživljava kao "kičmu svog nacionalnog organizma") demokrate nisu imali dilemu da Makedonija, sa posebnim samoupravnim statusom, takođe, mora biti u sastavu srpske teritorijalne jedinice. Zalaganje demokrata za "sabiranje" srpskih snaga bilo je nesumnjivo posledica evolucije koju je stranka doživela nakon sklapanja Sporazuma Cvetković-Maček.

PRITISNUTA PODELAMA i deobama Narodna radikalna stranka je prevashodno bila zaokupljena sabiranjem radikalskih frakcija ali nije izostala ni reakcija na sporazum D. Cvetkovića i V. Mačeka. U svome prvom saopštenju radikali okupljeni oko A. Stanojevića i M. Trifunovića zagovarali su oprez i uzdržanost. Brinuo ih je način na koji je Sporazum postignut, kompetencije koje se daju novoj administrativnoj jedinici ali, iznad svega, činjenica da sporazum ruši "jedan državni suverenitet" na kome je, po njima, morao da počiva novi Ustav. Kao tradicionalni zagovornici lokalnih samouprava, ukojima se iscrpljuju "pokrajinski interesi", radikali su bili protivnici državno-pravnog koncepta koji je nametao sporazum D. Cvetkovića i V. Mačeka. Radikali su smatrali da Sporazum ruši teškom mukom uspostavljeno poverenje srpskih i hrvatskih političkih partija, odbacuje dogovorenu proceduru demokratizacije i državno-pravnog preuređenja zemlje, Hrvatima daje "ono što nikada nije bilo njihovo", ugrožava srpske nacionalne interese, teritorijalnim podelama i datim kompetencijama prejudicira budući Ustav.

Podjednako kao demokrate i radikali su D. Cvetkovića smatrali "lakim partnerom" i "darežljivim pregovaračem" čije će propuste i politički "trošak" platiti srpski narod. Postignuti sporazum nisu smatrali legitimnim jer u njemu nisu učestvovali pravi predstavnici srpskog naroda. Od učinjenog "trgovačkog pazara", po mišljenju radikala, korist je mogla imati jedino stranka na vlasti i "režim nasilja" čije je produženje učinjenim postupcima podržao i V. Maček. Pregovore o deobi i "omeđivanju" teritorija radikali su dovodili u direktnu vezu sa jačanjem hrvatske i srpske nacionalne idejei slabljenjem "državne ideje". Za njih je hrvatski nacionalizam bio osnovni uzročnik podsticanja srpskih nacionalnih težnji, gubitka osećaja za celinu, zapostavljanja brige o jugoslovenskoj državi. Izjašnjavali su se protiv podele Bosne i Hercegovine.

* * * * * * * * * * *

Političke partije nisu brinule o Srbima izvan Srbije

RADIKALI SU VOJVODINU označavali sastavnim delom "srpskog narodnog područja". Stanje izazvano Sporazumom D. Cvetkovića i V. Mačeka, u kome je oslabljen položaj srpskog naroda i minimizirana snaga države, radikali su smatrali privremenim. Stoga su se zalagali da pitanje državnog uređenja definitivno razreši nova Ustavotvorna skupština u kojoj bi i Srbi imali svoje legitimne predstavnike. Protiveći se trijalističkom uređenju zemlje radikali su preferirali jaku Jugoslaviju. Bili su ubeđeni da država može biti uređena bez hegemonije bilo kog njenog naroda. Bezbednost Srba, Hrvata i Slovenaca videli su "samo u jednoj snažnoj državi i u režimu slobode, pravde i jednakosti".

Savez zemljoradnika je prihvatio Sporazum D. Cvetkovića i V. Mačeka. U prvim reakcijama novo stranačko vođstvo je postignuti dogovor označilo "velikim delom" koje omogućava budućnost državi i "blagostanje" narodu. Sa oduševljenjem je pozdravljen i ulazak hrvatskih predstavnika u Vladu. Ipak, kako je vreme odmicalo, zadovoljstvo zemljoradnika je splašnjavalo. Kritički je suđeno o opstajanju režima Jugoslovenske radikalne zajednice u Srbiji, proceduri daljeg državnog preuređenja, obimu srpske teritorijalne jedinice. Nasuprot hrvatskim zahtevima zemljoradnici su i u Vladi zagovarali stav da srpska teritorijalna jedinica, koja mora biti organizovana pre skupštinskih izbora, treba da obuhvati sve prostore koji su ostali izvan Banovine Hrvatske i Dravske banovine. Za njih su Srbija, Crna Gora, Bosna, Vojvodina, Hercegovina, Stara Srbija, Sandžak i Metohija predstavljali srpske zemlje koje treba da obrazuju "jednu čvrstu zajednicu, jednu treću celinu, takozvanu srpsku oblast".

Levo krilo Saveza zemljoradnika, koje je predvodio Dragoljub Jovanović, bilo je jedina srpska politička grupacija koja je "oduševljeno" prihvatila Sporazum Cvetković-Maček. Ipak, i levi zemljoradnici su ukazivali na nepotpunost Sporazuma... D. Jovanović je procenjivao da nakon potpisivanja Sporazuma srpski narod nije ostao "ravnopravan i ravnosnažan faktor" u državi i da tu nepravdu treba što pre ispraviti. Kako novoformirana vlada na tome nije radila, i levi zemljoradnici su se našli u frontu kritičara režima.

DECENIJAMA OSTAVLjENO po strani iz straha da njime ne budu inicirana i druga goruća pitanja (nacionalna, politička, manjinska, tradicionalno državna) 1939. srpsko pitanje je bilo veoma zapušteno. Negirano od srpskih političkih partija to pitanje je, u dvadesetoj godini života jugoslovenske države, prvi put "otvoreno"... Nekritički i idealistički prigrljena ideja nacionalnog jedinstva proizvela je odnarođivanje i nacionalnu dezorijentaciju Srba. Prestala je briga političkih partija za srpski narod na jugu, zapadu, severu jugoslovenske države. Nije ništa urađeno na ekonomskoj, kulturnoj, nacionalnoj, duhovnoj integraciji Srba. Nije se razumela država koju su Srbi stvorili...

Svest o srpskoj državi, njenim državnim tradicijama, teritorijalnom opsegu, prepoznatljivom identitetu gušena je na razne načine, prevashodno od dežurnih državnih ideologa.

Nastajanje "hrvatske jedinice", prihvatanje načela "etničkog omeđivanja", pojava "grabeži" za teritorijama i "novih interesenata" na teritorije koje je srpsko građanstvo smatralo svojim, neminovno je " na dnevni red" postavilo srpsko pitanje. Najgorljiviji zagovornici njegovog "pravednog" rešavanja bila je politička, ekonomska, naučna, kulturna i vojna elita okupljena oko Srpskog kulturnog kluba. Snaga uticaja koji je vršio Srpski kulturni klub ležala je u njegovom članstvu. Od sedamdeset osnivača 22 je radilo na Beogradskom univerzitetu i ostalim fakultetima u zemlji, 6 je činilo sami vrh državne birokratije (ministri, pomoćnici ministara, opunomoćeni ministri), 8 je zauzimalo čelna mesta u asocijacijama industrijalaca i bankara, 7 se bavilo sudskom i advokatskom delatnošću, 2 su pripadala vojnoj eliti, više njih je bilo iz redova pisaca, inženjera, lekara, trgovaca, arhitekata. U pitanju su bili ljudi čija raznorodna politička i ideološka ubeđenja nisu prečila da rade na rešavanju pitanja od opšteg nacionalnog značaja.

* * * * * * * * * * *

Srpski narod je svoju snagu istrošio u ratovima

ELITA OKUPLjENA u Srpskom kulturnom klubu je zagovarala nacionalnu disciplinu, svakodnevni sitan konstruktivni rad, plan, organizaciju, usmeravanje nacionalnih energija ka starim i novim ciljevima i idealima srpskog naroda. Pitanje državnog uređenja je, u prvim godinama rada, smatrano "prvenstveno političkim pitanjem", koje treba "ostaviti na stranu". Kloneći se spora "centralista i decentralista", iskazivano je mišljenje da je "pitanje državnog uređenja bez sumnje vrlo važno" ali da "ma kako ono bilo rešeno" političke stranke neće biti u stanju da same rade na društvenom i kulturnom napretku. Otuda su intelektualci okupljeni oko Srpskog kulturnog kluba sebe smatrali pozvanim da odrede "opšti putokaz za nacionalnu politiku".

Srpski kulturni klub se zalagao za toleranciju, dijalog, razvoj srpske kulture video je u okviru jugoslovenstva, radio na oživljavanju srpskih kulturnih centara i ustanova.

Njegovi članovi bespoštedno su kritikovali integralno jugoslovenstvo i njegove protagoniste zbog pokušaja da uz pomoć države i njene ideologije ubrzaju proces izjednačavanja Srba i Hrvata, nasilnog nametanja ideologije jugoslovenstva, dezorijentisanosti srpskih političkih stranaka, stvaranja "lažnog jugoslovenskog patriotizma", ubacivanja ideje jugoslovenstva u vrtlog politike, izjednačavanja jugoslovenstva sa ličnim režimom i drugo. Integralni Jugosloveni su kritikovani zato što su, polazeći od toga da su Srbi i Hrvati jedan narod, uticali da i njihova država bude unitarno ustrojena i centralistički uređena.[...] Razmišljajući o načinu na koji bi se nacionalne energije Srba i Hrvata upotrebile na dobrobit države Slobodan Jovanović je definisao dvojni zadatak Srba - 1) da brane Srpstvo, pod čim je podrazumevao da moraju da založe sve svoje nacionalne snage kako bi se u momentu kada se obeležava hrvatska etnička celina uspeli da obeleže svoju srpsku etničku celinu i 2) da brinu o državnoj celini. Drugim rečima briga za opšte jugoslovenske interese predstavljala je i dalje izraz težnje srpskog naroda da na svojim plećima nosi mnogo širu nacionalnu i državnu ideju nego što je bila njihova vlastita.

ELITA OKUPLjENA oko Srpskog kulturnog kluba nije idealizovala život u Kraljevini Jugoslaviji. Postojala je svest da je učinjeno mnogo nepotrebnih grešaka i propusta.

Greške činjene sa srpske strane u vođenju države najčešće su objašnjavane "nedostatkom skoro jedne cele generacije koja se upropastila u divovskim borbama". Jednim od najvećih propusta označavano je nepoznavanje materijalne snage Jugoslavije i mentaliteta njenih naroda. Precenjivana je snaga srpskog naroda koji se istrošio u ratovima. Sve procene vlasti tako su postajale nerealne, što se svetilo državi. Upravljanje državom bilo je dato u ruke ljudima koji su bili sasvim nespremni da obave postavljene zadatke, ljudima koji nisu razumevali novo vreme, nisu shvatali prostor na kome država egzistira, nisu poznavali senzibilitet novih generacija. Odsustvo Srba sa političke scene presudno je uticalo na politički javni život Jugoslavije. "Zato svi koji kritikuju posleratni javni život Jugoslavije, valja da imaju na umu da ukoliko on nosi srpski pečat, to je pečat srpskog premora, srpske pometnje i iznad svega odsustva Srba. Odsustva pravih srpskih snaga, odsustva prave Srbije, koja je snagom duha i karaktera još više nego snagom oružja započela i izvela narodno oslobođenje i ujedinjenje. Te Srbije posle rata nije bilo.

Brojno upropašćena, natprirodnim naporima iscrpljena, Srbija je morala da predahne. I, sve zlo posleratno nije od njena prisustva, a kamoli od neke tobožnje hegemonije, nego baš otuda što u našem posleratnom javnom životu Srbije nije bilo. Bez njene mudrosti i širokogrudosti, njene slobode i dalekovidosti, teško se moglo zamisliti da će biti drukčije".