HRVATI OTIMAJU DVE BANOVINE I DOBAR KOMAD BOSNE I HERCEGOVINE: Otvaranje puta za pregovore sa hrvatskom opozicijom

Nezadovoljavajući izborni rezultati, negativne tendencije u političkom životu koje su postale dominantne krajem 1938. i početkom 1939. godine, lične ambicije i netrpeljivost prema Vlatku Mačeku, približavanje Nemačkoj i Italiji, nespremnost da pristupi rešavanju hrvatskog pitanja - presudno su uticali da Milan Stojadinović izgubi poverenje onih krugova u zemlji i inostranstvu koji su ga doveli na vlast i u početku podržavali politiku njegove vlade. To je bio osnovni razlog zbog koga je komplotom, u kome su učestvovali A. Korošec, M. Spaho, M. Krek, F. Snoj, Dž. Kulenović, D. Cvetković, februara 1939. srušen Milan Stojadinović. Uklanjanje M. Stojadinovića bitno je promenilo odnos na unutrašnje političkoj sceni.

Poverenje kneza Pavla Karađorđevića za sastavljanje vlade dobio je Dragiša Cvetković, čime je otvoren put za pregovore krune sa hrvatskom opozicijom oko ustavno-pravnog preuređenja zemlje. U govoru održanom 16. februara 1939. predsednik Ministarskog saveta D. Cvetković je posebno naglasio "specijalnu misiju" vlade "da pristupi konsolidovanju i sređivanju naših unutrašnjih prilika", pod čim se, pre svega, mislilo na "sporazum sa Hrvatima". Odričući se "metoda prošlosti" D. Cvetković je nagoveštavao da će njegova vlada hrvatsko pitanje rešavati "u atmosferi uzajamnog bratskog razumevanja i trpeljivosti".

U Deklaraciji vlade D. Cvetkovića istaknuta je nova politička orijentacija koja je išla za tim da se odlučno i brzo reši sve ono što je podrazumevano pod pojmom "hrvatsko pitanje". O tome svedoče reči predsednika vlade izgovorene u Narodnoj skupštini:

"Kraljevska vlada poklanja ovom problemu svoju naročitu pažnju. Ovo je jedan od izvanredno važnih problema i njegovom rešavanju ima se pristupiti sa punom ozbiljnošću. Ovo je jedan problem koji se ne može rešiti potezom pera, a ne može se rešiti ni jednostranim aktom, već samo putem zajedničkog političkog dogovora."

U DELIKATNOJ "MISIJI" sklapanja sporazuma sa hrvatskim pokretom vlada se obavezala da će voditi računa o "važnim momentima naše istorijske prošlosti", što je trebalo da znači da celokupni dogovor neće nastati na štetu srpskog naroda. Za vladu je sporazum sa hrvatskim pokretom trebalo da predstavlja jedan od vidova stabilizacije unutrašnjih političkih prilika i učvršćivanje međunarodnog položaja Kraljevine Jugoslavije...

Ključni stav njegovog izlaganja bilo je priznanje da se godinama rešavanju hrvatskog pitanja pristupalo površno i zahtev da ubuduće razum vlada nad emocijama. Činjenica da su ovi pogledi Vlade izrečeni u formi Deklaracije i pod krovom Narodne skupštine davali su im dodatnu težinu. Ti stavovi bili su dobro prihvaćeni u vođstvu HSS.

Početkom aprila 1939. D. Cvetković otpočeo je traganje za nalaženjem pravnog okvira u kome bi zahtevi Hrvata bili zadovoljeni a državna celina očuvana. Procenjeno je da član 116. Ustava iz 1931. daje dovoljno mogućnosti da celokupna promena, istovremeno, ne bude revizija ustava. Pravni stručnjaci (M. Ilić, B. Tasić, M. Konstantinović) su bili mišljenja da na taj način mere koje na osnovu njega budu donete "ostaju privremene" i moraju biti podnete Narodnom predstavništvu na odobrenje (tj. "stavlja se na probu" privremena revizija).

* * * * * * * * * * * *

Cilj kraljevske vlade je bio da zadovolji Hrvate

U INTIMNIM RAZGOVORIMA D. Cvetković je najboljim uređenjem smatrao ono u kome bi Kraljevina Jugoslavija bila podeljena na tri oblasti. Predlagao je da "slovenačka oblast" ostane u granicama Dravske banovine. Nadao se da će Maček prihvatiti da "hrvatsku oblast" čini Savska i Primorska banovina. Bio je spreman da Hrvatima ustupi Dubrovnik i ispravi granicu u meri u kojoj je to neophodno. Sve ostale teritorije Kraljevine Jugoslavije video je u sastavu "srpske oblasti". U slučaju da hrvatska strana pristane na ponuđenu podelu zemlje bio je spreman da ne "cepidlači" i oblastima da značajne nadležnosti. D. Cvetković je sumnjao da Mačeku nije samo do okupljanja svih Hrvata već i do deljenja Srba na više oblasti.

Nakon prvog susreta sa V. Mačekom (2-4. 4. 1939) D. Cvetković je unekoliko promenio svoje ranije poglede. Poverovao je da će vođa hrvatskog pokreta "brzo doći na unitarističke pozicije", da je za "održanje celine države i dinastiju", da ne traži "trializam" već da će biti zadovoljan "posebnim položajem Hrvatske". U skladu sa tim zahtevao je od pravnih stručnjaka da iznađu način "kako bi se mogla zadovoljiti težnja Hrvata, a da u ostalim srpskim krajevima ostane sadašnja administrativno-politička organizacija". Cvetković se oglušavao o upozorenja stručnjaka da zadržavanje postojećih "okvira unitarizma", u nadi da će Maček postati "unitarista", predstavlja iluziju a davanje "posebnog položaja" Hrvatskoj odluku koja državu "približava konfederaciji". U pitanju je bila spremnost D. Cvetkovića da sa Mačekom razgovara na osnovi koja je izražavala suštinu pogleda hrvatskog pokreta - da bude određena teritorija, osiguran posebni položaj i obezbeđene znatne nadležnosti autonomne vlasti.

SREDINOM APRILA (15 4. 1939) došlo je do novog susreta D. Cvetkovića i V. Mačeka. Na njemu su obe strane istupile sa konkretnim predlozima. U prvom od njih D. Cvetković je predlagao: hitno spajanje Savske i Primorske banovine u "jednu jedinicu"; prenošenje kompetencija centralne vlasti na novu administrativnu jedinicu tako da opšta nadležnost ostane u rukama države a novonastaloj hrvatskoj teritorijalnoj jedinici budu odrećene nadležnosti; formiranje zajedničke vlade koja bi imala zadatak da pripremi program novog unutrašnjeg uređenja države. Teritorije Banovine Hrvatske Maček je video u drugačijem obimu. Uz spajanje Savske i Primorske banovine i priključenje tim oblastima grada i sreza Dubrovnik on je predviđao da konačni obim Banovine Hrvatske bude određen putem plebiscita u preostalim delovima Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Srema, Vojvodine. Treći susret Cvetkovića i Mačeka doneo je nove, mnogo konkretnije, predloge.

D. Cvetković je istupio sa predlogom da definitivni teritorijalni opseg Banovine Hrvatske, u čijem bi sastavu bile Savska i Primorska banovina sa gradom i srezom Dubrovnik, bude određen nakon plebiscita u srezovima: a) Vrbaska banovina: Dvor, Bosanski Novi, Prijedor, Cazin, Bosanska Krupa, Bihać, Sanski Most, Bosanski Petrovac, Ključ, Bosansko Grahovo, Glamoč, Jajce; b) Drinska banovina: Travnik, Fojnica, Visoko, Žepče, Brčko, Derventa, Gradačac; v) Primorska banovina: Bugojno, Konjic, Stolac i istočni deo mostarskog sreza; g) Dunavska banovina: Šid i Ilok. Hrvatski predlog načinio je ustupak u tome što je, pored oblasti za koje je postojalo mišljenje da moraju ući u sastav nove Banovine, izjašnjavanje naroda putem glasanja predvideo u delovima "Bosne, Hercegovine te Srema", tj. što nije smatrao da plebiscit treba obaviti i u Vojvodini. Spor je rešen 22. aprila 1939. tako što su obe strane pristale da definitivni opseg Banovine Hrvatske, nastale spajanjem Savske i Primorske banovine sa kotarom Dubrovnik, bude utvrđen nakon plebiscita u oblastima koje su obe strane smatrale spornim (Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Srem, Vojvodina). U pitanju je bio kompromis u kome su obe strane odustale od svojih maksimalističkih zahteva.

* * * * * * * * * * * *

Kraljevina Jugoslavija postaje sve bliža konfederaciji

SPORAZUM OD 27. APRILA 1939. Namesništvo nije bilo spremno da prihvati. Namesništvo je pristajalo da plebiscit bude održan u Bosni, Hercegovini i Sremu, ali ne i u Boki Kotorskoj i Vojvodini. Zahtev da linija razgraničenja ide od "Subotice, hvata B. Topolu, izlazi na B. Palanku, uzima deo Srema, ide Savom, uzima srez Dvor, pa otprilike od Bosanskog Novog ide u pravcu Primorske, Vrbaske i Drinske banovine, prolazi ispod Mrkonjić Grada, zahvata srezove Travnik, Žepče, Zenicu, Fojnicu, odakle ide granicom Primorske banovine, zahvata srez dubrovački i završava se kod Herceg Novog", bio je neprihvatljiv i za pravne stručnjake koji su učestvovali u pripremi sporazuma. Njihov protest išao je za tim da plebiscit bude obavljen i u onim delovima Savske i Primorske banovine u kojima srpski narod predstavlja većinu. Rezervisanost je postojala i prema nejasnim i kontradiktornim delovima sporazuma u kojima je "priznavana opšta nadležnost države" a, istovremeno, nagoveštavano ograničavanje funkcija vojske, spoljnih poslova vrhovne državne uprave i drugo. Isticanje da obezbeđenje "posebnog položaja" Hrvatske treba biti regulisano "ustavnom odredbom - ugovorom" asociralo je na težnju ka konfederaciji i dualnu formu državnog uređenja od koje hrvatski pokret nije odustajao.[...] Protiv teritorijalnih ustupaka Mačeku u Bosni i Hercegovini oštro je istupao Mehmed Spaho ("Dvadeset godina Maček nas tuca sa pravicom a sad bi hteo da uzme muslimanske srezove"). Sličnu rezervu prema sporazumu u kome nije učestvovao izražavao je i Antun Korošec ("On sa ponaša kao Hitler, razbojnički: gde vidi nekoliko svojih, uzima ceo kraj"). Otpor postignutom sporazumu davali su i uticajni vojni krugovi koji su sugerisali knezu Pavlu da on slabi odbrambenu moć zemlje. Bilo je i mišljenja da bi navedeni predlog o preuređenju države mogao izazvati svojevrsno nezadovoljstvo i "revoluciju" u Srbiji, pothraniti osećaj da je u razgovorima sa Hrvatima pretrpljen poraz...

RAZGOVORI CVETKOVIĆA i Mačeka inicirali su, posredno, ozbiljna razmišljanja na temu kako bi izgledala i "na šta bi ličila pokrajina sastavljena od Dunavske, Moravske i Vardarske banovine i koja bi išla od Subotice do Ohrida?". Pravni stručnjaci (M. Konstantinović) su bili mišljenja da nasuprot jedne "čisto svoje banovine sastavljene od Srbije, Crne Gore, Vojvodine i Srema" treba formirati i četvrtu oblast koju bi činili Vrbaska banovina, deo Drinske banovine koji se nalazi izvan granica ranije Kraljevine Srbije, deo Zetske banovine koji se nalazi van zapadne granice nekadašnje Kraljevine Crne Gore. Prema učinjenim proračunima u toj oblasti je živelo ukupno 2.027.570 stanovnika, od čega 1.003.140 pravoslavnih. Ideja o formiranju četvrte oblasti je predviđala da iz sastava Primorske banovine budu izdvojeni i njoj pripojeni srezovi Bugojno, Konjic, Stolac i Mostar (istočni deo). Razmišljalo se i o pripajanju sreza Dubrovnik ili makar njegovog istočnog dela četvrtoj administrativnoj oblasti. Posebna pažnja je posvećena brojnom odnosu Srba i Hrvata. Hrvatska pokrajina, od koje bi bili odvojeni Srem (316.445 stanovnika od čega 187.159 pravoslavnih), srez Dvor (26.579 stanovnika od čega 23.452 pravoslavnih) i srez Dubrovnik ili njegov istočni deo, obuhvatala bi teritoriju na kojoj živi 3.606.043 stanovnika, od čega 655.566 pravoslavnih i 73.183 muslimana. U isto vreme u srpskoj oblasti bilo bi 91.417 katolika od kojih je samo jedan deo Hrvata. Istovremeno, nacionalno i verski mešovita četvrta pokrajina bi obuhvatanjem spornih delova (Bugojno, Konjic, Stolac i Dubrovnik) i imala 1.033.098 pravoslavnih i 442.741 rimokatoličkih stanovnika.

* * * * * * * * * * * *

Knez Pavle prihvata sporazum na pritisak Britanaca

PREGOVORI DRAGIŠE Cvetkovića i Vlatka Mačeka odmicali su u tišini tokom letnjih meseci 1939. Hrvatska strana je, s vremenom, odustala od zahteva za plebiscit i svoju aktivnost usmerila ka dobijanju hrvatskih opština u srezovima Šid, Ilok, Brčko, Derventa, Fojnica i Travnik. Pitanje nadležnosti novih administrativnih oblasti takođe je aktuelizovano. Projekat koji je lagano nastajao, po mišljenju vodećih pravnih stručnjaka (B. Tasić, M. Ilić, M. Konstantinović), garantovao je opstanak države i očuvanje državnog jedinstva. Država je zadržavala sve atribute suverenosti - "zakonodavnu vlast, izvršnu, kao i pravo da odlučuje o uvođenju poreza i da ih sama pribira". Ipak, eksperti su uočavali da "poseban položaj" i "posebna prava" koja bi bila data Hrvatskoj, dovode u pitanje ravnopravnost ostalih oblasti i drugih naroda (srpskog i slovenačkog). Skretali su pažnju na pravnu i političku prirodu problema koji nastaje kada autonomija uređuje samostalno sopstvene poslove a, istovremeno, kao deo jedinstvene (unitarističke) države, učestvuje (meša se) u rešavanju pitanja od opšteg interesa kao i onih koja se tiču samo pojedinih pokrajina. Drugim rečima uviđano je da Srbi i Slovenci ne bi mogli uticati na dešavanja u poslovima iz "hrvatskog autonomnog delokruga" dok bi se i Hrvati pitali za ono što se tiče samo Srba i Slovenaca. Parcijalno rešavanje problema preuređenja države, i sve što ono dodatno nosi kao nužnu posledicu, značilo je, po mišljenju pravnih stručnjaka, "kopanje dubljeg jaza između Srba i Hrvata".

Početkom avgusta 1939. pitanja granica buduće hrvatske oblasti nisu bila usaglašena.

Predlog D. Cvetkovića da iz sastava "Hrvatske banovine" bude izdvojen jedan deo mostarskog sreza Maček nije bio spreman da prihvati... Spor je postojao i oko pripadnosti srezova Gradačac i Žepče, koje su obe strane smatrale svojim. Predstavnici vlade su smatrali da se popuštanjem na tom stavu dopušta hrvatskom pokretu da budućom hrvatskom administrativnom jedinicom sasvim zaokruži Vrbasku banovinu. Mišljenje pravnih eksperata je bilo da tim zahtevom hrvatski pokret otvara mogućnost da, u konačnom rešavanju administrativnog obima nove banovine, "vodeći računa o socijalnim, ekonomskim i geopolitičkim potrebama banovine Hrvatske", realizuje svoje pretenzije na celu Vrbasku banovinu.[...]

SUČELjENI STAVOVI postojali su i oko podele nadležnosti. Vladini pregovarači su nastojali da u rukama države ostanu sve one nadležnosti koje garantuju "obezbećenje jedinstva i snage države". Pravni stručnjaci su upozoravali da je Mačekov predlog od 4. avgusta 1939. banovini davao ovlašćenja mnogo veća od onih koja imaju federalne jedinice. Izdvajanje naznačenih oblasti i davanje gotovo konfederalnih ovlašćenja banovini, po mišljenju eksperata, značilo je "oštećenje srpskih prava i interesa". To je posebno važilo za nadležnosti u sferi lične, imovinske i, posebno, javne bezbednosti čime je otvarana mogućnost da država bude sasvim onemogućena u nastojanju da njeni organi dejstvuju na celokupnoj teritoriji. Predlozi hrvatske strane su, takoće, odbacivali svaku ideju državne vlasti nad aktima bana, uspostavljali podređenost državnih činovnika banu, izjednačavali državu i jednu njenu administrativnu oblast, apsolutizovali interese banovine i sasvim zapostavljali interese države, činili "Hrvatsku banovinu" sasvim nezavisnu od države. Pravni eksperti, otuda, nisu preporučivali Vladi da prihvati predloge hrvatske strane. Po njihovom mišljenju, izrečenom 6. avgusta 1939, pitanje reorganizacije države trebalo je postaviti u celini za celu zemlju. Ipak, dalja usaglašavanja tokom avgusta i septembra vodila su sklapanju sporazuma.

Konačan sporazum sklopljen je 26. avgusta 1939. godine. Istog dana je raspuštena Narodna skupština a kako novi izbori nisu bili realizovani sporazum D. Cvetkovića i V. Mačeka ostao je nepotvrđen. Prihvatajući britanske sugestije knez Pavle Karađorđević se odlučio da sporazum sa hrvatskim vođstvom postigne u okvirima postojećeg Ustava.

Rešavanju nacionalnog i državno-pravnog pitanja pristupljeno je u trenutku kada su rat i pretnja revizijom mirovnih ugovora nagovestili promenu političke karte Evrope i Balkana.