KRALJ JE BIRAO IZMEĐU USTAVA I DRŽAVE: Uzroci zbog kojih je jugoslovenski suveren uveo diktaturu

Prva decenija postojanja zajedničke države završila se krvoprolićem: u Narodnoj skupštini je 20. juna 1928. godine radikalski poslanik, Puniša Račić, ubio dva zastupnika Hrvatske seljačke stranke (dr Đuru Basaričeka i Pavla Radića), dvojicu ranio (dr Ivana Pernara i Josipa Granđu), i smrtno ranio vođu HSS (Stjepana Radića).

Zločin u Skupštini proizveo je u zemlji najteže moguće političke posledice i produbljivanje već postojeće krize. Njime su pokrenute emocije, stvorila se velika napetost u odnosima između Zagreba i Beograda. Iako je atentat u Skupštini bio ličan čin jednog čoveka, što danas sa pouzdanjem možemo da kažemo, političari iz Hrvatske su ga odmah okvalifikovali kao delo organizovane zavere. Na optuženičkoj klupi se našla zvanična Srbija. Vlatko Maček, drugi čovek Hrvatske seljačke stranke, u razgovoru sa stranim poslanicima tvrdio je kako je cela stvar sa Račićem „bila udešena u Dvoru“.

Poslanički klub Seljačko demokratske koalicije (Radić – Pribićević) doneo je odluke: da više ne učestvuje u radu Skupštine. Istog dana u Zagrebu su organizovane masovne antisrpske demonstracije, neredi su trajali celu noć i došlo je do sukoba sa policijom. Pucalo se i sa jedne i sa druge strane. Nekoliko ljudi je poginulo, a više njih je ranjeno.

Zagrebački komunisti su dali svoj veliki doprinos ovoj pobuni podizanjem barikada.

Demonstrante je predvodio Josip Broz, bio je na barikadama sa revolverom u džepu.

Prilikom hapšenja, u njegovom stanu su pronađene četiri bombe, puščana municija i napunjen revolver; u istrazi, Broz je izjavio da bi ga i upotrebio da nije upao u zasedu i da nije bio brzo savladan. Njegov proces, nazvan „bombaški“, kao i višegodišnja robija, promovisali su budućeg vođu jugoslovenskih komunista. Rukovodstvo KPJ u Zagrebu izdaje proglas „radnom narodu varoši i sela“, u kojem se kaže da je „kucnuo čas da hrvatski narod razbije sramne okove u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca, da izvojuje svoju slobodu i državnu samostalnost“. I zvanično nude „svoje usluge“ Radiću, Mačeku i Pribićeviću. Bili su ubeđeni da novonastalu krizu u zemlji mogu iskoristiti za oružanu borbu.

Zločin Puniše Račića, a potom smrt Stjepana Radića, maksimalno su korišćeni da bi se kod naroda u Hrvatskoj stvorilo što veće nezadovoljstvo i neraspoloženje prema Srbiji.

U drugoj polovini avgusta u Zagrebu je zapaljen Hrvatski dom. Lideri Hrvatske seljačke stranke su odmah saopštili da su to uradili srpski oficiri. Međutim, mnogi pokazatelji su govorili da su požar izazvali sami... U to vreme gotovo svakog dana beleženi napadi na vojnike u čitavoj Hrvatskoj. Na desetogodišnjicu 1. decembra kreće novi talas protesta. Demonstrira se na zagrebačkim ulicama, a na katedrali su postavljene tri crne zastave i transparent „Živela slobodna Hrvatska“. Na policajce koji su skinuli zastave i transparent pucano je iz mase i dvojica su bila ranjena. Policija je na to uzvratila. Jedan demonstrant poginuo, a jedan teško ranjen. Ovaj incident je još više raspalilo masu.

* * * * * * * * * * *

Evropa nije bila za razbijanje Jugoslavije

VLADI I KRALjU stizali su poverljivi izveštaji kako su se poslanici SDK razišli po narodu, drže tajne konferencije i pripremaju narod na otcepljenje i stvaranje nezavisne države, teritorijalnu celovitost „tisućljetne“ Hrvatske.

Pored poslanika SDK i agenti Kominterne su se razmileli po Hrvatskoj i budno su pratili sve što se dešavalo. Jedan od njih, centrali u Moskvi, pod pseudonimom Đuzepe, šalje izveštaj sa zbora Seljačko-demokratske koalicije u Sisku, i njegovim razgovorima sa Mačekom, Trumbićem, Pavelićem i Pribićevićem, koji su spremni da za postiznje ciljeva upotrebe „druga sredstava“, osim legalnih. „Kako se stvari razvijaju, verovatno je revolucija jedina mogućnost“, piše Đuzepe. Posebno se napominje da Trumbić očekuje moralnu i materijalnu pomoć SSSR, kako bi hrvatski narod „izvojevao“ otcepljenjem od Srbije svoju državu. Uz ovaj izveštaj priložena je i karta buduće velike Hrvatske.

U Zagrebu su ipak najviše očekivali od internacionalizacije srpsko-hrvatskog spora i svoju diplomatsku inicijativu započinju u avgustu 1928. Ante Trumbić obilazi Berlin, Pariz, London… i nailazi na zatvorena vrata. Evropa nije bila za razbijanje Jugoslavije.

Tim raspadom izmenila bi se konstelacija zemalja Srednje Evrope i Balkana. Nove državice na Balkanu postale bi plen Musolinijeve Italije i težnje Mađarske, Austrije i Bugarske da menjaju versajske granice.

Cela zemlja bila je u dubokoj krizi. Nezadovoljstvo i napetost osećalo se na svakom koraku. I kod političkih partija i kod građana i seljaka. Hrvatska politička kriza prelila se na svakodnevni život. Posledice velike ekonomske krize koja je zahvatila čitav svet osećale su se i u Kraljevini SHS. A to je samo otežavalo postojeće stanje.

Do kraja jeseni 1928. godine kralj Aleksandar je još verovao u parlamentarno rešenje srpsko-hrvatskog spora. U međuvremenu, preko obaveštajnih službi, naših i francuskih, kralj dolazi do izvesnih saznanja da Italija preko generala Badolja sprema plan za razbijanje Jugoslavije. Na njegovom stolu bile su i informacije o odlukama Četvrtog kongresa KPJ, održanom u novembru u Drezdenu, na kome su doneti zaključci da se podrži borba za otcepljenje i stvaranje nezavisnih republika: Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Crne Gore. Glavnu reč na ovom komunističkom skupu imali su predstavnici Kominterne Palmiro Toljati i Dmitri Manuiliski.

Događaji su se posle toga odvijali munjevitom brzinom. Četvrtog januara kralj je u 11 sati primio u audijenciju Vlatka Mačeka koji mu je izneo svoje zahteve o potpunoj reviziji Ustava i formiranju državnog saveza, odnosno realne unije, kakva je postojala u Austrougarskoj. Po podne u 16 sati primio je Pribićevića koji se uglavnom složio sa Mačekovim zahtevima, za koje je smatrao da su „umereni“ i insistirao da se sporazum sa Hrvatima postigne po svaku cenu.

Posle ovih razgovora kralj je definitivno prelomio da ukine Ustav i uvede lični režim.

Demokratskom prvaku Voji Marinkoviću je rekao: „Jesam se zakleo na Ustav, ali sam se zakleo da ću čuvati i integritet države, a on nikad nije bio u većoj opasnosti.“ A Nikoli Uzunoviću je kazao: „Doveden sam u položaj da biram između Ustava i države… U toj dilemi, sam izabrao ovo drugo, kao nekada Linkoln, kada je bio u sličnoj situaciji, da bira Ustav ili državu.“

PETOG januara uveče, u 21.30, članovi nove vlade, pod predsedništvom divizijskog generala Petra Živkovića, položili su zakletvu. Tokom noći šifrovan je jedan poduži telegram svim diplomatskim predstavnicima u svetu, u kojem se obaveštavaju vlade zemalja da je ukinut Ustav, raspuštena Skupština i imenovana nova vlada. Šestog januara ujutru po ulicama gradova izlepljen je odštampan tekst kraljeve proklamacije „Mome dragom narodu“. U njoj se narod obaveštava da se više nije moglo ići putem kojim se do tada išlo pošto je dotadašnji „stranačko-parlamentarni život pretio da ugrozi i državnu zajednicu“. Zbog neprekidnih međustranačkih sukoba nije bilo moguće da se nešto učini na poboljšanju privrednih i socijalnih prilika u zemlji. U proglasu je istaknuto da je ukidanje Ustava privremena mera.

ZAUSTAVITI BRATOUBILAČKI RAT

KRALj Aleksandar, koji je ukinuo Ustav i zaveo svoj lični režim u zemlji, u više navrata je govorio posle tog čina da na kraju nije imao drugog izbora. „Dugo sam razmišljao, dugo se uzdržavao, pre nego sam se odlučio“ – rekao je publicisti Anriju Barbiju. „Borbe između partija postale su suviše grube i nije bilo drugog sredstva da se spreči raspad zemlje. Trebala je radikalna izmena u metodima uprave. Zar sam mogao posmatrati bratoubilačke borbe bez intervencije… Da bi ovo ozdravljenje zemlje izvršio, ja sam se izložio, ne zaklanjajući se ni iza koga i ne tražeći načina da umanjim odgovornost“.