NAJVIŠE POČASTI ZA SREDNJOVEKOVNOG VITEZA: Država i crkva obeležavaju sutra Dan sećanja na vladavinu despota Stefana Lazarevića
UZ najviše državne i vojne počasti, sutra u 10 sati, u manastiru Manasija, biće obeležen Dan sećanja na vladavinu despota Stefana Lazarevića. Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i predsednik Odbora Vlade Srbije za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Nemanja Starović pokloniće se despotovim moštima i upaliti sveću.
Organizator ceremonije je Odbor Vlade za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. Ujedno, i Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju Svetog Stefana Lazarevića, zajedno sa njegovom majkom, Svetom knjeginjom Milicom, monahinjom Evgenijom.
Despot Stefan bio je sin kneza Lazara Hrebeljanovića, poginulog u Boju na Kosovu 1389. godine, i kneginje Milice. Na početku vladavine, 1393. godine, Stefan Lazarević nosio je titulu kneza i imao samo 16 godina kada mu je majka predala državu na upravljanje i povukla se u svoju zadužbinu, manastir Ljubostinja.
Vladao je Srbijom u jednom od najtežih perioda, ali je ostao upamćen kao iskusan vojskovođa, najbolji vitez i, zahvaljujući poeziji "Slovo ljubve", jedan od najvećih srpskih književnika u srednjem veku.
Premda mlad, bio je veoma pobožan i ozbiljan, upadljivog izgleda: riđokos, sa plavim očima i neobično visok. Kao otomanski vazal, predvodio je srpske odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore, a u bici kod Angore 1402, iako su Osmanlije doživele težak poraz, Stefanovo ratničko umeće došlo je do izražaja, pa dobija titulu despota. Priče kažu da su mladi ratnici iz Evrope dolazili nakon toga u Srbiju, da ih despot Stefan proglasi za viteze.
Godine 1403. postao je vazal i mađarskom kralju Žigmundu, a Srbija je u zamenu dobila Beograd, u koji Lazarević smešta novu prestonicu. Pre njega, Beograd je bio razrušen i napušten. Despot ga je sredio i u njemu vladao 15-tak godina. Tu je podigao crkvu posvećenu Bogorodici, a gradska slava postaje Spasovdan i to ostaje do danas.
Despot Stefan je bio i član Viteškog reda Zmaja, odličan diplomata i geostrateg, a periode mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Ujedno je bio i pokrovitelj umetnosti i kulture, pa je pružao utočište učenim ljudima - izbeglicama iz okolnih zemalja pod osmanlijskom vlašću.
Pošto nije imao dece, vlast je predao sestriću Đurđu, sinu Vuka Brankovića. Iznenada je umro u lovu, 1427. godine, u pedesetoj godini, kod mesta Crkvine (opština Mladenovac). Posle njega, srpska država je trajala još svega dvadesetak godina.