NAPAD ATLANTSKE ALIJANSE NA SR JUGOSLAVIJU UGROZIO MEĐUNARODNI POREDAK: NATO agresija potpuna degradacija politike

Eskalacija krize na Kosovu i Metohiji, a posebno sukobi naših snaga i naoružanih albanskih grupa 1998. godine, kao i agresija NATO na SRJ 1999. godine, nisu nastupili slučajno, već to predstavlja deo projekta razbijanja Jugoslavije. O tome su pisali mnogi naši i strani autori.

SRJ (Srbija) apsolutno nije želela rat protiv NATO 1999. godine. Znali smo odnos snaga, ciljeve koji su predviđeni za bombardovanje, a naročito smo bili svesni činjenice da bi eskalacija oružanog sukoba mogla da dovede do nepovoljnog rešenja za naš narod i zemlju. U takvim uslovima, sa naše strane, niko normalan nije želeo rat, tim pre jer je vladalo uverenje da se problemi mogu rešavati civilizovanim, političkim sredstvima.

Brojne optužbe na račun naše strane o tome da je vršeno etničko čišćenje, bile su potpuno netačne. Nije bila planirana nikakva operacija "Potkovica". Uostalom, zamenik američkog državnog sekretara Stroub Talbot je posle rata izneo da do napada snaga NATO nije došlo radi nekih "patnji Albanaca", već zbog nastojanja da se promeni vlast u Beogradu.

U našoj javnosti često se pominje da nije bilo odobrenja SB UN za angažovanje snaga NATO protiv SRJ. Čak i da je postojala takva odluka, taj rat bi opet bio zločinački, višestruko štetan i pogrešan potez, jer se problem mogao rešavati politički, a ratom je stvoreno bezbroj novih kriza koje traju već četvrt veka. Ovaj sukob dovodi u pitanje definiciju Klauzevica o tome da je "rat nastavak politike drugim sredstvima". U ovom slučaju, rat je degradacija politike svim sredsvima, jer da je bilo razumne politike, do rata ne bi ni došlo.

Sa naše strane je pokrenuto niz diplomatskih aktivnosti, s ciljem da se NATO odvrati od agresije i da se problemi reše mirnim putem. U tom smislu 13. 10. 1998. godine postignut je sporazum Milošević - Holbruk, na osnovu koga je, pored ostalog, uspostavljena Verifikaciiona misija OEBS. Bilo je predviđeno da ta misija objektivno prati stanje na terenu. Međutim, ubrzo se pokazalo da se ona u značajnoj meri stavila na stranu ekstremnih Albanaca, što je demonstrirao šef te misije Vilijam Voker, naročito posle sukoba naše policije i naoružane albanske grupe u selu Račak 15. januara 1999. godine.

U međuvremenu su održani kvazimirovni pregovori u Rambujeu od 6. do 23. 2. 1999. godine i u Parizu od 15. do 20. 3. 1999. godine. Popustljivost naše strane, čak i ponuda predsednika Republike Srbije Milana Milutinovića da SRJ uđe u NATO, sve s ciljem da se izbegne rat, nisu urodili plodom. Prema našoj strani je stalno "podizana lestvica", kako bi odbila da prihvati potpuno ponižavajuća rešenja, što je poslužilo kao dodatno opravdanje za rat. Brojni razumni autori su posle iznosili da uslove kakvi su postavljani pred našu stranu (pored ostalog, da NATO trupe mogu da se kreću po čitavoj teritoriji države, bez ikakve odgovornosti pred našim legitimnim institucijama), nijedna odgovorna država ne bi prihvatila.

Pored toga, bilo je mnogo i drugih diplomatskih aktivnosti. Na primer, tadašnji načelnik GŠ VJ general Dragoljub Ojdanić je tokom marta imao četiri telefonska razgovora za komandantom snaga NATO, američkim generalom Veslijem Klarkom.

Imali smo i brojne kontakte sa inostranim vojnim izaslanicima u Beogradu, kao i sa nekim stranim obaveštajnim službama. Iznosili smo niz argumenata s ciljem odvraćanja od rata. Utisak je bio da je većina njih dobro razumela o čemu se radi, ali su gotovo svi ponavljali: "U pitanju je kredibilitet NATO i SAD pred 50. godišnjicu postojanja Alijanse".

* * * * * * * * * * *

Vojska je mogla još dugo da odoleva napadima

VISOKI AMERIČKI funkcioner Ričard Holbruk 23. 3. 1999. godine, posle neuspešnih pregovora sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, u popodnevnim časovima sa ekipom je otišao iz Beograda. Pre toga naš glavni grad su napustile i mnoge zapadne diplomate. Bilo je definitivno jasno da NATO ulazi u rat. General Klark nam je pretio da će za 3-4 dana da nam unište čitavu vojsku "do poslednjeg kamiona".

Istovremeno sa diplomatskim naporima da se izbegne rat s NATO, prateći situaciju, procenili smo da agresija sigurno dolazi. Zbog toga smo preduzeli niz mera pripreme vojske, na vreme je izvršena disperzija ljudi i tehnike iz kasarni, doneta je odluka o proglašenju neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja. Početak rata svi smo dočekali na predviđenim mestima. Veoma je bitno što, zahvaljujuću obaveštajnim podacima i procenama, nismo doživeli strategijsko iznenađenje.

Agresija NATO na SRJ, u okviru operacije "Združenih snaga", počela je 24. 3. 1999. godine u 19.45 i trajala je do 15.30 časova 10. 6. 1999. godine.

Vojska Jugoslavije i policija su se junački borile protiv NATO i OVK. Poznati su brojni podvizi naših vojnika, policajaca i običnih građana. Posebno su bile značajne odbrane naših snaga od 9. 4. 1999. godine na Košarama i od 26. 5. 1999. godine na Paštriku.

U NATO su mnogi bili nezadovoljni efektima dejstava navedenih kopnenih, vazduhoplovnih i raketnih snaga. U međuvremenu su odustali od napada kopnenih snaga NATO većih razmera, mada su neki planovi postojali, ali nije bilo jedinstva za takvu operaciju. Američki general Mekmaster je posle rata izneo da su operacije NATO bile neuspešne. Zbog svega toga verovatno su i oni imali interes da se sukob završi.

INICIJATIVA ZA PREKID rata bilo je više, a ključna je bila ona od 2. 6. 1999. godine, kada su Ahtisari i Černomirdin našim predstavnicima uručili dokument o uslovima za završetak oružanog sukoba. Prve ocene naše strane o tom dokumentu bile su nepovoljne. U naknadnom razgovoru Černomirdin je tvrdio da Rusija ne može da nam pomogne da nastavimo da se branimo, ali da će se založiti da dobijemo što bolju rezoluciju SB OUN. Ruski generali koji su prisustvovali tom razgovoru su reagovali protiv stavova Černomirdina, ali to nije na njega uticalo.

Tokom noći 2/3. 6. 1999. godine Narodna skupština Republike Srbije i Vlada SRJ prihvatile su dokument Ahtisari-Černomirdin.

Vojska je mogla još dugo da odoleva napadima NATO, ali ona postoji da brani zemlju i narod, a ne samo sebe. Raspoloženje u VJ je bilo da se i dalje pruža otpor, pogotovo imajući u vidu žrtve koje se pale radi odbrane zemlje. Ipak, kao disciplinovana i organizovana institucija, vojska je realizovala sve odluke državnog i vojnog rukovodstva.

Bilo je tada, a ima i u ovo vreme, mišljenja da je trebalo nastaviti sa pružanjem otpora.

Takve ideje su razumljive, ali je pitanje da li je postojala realna alternativa, imajući u vidu geopolitičke i vojno-strategijske aspekate. Neki su smatrali da bi, za neko vreme, NATO odustao od bombardovanja, pri čemu se zaboravljaju slučajevi ratova na nekim drugim prostorima koji su trajali godinama, pa i decenijama.

Tako je došlo do pregovora o potpisivanju Vojnotehničkog sporazuma. Našu delegaciju predvodili su, ispred VJ, general-pukovnik Svetozar Marjanović, zamenik načelnika GŠ, a ispred MUP Republike Srbije, general-potpukovnik Obrad Stevanović.

* * * * * * * * * * *

Da je bila kapitulacija ne bi se donosila rezolucija

NA PREGOVORIMA kod graničnog prelaza Đeneral Janković i kod Kumanova od 5. do 9. 6. 1999. godine, našoj strani je ponuđeno pet verzija sporazuma. Ključni nesporazumi bili su: brzina izmeštanja naših snaga, tražili su sedam dana, a usvojeno 11; širina kopnene zone bezbednosti, predlagali 25, a usvojeno pet km; status Kfora, mi smo insistirali da to budu međunarodne snage pod okriljem OUN, što je i porihvaćeno, a oni su se zalagali da to bude NATO; predlagali su da se ne usvaja rezolucija SB OUN, a mi smo na tome insistirali, što je na kraju i prihvaćeno; bio je i problem primopredaje zona odgovornosti itd.

Vojnotehnički (a ne Kumanovski) sporazum potpisan je 9. 6. 1999. u 23.45. Osećaj nas iz pregovaračkog tima bio je ambivalentan: s jedne strane bili smo zadovoljni što je dogovoren prekid rata; a s druge strane, bili smo veoma zabrinuti zbog posledica koje smo naslućivali, zbog izmeštanja naše vojske i policije sa Kosmeta.

Povoljni aspekti ovog sporazuma su: dogovorno je prekinut rat, garantovani su teritorijalna celovitost i suverenitet SRJ (Srbije) i na Kosmetu, za pokrajinu je predviđena samo "široka autonomija i suštinska samouprava" u sastavu SRJ (RS).

NAJNEPOVOLjNIJI elementi tog sporazuma su: potpuno izmeštanje vojske i policije sa Kosmeta, pominjanje glave sedam Povelje OUN i stavova iz Rambujea koji uopšte nisu usvojeni (to je ubačeno u Rezoluciju 1244, bez ikakvog prethodnog dogovora), a data su i prevelika ovlašćenja komandantu Kfora.

Vojnotehnički sporazum sigurno ne predstavlja idealan dokument, ali ni nikakvu kapitulaciju, kako to neki i danas navode, verovatno iz političkih razloga, zle namere ili iz neznanja. Da je to ličilo na kapitulaciju, autor ovih redova, ali i ostali naši predstavnici u tome sigurno ne bi učestvovali. Argumenti da to nije bila kapitulacija ili predaja su sledeći: prvo, kako se može govoriti o predaji vojske, kada nijedna naša jedinica nije poražena na bojnom polju; drugo, kapitulacija ili predaje se završavaju za pet minuta, a mi smo pregovarali pet dana; treće, da se radilo o kapitulaciji ne bi se donosila nikakva rezolucija, već bi snage okupatora nasilno ušle na našu teritoriju; četvrto, sporazum je potpisan sa Kforom, a ne sa NATO, tako da ni formalno nije moglo biti govora o kapitulaciji; peto, da se radilo o kapitulaciji, verovatno ne bi bilo događaja 5. oktobra 2000. onako kako su se odvijali, već bi okupator brzo rešavao pitanje smene vlasti na svoj način...

Narednog dana, 10. 6. doneta je Rezolucija 1244 i rat je sporazumno okončan.
Čitavi taj aranžman: dokument Ahtisari-Černomirdin, Vojnotehnički sporazum i Rezolucija 1244, bio je u skladu sa odlukama našeg državnog vrha. Ako se, u konačnom, pokaže da je to bila dobra ili jedina moguća opcija, zasluge pripadaju političarima. I obrnuto, naravno.

ODMAH PO POTPISIVANjU, pojavilo se nekoliko problema: pošto su snage Kfora zakasnile sa dolaskom pojavio se problem preuzimanja odgovornosti za zone koje su planski napuštale naše jedinice; rasformiranje OVK nije realizovano iako je to u usvojenim dokumentima bilo predviđeno; obezbeđenje sigurnog povratka proteranih Srba nije ostvareno; stalno se vršila opstrukcija predviđenog povratka vojske i policije na KiM i dr. Takođe, ispoljena je jednostrana promena sporazuma: dogovoreno je da na Kosmetu budu međunarodne snage pod okriljem OUN, a u međuvremenu je komandovanje preuzeo NATO (regionalna komanda u Napulju).

Posledice NATO agresije su višestruke i osećaju se sve do danas. Na globalnom planu, doveden je u pitanje međunarodni poredak; uigran je model vojnog intervencionizma, koji je doveo do niza prevrata, kriza i ratnih sukoba.

Na regionalnom planu došlo je do daljeg pregrupisavanja snaga i širenja NATO oko naše zemlje; umesto da se susedne zemlje izvine zbog podrške agresiji na SRJ, veći deo njih je priznao Kosovo, glasaju za rezoluciju o genocidu itd.

* * * * * * * * * * *

Nepoštovanje dogovora uvodi svet u ozbiljne probleme

NA NACIONALNOM planu posledice su naročito izražene: pogibija oko 3.000 ljudi (U Hagu se navodilo da je poginulo 585 vojnika, 249 od NATO, a 336 od OVK); bilo je mnogo ranjenih vojnika, policajaca i civila; materijalna šteta od razaranja se procenjuje na oko 100 milijardi dolara; osiromašeni uranijum deluje i još dugo će ostavljati posledice; naknadnim delovanjem dela međunarodnih faktora ugrožava se teritorijalni integritet i suverenitet Srbije; ne samo da je onemogućen povratak proteranih Srba, nego se i preostali podstiču da napuste Kosmet; na delu naše teritorije, mimo uobičajene procedure, formirana je velika američka vojna baza; umesto da je razoružana tzv. OVK, u praksi se događa formiranje vojske Kosova itd.

Iz svega ovoga može da se izvuče niz pouka:

Verovatno bi delovanje naše diplomatije na planu odvraćanja od agresije, pa i u vezi s pregovorima o prekidu rata, bilo uspešnije da je naša oružana sila imala jače potencijale, čime se potvrđuje korelacija između jačine odbrambenih snaga i uspeha diplomatije.

U svakom periodu, pri analizi faktora ugrožavanja odbrane i bezbednosti zemlje, veoma je značajno da se razume geopolitički kontekst u kome se realizuju odbrana i bezbednost, kao i da se raspolaže relevantnim obaveštajnim podacima. To treba da omogući, pored ostalog, utvrđivanje realnog geopolitičkog koda, koji bi pokazao kakve zemlja ima prednosti, ali i nedostatke, u odnosu na potencijalne protivnike, što je od izuzetnog značaja za planiranje i preduzimanje adekvatnih mere za odbranu zemlje. Pri tome treba stalno imati u vidu da je rat, nažalost, i dalje realnost vremena u kome živimo. Pored priprema za odbranu od klasične oružane sile, u poslednje vreme na sceni su i drugi oblici ratova, kao što su: hibridni, asimetrični, mrežni, informacioni, psihotroni, medijski itd.

POKAZALO SE DA JE vojna neutralnost ponekad nedovoljna za očuvanje nacionalnih interesa, pa treba na vreme razmišljati o savezništvu. Sve ovo što se događalo i događa oko Kosmeta pokazuje da uvek treba nastojati da unutrašnji problemi ne dobiju međunarodnu dimenziju.

Očigledno je da naše reagovanje na neistine nije bilo adekvatno. U uslovima velikog broja instrumenata hibridnog ratovanja, nije bilo dovoljno tvrditi "mi smo u pravu".

Treba stalno voditi računa o tome kakva se dokumenta potpisuju i onda nimalo ne popuštati, jer se to ne tumači kao naša dobra volja, već kao slabost, što obično završava formulacijom: "Ovo ste dobro uradili, ali sada još morate...". Uopšte, nepoštovanje postignutih dogovora dovodi, ne samo našu zemlju, već čitav svet, u ozbiljne probleme.

Nije bilo adekvatnog reagovanja međunarodne zajednice na agresiju NATO, da je to ostvareno, verovatno bi se izbegli mnogi sukobi nakon toga, uključujući i onaj u Ukrajini.

Bilo bi značajno da država Srbija i naši mediji zauzmu jasan stav oko toga kakav je karakter rata 1999. godine. To nije bila kampanja, humanitarna intervencija, odbrana navodno ugroženih Albanaca, već agresija, koja je omogućila dovođenje snaga NATO na Kosmet, radi ostvarivanja geopolitičkih ciljeva vodećih zemalja tog saveza, što potvrđuje i nedavna izjava poznatog američkog ekonomiste Džefrija Saksa.

Pošto je nedvosmisleno jasno da je agresija NATO na SRJ 1999. godine bila, najblaže rečeno, neprihvatljiva greška, to znači da je i sve ono što je nastalo kao posledica tog čina, takođe pogrešno. To se odnosi, pre svega, na pokušaje stvaranja nezavisne države Kosovo.

I pored niza iznetih i drugih nepovoljnih okolnosti, očigledno je da ništa nije gotovo, sve je u procesu, pa Srbija i dalje ima šansu da se integralnim pristupom i principijelnim nastupom bori za očuvanje Kosmeta, oslanjajući se, pre svega, na svoj Ustav i Rezoluciju SB OUN 1244.