REZOLUCIJA SAVETA BEZBEDNOSTI UN 1244 DOBIJA SVE VEĆI ZNAČAJ: Za Kosovo i Metohiju široka autonomija

Kršeći osnovne principe međunarodnog prava, Povelju UN, Završni dokument OEBS-a iz Helsinkija (1975), NATO je 1999. vratio rat na evropsko tle, prvi na Starom kontinentu posle okončanja Drugog svetskog rata.

- Na samitu NATO krajem aprila 2000. u Bratislavi, SAD su potvrdile saveznicima da je rat protiv Jugoslavije vođen da bi se pod njegovim okriljem tamo "naknadno" stacionirali vojnici SAD "iz strateških razloga" i tako ispravila "jedna greška generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata". Zabeleženo je da je američki diplomata Vilijam Voker, šef Misije OEBS za verifikaciju na Kosovu i Metohiji (KVM) u periodu pre agresije NATO, često, kao instrukciju svojim saradnicima, ponavljao da - raspoređivanje NATO vojnika na Kosovu i Metohiji, nema cenu. Izgradnja američke vojne baze "Bondstil", kod Uroševca, čije prostranstvo i kapacitet prevazilaze lokalne, privremene ili taktičke ciljeve, označilo je ubrzanje ekspanzije NATO na Istok. Američke vojne baze nicale su posle toga kao pečurke posle kiše, svaki put bliže ruskim granicama. Broj članica NATO porastao je od tadašnjih 19 na 32 obuhvatajući, pored bivših članica Varšavskog ugovora, Baltik i Skandinaviju.

- SAD su još tada (april 2000) postavile zahtev svojim saveznicima u NATO da, u najkraćem roku, izvrše formalno priznavanje nove "države Kosovo", dok su SRJ proglasile kao tvorevinu "izvan svakog pravnog okvira". Uz "kumstvo" EU, odnosno bivšeg GS NATO Havijera Solane, Crna Gora je 2006. proglasila nezavisnost čime je pokopana SRJ (SCG). Uz blagoslov SAD, odnosno, NATO i EU, Priština je 2008. jednostrano proglasila secesiju. Pravi ciljevi agresije su ogoljeni do kraja. O navodnoj brizi za ljudska prava, "izbegavanju humanitarne katastrofe" i demokratiji - među saveznicima - ni pomena.

SAD SU U BRATISLAVI, napad na SRJ proglasile za presedan i ustoličile jedno od prvih pravila za ostvarivanje globalne dominacije: "Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu širenja NATO, treba ga ukloniti".

- Ekspanzionistički karakter napada NATO na SRJ vidi se i u tome što je vojna baza "Bondstil" bio samo prva karika u lancu novih američkih vojnih baza koje su, posle "Bondstila" nicale u Bugarskoj, Rumuniji, centralnoevropskim i baltičkim zemljama, svaki put sve bliže ruskim granicama. U vreme agresije, NATO je brojao 19 članica a danas ima 32. U Bratislavi je takođe, u kontekstu sprovođenja strategije širenja na Istok, zauzet i stav da se onemogući pristup Baltičkom moru iz pravca Finskog zaliva, odnosno Peterburga.

- Rezolucija 1244 je rezultat pregovora koji su otpočeli 30. marta 1999. razgovorom predsednika Slobodana Miloševića sa ruskim premijerom Jevgenijem Primakovom, a okončani 9. juna 1999. potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu.

- Održano je pet rundi pregovora, uz posredovanje Ruske Federacije. Posredovanje je započeo premijer Primakov koji je, posle razgovora sa Miloševićem u Beogradu, otputovao u Bon gde je razgovarao sa nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom. Šreder je o razgovoru sa Primakovom odmah obavestio američkog predsednika Bila Klintona i druge saveznike u NATO.

* * * * * * * * * *

Prvi crveni signal upozorenja Amerikancima

AMERIKANCIMA nije odgovarao Primakov kao posrednik, najpre, zato što su znali da se radi o vrhunskom, principijelnom pregovaraču, ali i zato što je 23. marta 1999. čim je saznao da je doneta odluka o otpočinjanju agresije protiv SRJ, naredio zaokretanje aviona nad Atlantikom i vraćanje u Moskvu, umesto nastavljanja leta za Vašington gde je imao zakazane razgovore sa američkim potpredsednikom Alom Gorom. Umesto da u Vašingtonu bude stavljen pred svršeni čin, da doživi poniženje započinjući posetu Vašingtonu na dan početka agresije na SRJ, Primakov je zaokretom aviona nad Atlantikom i vraćanjem u Moskvu izrazio osudu, protest i poruku bez presedana, sa velikim odjekom u svetu. Amerikanci mu to nisu oprostili.

- Gest Primakova ostaće zabeležen u analima svetske diplomatije kao globalni crveni signal upozorenja da su SAD ugrozile svetski poredak zasnovan na Povelji OUN, neprikosnovenost SB kao najvažnijeg organa za pitanja mira i bezbednosti i napravile opasan presedan za globalizaciju intervencionizma kršenjem osnovnih principa međunarodnih odnosa. Dakako, tim gestom ruski premijer Primakov je jasno stavio do znanja da to ugrožava i Rusiju koja je podnela najveće ljudske žrtve za pobedu u Drugom svetskom ratu i svetski poredak zasnovan na Povelji UN.

- Klinton i Al Gor su izdejstvovali kod Jeljcina da posredničku ulogu preuzme bivši ruski premijer Viktor Černomirdin, u svojstvu Jeljcinovog ličnog izaslanika, koga su ocenjivali kao kooperativnog i prijemčivijeg za američke poglede i interese. U međuvremenu su izbile na površinu i informacije da je Vašington obećao Černomirdinu podršku u konkurenciji za naslednika Jeljcina, ukoliko posao posredovanja završi u skladu sa interesima SAD.

- U ime SAD u pregovorima je učestvovao zamenik državnog sekretara Stroub Talbot, a u ime Evropske unije i generalnog sekretara UN, predsednik Finske Marti Ahtisari. Povremeno su se konsultovali sa premijerima Velike Britanije, Italije, Francuske i Nemačke.

TOKOM PRETPOSLEDNjE runde pregovora između predsednika Miloševića i Černomirdina, pored ostalog, precizirano je da će Savet bezbednosti UN odlučivati na osnovu poglavlja VI Povelje UN kojim se reguliše postupak mirnog rešavanja međunarodnih kriza i sukoba, dijalogom, bez upotrebe sile. Milošević se tada više puta vraćao na to pitanje tražeći pojašnjenje Černomirdina da li je reč o njegovom ličnom stavu kada tvrdi da će se Savet bezbednosti pozvati na poglavlje VI, ili je to stav predsednika Jeljcina.

Černomirdin je potvrdio da o svim pitanjima i posebno o pozivanju SB na poglavlje VI Povelje, on prenosi izričite stavove predsednika Jeljcina, a ne svoje ili nekog drugog.

- Na završne razgovore u Belom dvoru, 2. juna 1999. u Beogradu, stigli su Černomirdin i Ahtisari sa svojim delegacijama. Uručili su papir na engleskom jeziku koji će kasnije biti poznat kao Sporazum Milošević - Ahtisari - Černomirdin. Papir je kopiran i podeljen članovima jugoslovensko-srpske delegacije. Pola sata je svako za sebe, ko sedeći, ko stojeći, čitao tekst, beležio zapažanja da bismo, potom, kratko razmenili zapažanja. U suštini, tekst je predstavljao okosnicu stavova za rezoluciju SB UN koja će biti usvojena 10. juna 1999. Pored ostalog, tu je bio i stav o poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, o vraćanju dogovorenih kontingenata naše vojske i policije za određene dužnosti, uključujući i prisustvo na važnijim graničnim prelazima. Imao sam nekoliko zapažanja o stavovima koji su za našu stranu nepovoljni, ali sva su bila potisnuta u stranu zapažanjem da se tekst poziva na poglavlje VII Povelje kojim je predviđeno nametanje mira putem sile, a ne na poglavlje VI kako je bilo izričito dogovoreno na prethodnom razgovoru.

* * * * * * * * * *

Kako su Černomirdin i Ahtisari postali braća

NA JEDNOJ STRANI stola sedeli su članovi jugoslovensko-srpske, a na drugoj strani članovi delegacija Ahtisarija i Černomirdina koji su sedeli, jedan do drugog. Sastanak je otvorio Milošević sa nekoliko uvodnih rečenica a potom pozvao Milana Milutinovića, kao predsednika Srbije, da uzme reč. (Milošević je bio dosledan u stavu da je pitanje statusa pokrajine Kosovo i Metohija, unutrašnje pitanje Republike Srbije, a ne jugoslovenske federacije.) Milutinović je izneo nekoliko primedaba čije se bliže sadržine ne sećam, ali mi je ostao utisak da su bile logične i osnovane. Potom se Milošević obratio meni pitajući da li imam kakvih zapažanja. Rekao sam da imam pitanje za Černomirdina: zašto se tekst poziva na poglavlje VII Povelje UN kada je na prethodnom sastanku dogovoreno da će se odluka SB UN zasnivati na poglavlju VI? Černomirdin, koji je, inače, bio nezadovoljan nekim mojim ranijim izjavama za medije (jednom se čak direktno žalio Miloševiću, čak nije hteo ni da se rukuje sa mnom) nepomično je gledao ispred sebe, kao da ne čuje da mu se obraćam. Reagovao je Ahtisari. Prebacivši ruku preko ramena Černomirdina, usiljeno osmehnut, pun sebe, odgovara: "To je tako napisano jer smo se ja i moj brat Černomirdin tako dogovorili". Pokušao sam da nastavim, ali se Milošević obratio Ahtisariju pitanjem - da li to znači da nema mesta za iznošenje ikakvih stavova, zapažanja o sadržini teksta?

- Ahtisari je reagovao da je sadržina teksta usaglašena tokom prethodnih pregovora u Beogradu kao i na drugim mestima i da oni žele da čuju stav o dokumentu u celini.

- Milošević je potom rekao da će odluku doneti Narodna skupština Srbije i da će im potom biti saopštena. Ahtisari u prvi mah nije shvatio da će Narodna skupština odlučivati već narednog dana (3. juna) pre podne.

AHTISARIJA POZNAJEM od 1990. kada je bio specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za proces nezavisnosti Namibije. Sreli smo se i imali brojne razgovore u Vindhuku, gde sam privremeno bio raspoređen kao predsedavajući Grupe 17 PNZ. Tada je njegov odnos prema SFRJ i PNZ, pa i meni lično, bio posve drugačiji nego 10 godina posle toga, kada ga srećem u Beogradu kao ministar zemlje pod bombama i sankcijama NATO i EU, sa uskraćenim pravima u međunarodnim forumima. Ispratio sam ga od Belog do Starog dvora gde je prenoćio. Kad sam se vrati u Beli dvor tamo je još uvek trajao neprijatan dijalog Miloševića sa Černomirdinom. Milošević ga je pitao kako je i zašto izneverio dogovor o pravnoj osnovi za rezoluciju SB. Černomirdin je izbegavao razgovor. Jedino je ponavljao: "Ako želite da se prekine bombardovanje".

- Uveče, 2. juna Milošević i Milutinović su u vili u Tolstojevoj broj 2/a održali sastanak sa rukovodiocima parlamentarnih stranaka. Svi stranački lideri, osim lidera Srpske radikalne stranke, podržali su prihvatanje dokumenta Ahtisari-Černomirdin.

- Sutradan, Narodna skupština je odlučila da se prihvata dokument koji su doneli Ahtisari i Černomirdin. U tri tačke Odluke navodi se dokument potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje i ulogu Ujedinjenih nacija, kao i da je "iznad svih važnosti, osnova za mir".

Mirovni paket za okončanje agresije NATO. sadrži tri dokumenta koji čine celinu. To su: dokument Milošević - Ahtisari - Černomirdin od 3. juna, Vojnotehnički (Kumanovski) sporazum, od 9. juna i Rezolucija SB UN 1244 od 10. juna 1999. Daleko najvažniji dokument je Rezolucija SB UN 1244, zato što je pravni dokument opšteobavezujućeg karaktera, zato što ima trajni i naredbodavni karakter i zato što ga niko ne može izmeniti, zameniti ili ukinuti osim Saveta bezbednosti. Osim toga, to je dokument koji povezuje i druga dva dokumenta.

* * * * * * * * * *

Intenziviranje etničkog čišćenja preostalih Srba

REZOLUCIJA SB UN 1244 je kompromis u čijem postizanju su učestvovali najvažniji faktori globalnih odnosa: Ujedinjene nacije, SAD, Rusija, Evropska unija. Suština kompromisa je sadržana u formuli - poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije na jednoj i široka autonomnija za Kosovo i Metohiju kao pokrajinu, unutar Srbije, na drugoj, strani. Ne postoji drugi kompromis koji može izmeniti kompromis pečatiran u Savetu bezbednosti UN 10. juna 1999. Iluzorna su očekivanja da će Srbija ono što je pre odbranila pod bombama najmoćnije vojne mašinerije u istoriji civilizacije, isporučiti u miru 25 godina kasnije. Kompromisi danas mogu se ticati jedino konkretizacija autonomije a ne njenog faznog utapanja u "veliku Albaniju".

- Uskoro se navršava 14 godina od rezolucije Generalne skupštine UN kojom je Evropskoj uniji povereno "da olakšava dijalog strana". Treba razmisliti o potrebi da Evropska unija podnese Generalnoj skupštini UN izveštaj o rezultatima njene uloge olakšavanja "dijaloga strana". Utisak je da je EU davno izašla iz poverenog mandata, pogotovu je postalo ogoljeno njeno favorizovanje secesionističke vrhuške u Prištini. Ključne članice EU eksploatišu zainteresovanost Srbije za članstvo i korak po korak je uvlače u mehanizam za priznavanje otcepljenja.

- Potpuno je jasno da tzv. Šolc-Makronov plan i Ohridski protokol predstavljaju grubo kršenje rezolucije SB UN 1244. Prenošenje takvih dokumenata u tzv. pregovaračko poglavlje 35, pritisci da Srbija to prećuti, da se sa tim saglasi prete da EU, korak po korak, uvuče Srbiju u obezvređivanje i kršenje rezolucije SB UN 1244. To je previše ozbiljna i opasna geopolitička igra, da bi ostala bez jasnijih reagovanja.

REZOLUCIJA SB UN 1244 je dokument najvišeg pravnog opšteobavezujućeg karaktera.

Najbitnije: tom rezolucijom je potvrđena obaveza svih zemalja i međunarodnih organizacija da poštuju suverenitet i teritorijalni integritet SRJ odnosno, Srbije, kao pravne sledbenice; bezbednost i sloboda kretanja za sve; pravo na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak svih proteranih, dakle, i za 250.000 silom proteranih Srba i drugih nealbanaca; protektorat SB UN nad Kosovom i Metohijom, do konačnog rešenja pitanja statusa. Unmik i Kfor obezbeđuju protektorat uz kontrolu SB UN; pravo na vraćanje dogovorenih kontingenata vojske i policije Srbije, uključujući raspoređivanje na važnije granične prelaze. Formulaciju "stotine, ne hiljade" treba, u duhu engleskog jezika, tumačiti - do 1.999 vojnika i policajaca;

- SRJ, odnosno Srbija, izvršila je sve svoje obaveze utvrđene rezolucijom SAB UN 1244. Drugi činioci nisu izvršili svoje obaveze. Srbija treba sistematski, odlučno i kontinuirano da zahteva, kako unutar sistema UN, tako i najšire na međunarodnom planu - izvršenje neizvršenih obaveza utvrđenih u rezoluciji 1244. To su, pre svega: zahtev da se u praksi striktno poštuje stav o suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije, uključujući u dijalog koji se vodi uz ulogu EU kao olakšavača; zahtev da Unmik, Kfor, Euleks efikasnije izvršavaju obavezu garantovanja slobode kretanja, bezbednost, neprikosnovenost prava na ličnu i privatnu svojinu i druga ljudska prava Srba na Kosovu i Metohiji; zahtev da se obezbedi pravo 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak u svoje domove i na svoja imanja u Pokrajini.

Dosadašnji neodgovoran odnos međunarodne zajednice prema ovoj obavezi ne može se drugačije okarakterisati nego kao gruba diskriminacija proteranih Srba i drugih nealbanaca, na nacionalnoj osnovi; zahtev da se obezbedi demilitarizacija područja Pokrajine u kojoj ne sme biti bilo kakvih drugih oružanih formacija osim Kfora; zahtev za vraćanje dogovorenih kontingenata vojske i policije Srbije i njihovo raspoređivanje, pored ostalog, i na važnije granične prelaze.

- Proterivanje preostalih Srba, njihovo etničko čišćenje se intenzivira. Srbija treba najhitnije da utvrdi plan koraka i mera koje treba da preduzme u okviru sistema UN, prema EU, i drugim faktorima da se tiha "Oluja" protiv Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji zaustavi. Rutinsko izražavanje nade ili očekivanja da će se bilo ko sažaliti ili uraditi nešto umesto nje predaja je iluzijama.