BRANKO NA MESTU TETKINE SMRTI: "Novosti" u kompleksu "Staro sajmište", u prvoj organizovanoj javnoj poseti Memorijalu
U Memorijalnom centru "Staro sajmište" za prvo javno vođenje "Sajmište: Nekad i sad", koje će postati redovno od septembra, izložena je maketa nekadašnjeg sajma, pristigla kao vredan poklon pre dva dana, a koju su izradili studenti arhitekture po autentičnom arhivskom materijalu. Na njoj je Sajmište onako kako je izgledalo 1937. godine.
V.C.S.
Reč je, kako nam je objasnila pomoćnica direktora memorijala Asja Drača Muntean, o poklonu porodice Tatić.
- Maketa ima posebnu istorijsku vrednost, malo ćemo je restaurisati, ali nećemo ništa dodavati - kaže naša sagovornica. - Rajko Tatić je bio jedan od opštinskih arhitekata koji su 1937. projektovali Sajmište.
Osim njega tu su i Milivoje Tričković i Đorđe Lukić, dok je Centralnu kulu projektovao Aleksandar Sekulić, koji pred rat postaje upravnik Sajma. Za sada je u ovom kompleksu obnovljena samo Centralna kula, građena u duhu konstruktivizma, za onovremeni Beograd prava arhitektonska moderna, i služi kao prostor za izložbe.
- Imali smo oko 400 različitih sastanaka da bi ova zgrada bila prilagođena nameni izložbenog prostora. Trudili smo se da ostane autotentično sve što je moglo. Zadržana je tavanica u duhu konstruktivizma, kao i jezgro sa betonskim stubovima. Autentične su i stepenice od teraca, samo su malo konzervirane. Ostali deo morao je da se ojača jer je zgrada građena tako da ne može da podnese nikakav zemljotres, niti je imala protivpožarnu zaštitu. Na vrhu je kvadrat koji se rotira i čini zvezdu, što je ispalo veoma simbolično. Za vreme logora, Centralna kula je bila administrativna zgrada, u kojoj su radili obrazovaniji logoraši, tzv. "personalci", da bi na kraju i sami bili ubijeni - kazala je Asja Drača Muntean.
Na prvo javno vođenje došao je i Branko Šnap, jedan od inicijatora ideje da Beograd 10. maj obeležava kao Dan sećanja u spomen na poslednje Jevreje, koji su tog datuma 1942. odvedeni u smrt.
- Ovde je stradala moja tetka Fani Šnap, očeva rođena sestra. Ubijena je izduvnim gasom, u dušegupki, na putu do Jajinaca. Imala je 35 godina. Bila je iz Sarajeva, ali se udala i došla sa mužem u Beograd. Tu ju je zatekla 1941. Muž se vratio u Bosnu i na kraju stradao u Jasenovcu. Moj otac je uspeo da preživi jer je otišao u partizane - kazao nam je Šnap.
Za razliku od njega, Emanuel Karlebah nije na Sajmištu izgubio nikoga. Rođen je 1935. u jevrejskoj porodici, u Nemačkoj, i kad je imao sedam meseci izbegli su pred nacistima. Prešli su u Belgiju, pa Francusku, da bi kraj rata dočekali u Švajcarskoj. Oduševljen ondašnjom Jugoslavijom, sedamdesetih godina prošlog veka dolazi u Beograd, i od 1971. do 1974. radi kao spiker i voditelj u Radio Jugoslaviji na francuskom.
- Imao sam velike simpatije prema ondašnjoj Jugoslaviji, kao što imam prema današnjoj Srbiji. Posle 1999. odlučio sam da živim u Beogradu i ovde sam kupio stan. Nisam prvi put na Sajmištu, želeo sam da vidim koliko su ljudi zainteresovani za istoriju i da obiđem Memorijal - kaže Karlebah.
ZAŠTITA ZA TOPOVSKE ŠUPE
MEMORIJALNI centar je, kaže Asja Drača Muntean, predao inicijativu gradskim vlastima da se logor Topovske šupe zaštiti kao kulturno dobro:
- Napravljen je elaborat, u kom su utvrđene tri zgrade koje su bile u funkciji logora, i gde su stradali skoro svi muškarci jevrejske zajednice Beograda i šire. Svesni smo da zbog izgradnje grada ne možemo da štitimo veliko područje, ali smo se odlučili za zaštitu tih zgrada i za njih ćemo se boriti.
Sa istorijom Sajmišta u vreme kada je bio moderan sajam, pa tokom rata, kada postaje stratište za Srbe, Jevreje i Rome, i posle rata kada odatle kreće gradnja Novog Beograda i ateljee dobijaju značajni umetnici, publiku su upoznali istoričar dr Milan Koljanin, Asja Drača Muntean, izvršna direktorka, i Lea Eskenazi, saradnica u Odeljenju za stručnu obradu građe.
Od paviljona još postoji: italijanski, u kom su se za vreme rata nalazili magacin i stolarska radionica, a danas je ostalo nekoliko umetnika; čehoslovački, u kom je takođe bio magacin i kraće vreme ženski paviljon, a gde su danas isto umetnički ateljei; turski, gde su se nalazili mrtvačnica i tuševi za dezinfekciju, a danas je poznati restoran; Paviljon Nikole Spasića, koji je bio logorska bolnica, a danas su u njemu sportski sadržaji; Paviljon Mađarske - "paviljon smrti", u kom su se vršila ubistva logoraša. Danas u njemu žive ljudi, u svojim stanovima. Prvi sledeći biće rekonstruisan Paviljon Italije.