HAPŠENJA, PLJAČKE I UBISTVA SRBA U VOJVODINI I HRVATSKOJ: Raspeće našeg naroda u Austrougarskoj tokom Velikog rata

U Hrvatskoj, u svim istupima protiv Srba, prvi perjanici austrougarskih vlasti bili su frankovci, pristalice Čiste stranke prava. Oni su dan obračuna sa Srbima jedva dočekali. Još na sam dan atentata u Sarajevu izišli su na ulice Zagreba, povukavši za sobom veliki deo građanstva.

Frankovci-demonstranti iskupili su se, prvo, u Margaretskoj ulici u Zagrebu, a odatle su se uputili prema Ilici noseći velike hrvatske zastave obavijene crnim florom. Iz svih grla neprestano je odjekivalo jedno te isto: "Dolje Srbi!", "Na vješala veleizdajnici", "Dolje Jugoslavija"...

Pred spomenikom bana Jelačića, gde se u međuvremenu okupila ogromna masa "purgera" svih uzrasta i oba pola, održao je govor dr Ivica Frank, sin Josipa Franka i prvak Čiste stranke prava. Prema listu "Hrvatska" (broj 794) on je tada, između ostalog, rekao: "Srbi, tobožnja naša braća, koji drzovito tvrde, da su jedno s nama, Srbi, koji pod krinkom prijateljstva i ljubavi rade o glavi hrvatskom narodu i habsburškoj monarhiji, ti Srbi danas pogodiše hrvatski narod u srce. Srbi ubiše nadu Hrvatske. Srbi umoriše zaštitnika Hrvatstva i Slavenstva u našoj monarhiji... "

Kako je "Hrvatska " podvukla u svom izveštaju sa lica mesta, "iz hiljada i hiljada grla" odjeknuli su poklici: "Osveta, osveta!"

Demonstracije protiv Srba u Zarebu ponavljale su se tri dana uzastopce. Za vreme njih napadane su srpske kuće, radnje sriskih trgovaca, redakcije srpskih listova...

UOČI OBJAVE RATA Austrougarske Srbiji, 25. i 26. jula 1914. godine, rulja je ponovo ispunila zagrebačke ulice, manifestujući za taj rat. Frankovci su opet bili na čelu. Oni su marširali ispred vojne muzike, uzvikujući do iznemoglosti - "Dolje Srbija!", "Živela Austrija", "Dolje kralj Petar!"

Sledeće što se zbilo u Zagrebu i u Hrvatskoj uopšte, a i u Slavoniji, bilo je masovno hapšenje Srba i njihovo interniranje. Samo iz Slavonije deportovano je oko 20 hiljada duša "grčko-istočnog žiteljstva ", kako je pisalo u listu "Hrvatska ".

S danom mobilizacije, zatvorene su sve srpske škole u Hrvatskoj i Slavoniji (kao i u Bosni i Hercegovini, uostalom). Neposredno pre toga zabranjeno je posedovanje srpske zastave.

Posebnom naredbom od 26. jula 1914. godine Srbima je zabranjeno i da svetkuju svoju krsnu slavu!

Istom naredbom bilo je zabranjeno i nošenje "srbijanske" šubare!

Ove i druge mere, pratilo je hapšenje, interniranje, izvođenje na sud i ubijanje Srba. Sve ovo vršeno je uglavnom na osnovu denuncijacija, a zbog navodnih poklika Srbiji i srpskom kralju, zbog isticanja srpskih zastava, zbog "dovikivanja vojnicima na polasku u rat protiv Srbije štokavskih uvredljivih želja i nedoličnih izjava "

Na imanja pobijenih ili deportovanih Srba u Hrvatskoj odmah se počelo sa naseljavanjem, pripadnika drugih naroda, uglavnom Mađara, čime se nisu složile Frankova stranka prava i Radićeva seljačka stranka. Prvaci ovih stranaka pokrenuli su inicijativu za naseljavanje Hrvata na imanjima Srba ili pak naseljavanje "takvim elementom koji se hrvatskomu lako asimilira".

* * * * * * * * * * *

Mučenja, streljanja i vešanja viđenijih domaćina

O TOME ŠTA SE SVE radilo sa Srbima u Hrvatskoj, šta se sve preduzimalo protiv njih, posebno o antisrpskim istupima pripadnika Frankove čiste stranke prava uoči i po izbijanju rata, govorio je - 1917.godine, kad je već bilo više nego jasno da se bliži neumitni kraj Austrougarske, Dušan Peleš, poslanik Hrvatsko-srpske koalicije, u Hrvatskom saboru. Na sednici od 10. avgusta, govoreći o frankovcima, on je, između ostalog, rekao:

"Već prije rata, a i kod samog početka rata dulje vremena je `Hrvatska`, organ Stranke prava, pisala tako harangirajućim načinom, da je to nečuveno, da je ona naročito pisala tako, da harangira i izazove nemire u Banovini. Samo da spomenem, visoki Sabore, da je tako neistinito i izmišljeno donijela bilješku, da su u Maji Srbi navalili na katoličku crkvu i ovu obeščastili, da je sam organ Starčevićeve stranke prava blagopokojni 'Hrvat' morao ustati protiv te harange, jer je vidio da to vodi do narodnoga zla i do bratoubilačkog rata".

UKAZUJUĆI NA posledice frankovačke harange protiv Srba, Peleš je izneo i sledeće: "Ja sam bio svjedokom, što se događalo u gradu Petrinji. Tu je bio otvoren - reklo se tako - 'ventil narodnog ogorčenja' i stradali su mnogi srpski domovi, ali ne samo da se krivilo nas žive, nego su se okrivljavali i naši pokojnici. Ni srpsko-pravoslavno groblje petrinjsko nije ostalo pošteđeno od tog 'narodnog ogorčenja', pak je među ostalim obeščašćen i razlupan nadgrobni spomenik muža, odlična po srcu i duši, mnogogodišnjeg potpredsjednika srpsko-pravoslavne crkvene općine petrinjske, blagopokojnog Adama Boroevića, oca slavnog vojskovođe, braniča naše sočanske fronte, Gospodina general-pukovnika Svetozara Boroevića. Tuda je vodila ta haranga..." (Svetozar Borojević, od Bojne, feldmaršal austro-ugarske vojske, baron, počasni doktor Univerziteta u Zagrebu. Komandovao 3. a zatim Izonco-armijom na austrijsko-italijanskom frontu u Prvom svetskom ratu. Smatra se za najuspešnijeg komandanta austrougarske vojske u ratu 1914-1918. Jedan od retkih visokih oficira carsko-kraljevske vojske koji nije prešao iz pravoslavne u katoličku veru. Bio izložen mnogim intrigama u generalštabu. Posle 1918. bio je spreman da pređe u novoformiranu jugoslovensku vojsku, ali to nije prihvaćeno u Beogradu.)

HAPŠENjA, PLjAČKE, ubistva nisu mimoišla ni Srbe u Dalmaciji. I na njih se, posle atentata u Sarajevu i izbijanja rata, sručio bes rulje... Njihovi domovi postali su predmet bezobzirne otimačine, iz njihovih radnji izvlačena je roba i uništavana, a ni srpske pravoslavne crkve nisu pošteđene. Kako Josip Beroš kaže, "nakon atentata u Sarajevu pale su maske svima: i vojničkoj i civilnoj vlasti, i svim konfidentima, doušnicima i špekulantima. Iskoristili su atentat da udare u Dubrovniku i Šibeniku na Srbe i njihovu imovinu. I tek kad je sve bilo opljačkano i razneseno, pojavila se oružana snaga..."

Prema navodima Srđana Budisavljevića, streljanju i vešanju viđenijih Srba, iz gradova i sela, pristupilo se odmah - čim je Austrougarska objavila rat Srbiji. U prvom talasu izgubilo je život oko 50 Srba, većinom žitelja Herceg Novog, Budve, Paštrovića... Među njima nalazila su se i dva nadaleko poznata kapetana duge plovidbe, Srzentić i Hadžija. O streljanjima i vešanjima Srba u Dalmaciji ostavio je verodostojne podatke i dr Lujo Bakotić.

* * * * * * * * * * *

Nečovečna, bezdušna i sadistička krvoprolića u Sremu

TAKO KAKO JE BILO u Hrvatskoj i Dalmaciji, i svuda u Austrougarskoj gde su živeli Srbi, bilo je i u Vojvodini. Za razliku od druth krajeva, u kojima su glavni počinioci zločina bili muslimani i Hrvati, u Vojvodini su izvršioci zverstava nad Srbima bili Mađari.

Kad su, posle atentata u Sarajevu, vlasti organizovale demonstracije, došlo je u Vojvodini ne samo do maltretiranja Srba od strane demonstranata, nego i do linčovanja.

Kao i u drugim krajevima i u Vojvodini su odmah izvršena masovna hapšenja Srba - u cilju obezbeđenja dovoljnog broja talaca. Mnogi Srbi su pak proterani sa svojih imanja i zatim streljani. U Petrovaradinu, na primer, po naređenju zapovednika tvrđave, streljan je svaki deseti deportovani Srbin iz južnog Srema.

Prema izjavi Marka Mileusnića u Hrvatskom saboru, u Sremu je mnogi Srbin izgubio život od ruku Hrvata, svojih suseda. Kao što su to u Bosni masovno činili i muslimani i Hrvati, tako su isto Hrvati u Sremu vešali srpske domaćine, grabili njihova dobra i palili njihove domove.

Kad je reč o Srbima u Sremu, sve govori da je genocid nad njima (a radilo se upravo o genocidu) bio planski pripremljen od vojnih vlasti. One su generalno optužile Srbe u Sremu, da su za vreme prelaska srpske vojske u ovaj kraj, u septembru 1914. godine, pružili srpskoj vojsci "bezrezervnu podršku", između ostalog obaveštavajući je o jačini i pokretima austrougrskih trupa davanjem signala sa crkvenih zvonika, paljenjem vatri, upotrebom golubova, gusaka i krava...

SA UBIJANjEM SRBA počelo se još dok su trajale borbe sa srpskom vojskom u Sremu. A kad su borbe završene, ubistva su postala još brojnija. Pristupilo se tada i masovnom interniranju. Već u prvom talasu treba da je internirano 6 hiljada Srba, a zatim - prvih dana novembra 1914 - još 27 hiljada.

Sasvim pouzdano se ne zna koliko je Srba iz Srema ubijeno 1914. godine. Ali se iz postojećih spiskova jasno vidi da su ubijani stanovnici čitavog niza sela i naselja - od Beške, Golubinaca i Jaska pa do Jakova, Karlovčića, Bečmena, Boljevaca, Pećinaca i Progara.

Toša Iskruljev iz Novog Sada istražio je zločine nad Srbima u celom Sremu i o tome objavio 1936. godine dokumentovanu knjigu pod naslovom "Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. i Madžari" . U njoj je on rekao, da su ugarske vlasti "nad svojim podanicima u Sremu vršile takve nečovečnosti i bezdušnosti, ubijanja i krvoprolića, da čovek zdravog razuma prosto nije mogao da veruje da je moguće da se u Srednjoj Evropi jedan narod na ovako zverski način može kinjiti, ubijati i spaljivati.

Redom i verno beležeći zločine mađarske vojske i žandarmerije, Iskruljev je opisao i tragediju srpskog stanovništva u Grabovcima - 14. septembra 1914. godine. Tog dana u ovo selo upali su mađarski vojnici i Srbe kojih su se domogli vezali žicom i postavili licem prema jednoj velikoj kamari slame. Onda su ih s leđa stali probadati bajonetima...

Kad je, potom, slama zapaljena, mađarski vojnici su već do smrti izbodene Srbe bacali u rasplamsalu vatru...

* * * * * * * * * * *

Iživljavanje pred očima habzburškog nadvojvode

SRBI U SREMU UBIJANI su čak i pred očima najviših šarži austrougarske vojske, jednog erchercoga Josifa, pripadnika carske porodice, na primer. O jednom takvom slučaju, Iskruljevu je dao izjavu Daka Popović, svojevremeni ban Dunavske banovine, koji je u septembru 1914, kao austrougarski oficir, bio svedok ubistva jednog Sremca nedaleko od Klenka. "Nalazio sam se u neposrednoj blizini nadvojvode" , rekao je Popović Iskruljevu, između ostalog, "kad neki madžarski vojnici uhvate jednog Srbina Sremca, možda je bio i iz samog Klenka, pa ga tu pred nama, pred očima samog nadvojvode, ubiju štapovima i kundacima. Nevina srpska duša bacala je bolne poglede na nadvojvodu i glasno tražila i molila pomoć od njega, ali se ovaj samo cinički smejao i najhladnokrvnije, čitavo sa uživanjem, posmatrao kako se bezdušno ubija jedan Srbin. Posle ubistva reče erchercog Josif: 'Tako treba da se postupa sa svim rackim nitkovima!'"

Kako su sve prema Srbima u Sremu postupali mađarski vojnici, s koliko sadizma su ljude usmrćivali, pokazuje i primer iz sela Brestač, koji deluje jezivo, a Iskruljev ga je opisao do u detalj. Ovde, u ovom mestu, mađarski vojnici spalili su dva živa meštanina - sveštenika Boška Momirovića i beležnika Vasu Bukalova. Uveli su ih u jednu šupu i tu navukli veliku gomilu suvih drva. "Na ta drva koja su visoko bila otprilike do kolena, podigoše sveštenika i beležnika. Zatim su ih jakim konopcem, pajvanom, opasali oko grudi i ispod pazuha, vezaše ih gore za grede od šupe, od kotobanje, tako da nogama mogu stajati na drvima... Sad zapališe ona suva drva, onu lomaču, od dole... Ljudožderi čarakaju po drvima, da vatra življa bude... Posle ovog nečuvenog zverstva, vojnici poskidaše kape svoje i otpevaše madžarsku himnu koja se počinje rečima: 'Bože, blagoslovi Madžare""

U SVOJOJ KNjIZI užasa, a tako 6i se ona upravo mogla nazvati, Iskruljev je našao mesta i za opis stradanja Srba u selu Borči u Banatu, takođe u septembru 1914. godine. "Hapsilo se na sve strane", veli Iskruljev, koji je tada i sam bio mobilisanu austrougarsku vojsku. "Na noge i ruke hapšenika stavljaju se teška gvožđa. Žandarmerija i detektivi, kao i mnogi oficiri, na najgrozniji način izvlače iskaze iz usta osumnjičenih. Hvataju puške za cevi i zamahnutim kundacima udaraju hapšenike po glavi, po rebrima, po nogama. Pod noktima sabijaju u živo meso igle, čiode; i krv prska na sve strane... Na takav način,uz najveće kinjenje, ispitivala su se deca, žene, matere. I od njih su tražene skrivene srpske bombe, revolveri, puške... Uhapšeno je bilo 78 lica. Od ovih oko 25 behu ženske, a ostali muškarci. Mnoge žene bremenite ili sa detetom na sisi... Svi ostali, unakaženi i krvavi, vezani behu dvoje i dvoje za jedan duačak i debeo pajvan, i opkoljeni vojskom terani su za Pančevo."

SEJAČI MRŽNjE

KAD JE REČ o Hrvatima u austrougarskim pokrajinama, u Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji i Vojvodini, i njihovom krajnje nehumanom i surovom odnosu prema srpskom stanovništvu, ali i prema srpskoj vojsci, naročito 1914. godine, posle atentata na Ferdinanda u Sarajevu, i objavi rata u Srbiji, ne bi se nikako smela prevideti tri faktora, koji su odlučno uticali na njihovo držanje: političke stranke, Katolička crkva i hrvatska štampa. Uz organe vlasti i oficirski kor, ta tri faktora bili su glavni sejači mržnje prema Srbiji i glavni ratni huškači uopšte.