OPŠTI ATAK NA SRBE POČEO JE POSLE ATENTATA NA FERDINANDA: Ratni zločini dvojne monarhije u Bosni i Hercegovini u Velikom ratu

Taj atentat bio je samo povod, a nikako razlog - kakvih mišljenja ima u istoriografiji, da se na odgovornost uzme ceo srpski narod u Bosni i Hercegovini.

Koristeći antisrpsku politiku austrougarskih vlasti, domaći ljudi u Bosni i Hercegovini, muslimani i Hrvati, bili su ne samo prvi, nego u mnogo prilika i glavni počinioci zločina nad Srbima.

Na neki način, i te strašne 1914. godine, ponovile su se slike iz davnih vremena, između ostalog, i iz 19. veka, kad su, na primer, posle čuvene Pop-Jovičine bune (bune popa Jovice Ilića) iz 1834, odsečenim glavama srpskih seljaka bili "okićeni" gradski bedemi u Gradačcu. U besprimernoj seči Srba u vreme ustanka, 1875-1876, stradalo je i staro i mlado, sve što se sa tri prsta krstilo. Tada je samo handžarima i sabljama, prema jednom engleskom izvoru, "hladnokrvno sasečeno 6 hiljada staraca, žena i dece". Mnogi Srbi, uglavnom na prevaru uhvaćeni, bili su u ovo vreme jeze i strave i na ražanj naticani i pečeni na unapred pripremljenoj vatri, o čemu govori i jedan izveštaj Milete Despotovića - "Turske grozote u Bosni".

Već tamo u 1840. godini, o Bosni i Hercegovini govorilo se i pisalo kao o zemljama u kojima caruje mržnja, u kojima ni kamen kamenu dobro ne misli, a kamoli čovek čoveku.

Prema zapisima Pavla Karanovića, upravo iz 1840, "mrzost i gonjenje" koje "carstvuje" između "žitelja trojake vere" jeste "nečuveno i neponjatno", premda se radi o narodu "jednog jezika, krvi i istoga roda".

Fra Grga Martić, franjevac, pisao je, 1842. godine, o mržnji koja je ispunjavala katolike prema pravoslavnima, i obratno - u Hercegovini. Oni su u toj meri bili zadojeni mržnjom jedni prema drugima, da nisu hteli ni da sednu za isti sto, iako su, isticao je Grga Martić, narod "jednog našeg srbskog jezika".

KAD SE AUSTRUGARSKA dokopala Bosne i Hercegovine, uz punu podršku svih velikih evropskih sila, pa i Rusije, ona je jednom nastalu mržnju između pravoslavnih, katolika i muslimana nastojala i dalje da podstiče, do mere do koje je to bilo potrebno njenoj vlasti. Austrougarska je pritom težila da muslimane i katolike zbliži, od njih stvori politički blok koji će se neprestano pritom suprotstavljati pravoslavnima, držati ih pritešnjene, suzbijati ih i slabiti na svim poljima.

Cela ova politika zasnivala se na dalekosežnom planu, da se u što većoj meri ojačaju pozicije Katoličke crkve u Bosni i Hercegovini i da se u ovim pokrajinama stvori uporište za širenje katolicizma po celom Balkanu.

U ovom svetlu trebalo bi gledati i na neograničenu podršku od strane austrijskih vlasti vrhbosanskom nadbiskupu Josipu Štadleru, kao i na pružanje podrške zemaljskih vlasti, ali i samog austrijskog Dvora, vođi jezuita u Bosni, Antonu Puntigamu. Primarni cilj jezuite Puntigama bio je da stvori jednu konzervativnu katoličku elitu, vernu Habsburzima, koja bi vremenom preuzela sve ključne pozicije ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i na celom Balkanu. (Puntigam, Anton, jedno vreme, od 1895, bio je generalprefekt i profesor gimnazije u Travniku, u kojoj se školovalo i više ustaških prvaka, među njima i Ante Pavelić. Puntigam je bio Austrijanac rođen u Štajerskoj, u mestu Salcah, srez Murek...)

Polaznica u gledanjima Puntigama (a to su bila i gledanja austrijskog dvora) bila je, da su katolici u Bosni i Hercegovini "idealni hrišćani", da su oni "najpouzdaniji stalni vojnici crkve i Monarhije", a pravoslavci - "ovce bez pastira". Kao dokaz "duhovnog siromaštva" pravoslavaca, on je navodio i tekst tobožnje molitve Srba iz sela Korićani:

"...Da nas ne uhvati šumar, spasi nas Bože! Od žandarmskog progona, spasi nas Bože! Od švapskog suda, spasi nas Bože! Od bezbožnih katolika... od strašne braće franjevaca, spasi nas Bože..."

* * * * * * * * * *

Logori u Mađarskoj, Austriji i Bosni grobnice našeg naroda

SMATRAJUĆI SRBE za najopasniju branu širenju katoličanstva u Bosni i Hercegovini, Puntigam je dvor u Beču stalno upozoravao na to da su Srbi "višestruko bogati", da su "jedinstveno organizovani i energični u sprovođenju svojih planova", koji idu i za tim, da se što više zemlje kupi od muslimana i da se, putem školovanja brojnih studenata, osvoji što više "uticajnih mesta u celokupnom javnom životu".

Kad je Austrougarska zaratila sa Srbijom, jezuita Puntigam je poveo akciju u Beču da se na srpska imanja počnu intenzivno naseljavati "dobri katolici - katolici Austrijanci, ali i katolici Sloveni - "verni caru", i to u tolikom broju da bi u što kraćem vremenu mogli da "postanu premoćni" i da "vladi obezbede uspešan rad".

Osim naseljavanja katolika na imanja Srba - "veleizdajnika", Puntigam je zahtevao od centralnih vlasti u Beču da se i one angažuju na prevođenju pravoslavnog stanovništva u katoličku veru, budući da "samo ako se šizmatici sjedine sa crkvom katoličkom i postanu katolici, jedino onda Bosna može biti osigurana za Monarhiju".

Kako je jezuita Puntigam uveravao vladu i dvor u Beču, "velikosrpska propaganda" podjednako je ugrožavala i Monarhiju i Katoličku crkvu u Bosni i Hercegovini. Pod uticajem te propagande, isticao je Puntigam, "pravoslavni u Bosni i postali su svesni da su Srbi". Kao glavne nosioce "velikosrpske propagande", Puntigam je optuživao pravoslavne sveštenike. U sklopu mera koje je Puntigam tražio da se preduzmu protiv Srba nalazio se i zahtev za ukidanje ćiriličnog pisma.

Opšti, atak na Srbe u Bosni i Hercegovini, 1914. godine, počeo je pred samo izbijanje rata, 26. jula, kada je u Beču o6javljeno pet carskih naredbi, kojima su, uz prenošenje prava političke vlasti na vojne instance u Bosni i Hercegovini, suspendovane zakonske odredbe o slobodi ličnosti, neprikosnovenosti stana, o udruženjima, nepovredivosti i tajnosti pisama, slobodi štampe, i tako dalje.

VEĆ U PRVOM NALETU pohapšeni su svi poznatiji Srbi "na koje se i najmanje sumnjalo, od kojih su neki mučeni po zatvorima a drugi upotrebljavani za taoce na železnici, mostovima i drugim javnim građevinama; više taoca je pobijeno, često samo pod izgovorom neke sumnje...". Na hiljade i hiljade Srba internirano je, zatim, u brojne logore u Mađarskoj, Austriji, ali i u samoj Bosni. U logoru u Aradu boravilo je skoro 3.500 interniranih bez Srba iz Sarajeva. Samo kroz logor u Doboju, prema podacima Petra Slijepčevića, prošlo je preko 16 hiljada muškaraca i isto toliko srpskih žena i dece, tako da je Doboj, uz Arad, bio - grobnica našeg sveta.

Veliki broj srpskih seljaka bio je streljan ili obešen, ponekad po sudskoj presudi, a mnogo češće bez nje. Izvršioci su u mnogo slučajeva bili takozvani šuckori ili pak pripadnici regularne austrougarske vojske.

Zločini nad Srbima u Bosni i Hercegovini, bili su u više mahova predmet rasprava u Narodnoj skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije.

Na sednici održanoj 2. juna 1921. godine, narodni poslanik Dragutin Janjić izneo je, između ostalog, podatke o zločinima koje su "šuckori, predvođeni muslimanskim uglednicima, počinili u Hercegovini. Kao poseban primer naveo je da je u selu Bogojević kod Trebinja pobijeno od šuckora-muslimana osamdeset i troje srpske dece, a obešeno 85 odraslih. Izneo je da je šuckore, među njima i one koji su na drumu za selo Tuli ubili 17, ni krivih ni dužnih Srba, predvodio trebinjski beg Feiz-aga Salaković iz Lastve.

Poslanik Milan Božić je 1957. godine, na sednici Narodne skupštine od 23. februara, izneo, da je u Bosni i Hercegovini obešeno i streljano oko 1.600 Srba presudom vojnih sudova u Čajniču, Višegradu, Rogatici, Sarajevu, Foči, Zvorniku, Srebrnici, Vlasenici, Mostaru, Trebinju, Bileća, Gacku, Nevesinju i Tuzli. "Ali najviše svijeta", rekao je Božić, "izginulo je u Bosni i Hercegovini bez suda, a njihov tačan broj nije se mogao ustanoviti..."

* * * * * * * * * *

Poziv Hrvatima i muslimanima da krenu na pravoslavce

PROPISI, DONESENI početkom rata, omogućavali su vojnim vlastima Austrougarske da se hiljade i hiljade Srba pošalje na stratište bez sudske presude, skoro po pravilu samo na osnovu nedokazanih sumnji ili jednostavno na osnovu neodgovornih dostava. Po tim propisima (a u pitanju je čitavo tuce) Bosna i Hercegovina je bila svrstana u oblasti neposredno zahvaćene ratom. A u njima su vojne vlasti mogle, kad 6i procenile da propisi za vanredno stanje, nad čijim je izvršenjem bdelo specijalno odeljenje pri Vrhovnoj komandi, nisu dovoljni, da i same propisuju određene mere i izdaju određena naređenja rukovodeći se jedino trenutnim interesima vojske.

Kako je istakao i Austrijanac Fir (Fuhr) vojne vlasti u Bosni i Hercegovini, oslanjajući se na tako široka ovlašćenja, mogle su uistinu da čine šta im je volja i da o tome nikom ne polažu računa. Hapsile su one koga su god htele, streljale ili vešale ili pak davale uputstva antisrpskim elementima da to čine. U jednom času, već 1914. to je uzelo takve razmere da je došlo do prave uzbune i u vladi i na dvoru u Beču. Na zahtev vlade, car Franc Jozef pismeno je naredio, 19. septembra, Vrhovnoj komandi, da smesta upozori sve podređene joj vojne instance, da naloge za hapšenje smeju izdavati samo na osnovu "teško optužujućih elemenata." "Ja ne želim", stoji u tom aktu austrijskog cara, "da usled neopravdanih hapšenja i lojalni elementi krenu u po državu štetnom pravcu".

Uprkos ovoj carevoj intervenciji, vojne vlasti u Bosni i Hercegovini nastavile su i posle toga sa svojom zlom praksom, koristeći se u progonima Srba veoma široko rasprostranjenom mrežom doušnika. Svaka mera, pritom, pravdana je "krajnjom nužnošću" i predstavljana kao neizbežno sredstvo za zaštitu "interesa vojske.

Posledice takve politike vojnih vlasti bile su po Srbe u Bosni i Hercegovini, ali i u drugim krajevima - katastrofalne. Čak su i zatvori bili pretesni da bi sve Srbe primili...

UVOD U SVE NESREĆE koje će se dogoditi sa Srbima u Bosni i Hercegovini, 1914-1918, bili su istupi protiv njih, koji su se desili odmah po atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Muslimanske i hrvatske mase bile su tada otvoreno pozvane da krenu na Srbe. U obnarodovanom proglasu Sarajevskog gradskog zastupstva, na primer, pozvano je "pučanstvo da takove elemente, koji se daju na ovakve zločine, iz svoje sredine istrijebe. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu operu...".

Poziv Gradskog zastupstva Sarajeva nije ostao bez odjeka. "Gomile ološa", kako kaže Pero Slijepčević, krenule su kroz ulice Sarajeva, "upadajući u kuće svih uglednih srpskih familija i rušeći sve što se može i zlostavljajući čeljad. Sa demonstrantima, koji su nosili carevu sliku i pevali, išla je i policija, i nije ih ni u čemu ometala".
Nasrtaji na Srbe, pljačke i svakojaka druga nečoveštva, bili su uzeli takve razmere da je zemaljski poglavar, Oskar Poćorek, bio prinuđen, u cilju uspostavljanja reda, da već 29. juna proglasi preki sud u Sarajevu.

Sarajevski list "Hrvatski dnevnik", u broju od 1. jula 1914, posvetio je divljanju muslimana i Hrvata u Sarajevu posle atentata članak pod naslovom: "Iskazi ogorčenja - velike i strašne demonstracije". Pisan izrazito protivsrpski, članak je imao samo jedan cilj - da mržnju prema Srbima što više raširi i mobiliše muslimansko-hrvatske mase za dalje istupanje protiv Srba. Ne krijući da su "demonstranti harali što im je god srpskog došlo pod ruku", člankopisac je, u isti mah, isticao, "da demonstrantima nije bilo do pljačke, već da ih je samo dinastičko čuvstvo, ogorčenje i vapaj za osvetom povuklo na ulicu"...

* * * * * * * * * *

Divljačko pljačkanje i uništavanje hrišćanskih Hramova

OSVRĆUĆI SE NA NAPIS "Hrvatskog dnevnika" Vladimir Ćorović je rekao, da je list pokazao "neverovatnu pakost i zločinačku mržnju prema Srbima". A što se tiče samih istupa protiv Srba i njihove imovine, Ćorović je istakao, da "demonstracija nije nikako bilo tamo gde nije bilo katoličkog frankovačkog elementa, kojim 6i se vlasti mogle poslužiti kao harangerima...".

Slično "Hrvatskom dnevniku", i vlasti u Sarajevu su objašnjavale istupe protiv Srba kao "izlijev ogorčenja većeg dijela sarajevskog građanstva katoličke i muslimanske vjeroispovesti".

U isto vreme kad i u Sarajevu, ili približno u isto vreme, buknuli su protivsrpski istupi u čitavom nizu drugih mesta u Bosni i Hercegovini - u Doboju, Maglaju, Zenici, Travniku, Mostaru, Stocu, Konjicu, Bugojnu, Visokom, Zavidovićima, Šamcu, Varešu...

Najstrašniji antisrpski istupi su se, međutim, po Vladimiru Ćoroviću, dogodili u Čapljini. U ovom mestu rulja je demolirala crkvu, radnje i stanove, "ali ono što je učinila u srpskoj crkvi u Klepcima prevazilazi sve bestidnosti. Provalivši u crkvu ona je ne samo uništila sav nameštaj, pokidala odežde, pokrala stvari, nego je u bestijalnoj razuzdanosti vršila i nudžu u samom putiru..."

O protivsrpskim istupima katolika i muslimana u Čapljini postoji i pismeni izveštaj prote Vase Medana, sastavljen za Eparhijski crkveni sud Mostaru. "Odmah posle pogibije Franje Ferdinanda", kaže se u tom izveštaju, "nastale su od strane ovdašnjih rimokatolika denuncijacije protiv nas pravoslavnih Srba. Sve što se krsti sa pet prsta skočilo je bilo, da nas ovu šaku Srba pravoslavnih u Čapljini i okolini proguta. Nije se biralo od njihove strane sredstva i načina samo da se cilj postigne. Mnogi moji parohijani bili su odmah zatvoreni... Jedni su denuncirani, da su znali za atentat na Franju Ferdinanda, drugi da su odobravali atentat, treći da su mu se rugali, kad je ovuda mrtav prošao železnicom. Mene je denuncirao Johan Škorjanc, rimokatolik, zakupnik građevina u Čapljini..."

PREMA MEDANOVOM izveštaju, u Čapljini su demonstracije protiv Srba i napadi na njih počeli 29. juna 1914. u pet sati po podne. Jedna grupa od oko 200 muslimana i katolika iz Čapljine i okolnih sela prošla je kroz glavnu ulicu, "te putem uz pjevanje i najveće psovke i pogrde protiv Srba udarali su desno i lijevo kamenicama redom na sve srpske kuće i radnje, rušeći prozore i izloge i ovo je trajalo do sedam sati uveče. Vrhunac divljaštva pokazali su demonstranti, što su osim tolikih srpskih kuća i radnja divljački napali i na novu srpsku pravoslavnu crkvu u Čapljini, i to spolja kamenicama razbili su sve prozore, 93 komada stakla.... Vrata su obili, ušli u crkvu i sve polupali. Ovo je jedinstveno može biti u čitavom svijetu da jedan kršteni narod na ovakav divljački i razbojnički način napada, ruši i pljačka jednu hrišćansku crkvu i to XX vijeku". (Ni kriv ni dužan, samo zato što je bio pravoslavni sveštenik, Medan je presudom Okružnog suda u Banjaluci, 9 22. aprila 1916, za delo veleizdaje osuđen na 6 godina teške tamnice.)
Kad je rat počeo, u Čapljini i celoj Hercegovini, sprovođenje terora nad Srbima uzele su u svoje ruke austrougarske vojne vlasti, kako je to već napomenuto. Jedna od prvih mera bilo je podizanje vešala. U Trebinju, preko puta pravoslavne crkve i škole, po naređenju zapovednika tvrđave, generala Brauna, podignuto je šest vešala... Na njima su završili taoci iz Trebinja i okoline, a u više navrata obešene su i žene. Svi, uglavnom, po prijavi svojih komšija - muslimana i Hrvata.

Vešala su bila podignuta i u Tuzli, Bijeljini, Sarajevu, Mostaru, kao i u čitavom nizu drugih mesta. Na smrt vešanjem, Srbi su osuđivani od strane vojnih sudova - po najkraćem mogućnom postupku, tako da suđenja i nisu ličila na suđenja. U najvećem broju slučajeva glavni dokaz krivice na sud izvedenih bila je prijava nekog muslimana ili katolika.