NEPRIKOSNOVENI GOSPODAR SVOG STVARALAŠTVA: Uspeh mlađih kolega doživljavao kao krunu svog pedagoškog rada

Prvi deo ovog teksta je sećanje na tih nekoliko martovsko-aprilskih dana 1994. godine, provedenih sa profesorom Brankom Petranovićem na promocijama i u razgovorima o njegovoj poslednjoj knjizi Istoričar i savremena epoha, održanih i vođenih u ponoćnom programu Radio Politike, Domu Vojske u Beogradu, Institutu za noviju istoriju Srbije u Beogradu, Podgorici i Baru. Bilo je to nepuna tri meseca pre nego što je neumitna bolest odnela profesora Branka Petranovića. (Sećanje na martovsko-aprilske dane 1994. prvi put je objavljeno iste godine pod naslovom "Istoričar i zasvođavanje istorijskog dela o epohi" u Zborniku Naučnog skupa "Istoričar i savremena epoha", posvećenog Branku Petranoviću, a objavljenog u izdanju Istorijskog instituta Crne Gore u Podgorici 1994).
***
Da li sasvim spontano, podstaknut i zadovoljan onim što je toga dana čuo u izlaganjima mlađih kolega (Ljubodrag Dimić, Mile Bjelajac, Milan Koljanin, Srđan Škoro i Miroslav Perišić) ili koristeći priliku da odavno izgrađeno mišljenje javno iskaže, profesor Branko Petranović je u završnoj reči na promociji svoje knjige Istoričar i savremena epoha, održanoj 25. marta 1994. godine u Domu Vojske Jugoslavije u Beogradu, u njemu svojstvenom stilu velikog profesora, izrekao sledeće zapažanje: "Pred vama se nalazi nova generacija istoričara koja se pojavljuje u jednom teškom vremenu, na jednom velikom i dramatičnom razmeđu naše zemlje i našeg naroda, ali valjda će taj njihov um, ta njihova snaga i ta njihova racionalnost, možda, znati da nadvise ono naše beznađe i pomoći da um najzad trijumfuje". Mada njegovo tako visoko mišljenje o svojim đacima, magistrima i doktorima nauka, čije je stručno, naučno i intelektualno formiranje teklo dobrim delom pod njegovim uticajem, a njihovi naučni radovi oblikovani pod njegovim mentorstvom, za većinu prisutnih nije bilo novo saznanje, tim rečima on je (ne) naslućujući svoj skori odlazak na svojevrstan način predstavio novu, nastupajuću generaciju istoričara i gotovo testamentski joj poklonio poverenje. Neskriveno lično zadovoljstvo koje je izviralo iz izgovorenih reči i osećalo se iz same intonacije, nesumnjiva je potvrda da je profesor Petranović svaki pojedinačni uspeh mlađih kolega doživljavao kao krunu svog pedagoškog rada i karijere univerzitetskog profesora.

Među studentima istorije upamćen kao veoma strog u pogledu zahteva za znanjem, profesor Petranović je, istovremeno, svoje mlađe kolete, uvek kada je procenjivao da to zaslužuju, nesebično javno pohvaljivao biranim rečima, koje su u njihovom naučnom radu neretko imale težinu presudnog podsticaja. Poštujući njihova uža stručna interesovanja, okom naučnika, pedagoga i humaniste otkrivajući njihove afinitete, pritom pokazujući veliko razumevanje za brojne teškoće lične prirode i životne okolnosti u kojima se bave naučno-istraživačkim radom, profesor Branko Petranović se neprekidno zalagao za svoje kandidate. Neumoran u radu na svojim knjigama bio je isti i kada je trebalo odvojiti po nekoliko sati za razgovore sa kolegama kojima je bila neophodna njegova stručna pomoć ili ljudska podrška.

* * * * * * * * * *

Izazovi ukrštanja istraživačkih rezultata i naučnih viđenja

SAMO NEKOLIKO sati uoči promocije u Domu Vojske, u jutro istog dana, završena je celonoćna radio-emisija posvećena knjizi Istoričar i savremena epoha. U društvu sagovornika Slobodana Nešovića, Momčila Zečevića, Ljubodraga Dimića i Miroslava Perišića, u prijatnoj atmosferi studija Radio Politike, tokom znalački pripremljene i besprekorno vođene emisije "Nebo nad Beogradom", profesor Petranović je od ponoći do jutra, sa njemu svojstvenim žarom i elokvencijom, iznosio svoja viđenja epohe koju je živeo i kojom se više decenija strasno bavio. Ponoćne sagovornike i slušaoce njegovo nadmoćno vladanje tajnama istorije i tada je, kao i u brojnim sličnim razgovorima, obavezivalo na kritičko promišljanje prošlosti. Tri dana kasnije, u prepunoj sali Instituta za noviju istoriju Srbije, usledila je naučna rasprava o istoj knjizi, a već sutradan, oran za nova ukrštanja naučnih mišljenja, jep "istoričar ne može da se bavi istorijom svoje epohe a da pritom ne raspravlja sa istraživačkim rezultatima i naučnim viđenjima", zaputio se ka još jednoj u to vreme zahvalnoj sredini za rasprave na istorijske teme - Crnoj Gori, na ko zna koji po redu, nažalost i poslednji, susret sa podnebljem za koje su ga vezivale slike očevog doma iz ranog detinjstva i mladosti, veliki broj prijatelja i osećanje obaveze da svoju novu knjigu preda sudu crnogorskih kolega i javnosti.

Na šestodnevnom krstarenju obalom i brdima, svakim svojim satom ispunjenim različitim sadržajima, smenjivali su se razgovori o istoriji: u podgoričkoj biblioteci "Radosav Ljumović" (na promociji govorili: Branislav Kovačević, Momčilo Zečević, Zoran Lakić i Miroslav Perišić), Dvoru kralja Nikole u Baru, Istorijskom institutu Crne Gore, na Radio Baru - sa doživljajima zemlje čudnovatih prirodnih kontrasta i raznolikosti. Promocije u večernjim satima, a od ranog jutra svaki dan, po želji profesora Branka Petranovića, zalaženje u svaki kutak Crne Gore. Prepodnevne slike, dubokim snegom prekrivenog žabljačkog platoa i okrutnog Durmitora, pred čijom se uzbuđujućom pojavom zastaje uz naviranje prve misli da se priroda nije naročito trudila oko njegovog izgleda, smenjivao je popodnevni dah mediteranske civilizacije, svet prošlih kultura izrastao u Kotoru - gradu "zahvalnom za izazivanje kulturne radoznalosti". Na prelasku iz zime u proleće Ada Bojana je delovala kao mesto na drugoj planeti. Najjužnija crnogorska pravoslavno-katoličko-muslimanska sela raspoređena duž crnogorsko-albanske granice u zaleđu Šaskog jezera, kao valjda u to vreme jedini multietnički ostatak i zabačeni simbol nekadašnje Jugoslavije do kojeg još uvek nije doprla ruka verske i nacionalne isključivosti, ili se tako samo nama činilo, budila su istorijsku asocijaciju da je "Jugoslavija bila jedina država u novovekovnoj istoriji srpskog naroda koja je okupljala čitav srpski narod pod jednim državnim krovom", da ni prva ni druga Jugoslavija nisu imale demokratsku alternativu, odnosno da su dve Jugoslavije bile dve diktature, da je istorija kosovsko-metohijskog problema toliko složena i dugotrajuća da su sva rešenja privremena i da kada se i čini da su trajna ona nisu konačna. Misli nas, profesorovih saputnika (Momčilo Zečević, Srđan Škoro, Miroslav Perišić), upućivale su se ka naučnim preokupacijama Branka Petranovića u knjigama "Agonija dve Jugoslavije" i "Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije", kao i ka njegovoj briljantnoj polemici sa zagrebačkim ekonomistom Brankom Horvatom o Kosovu, koja je ispunjavala stranice "Književnih novina" iz broja u broj osamdesetih godina.

* * * * * * * * * *

Crnogorci se peli na Lovćen kako bi videli Kremlj

NASTAVAK PUTOVANjA vraćao nas je na prirodne lepote Crne Gore i budio nove i nove istorijske asocijacije. Sa istorijskih vrhova Taraboša, Brdice i Bardanjolta, poprištima bitaka srpsko-crnogorske vojske protiv Turaka 1913. godine, nazirali su se obrisi Skadra, a pogledom je gospodarila prelepa dolina vijugave Bojane. Darovi prirode otkrivali su se i idući obodom Skadarskog jezera kojim se, za radoznalca koji prvi put tuda prolazi, iznenađujuće dugo putuje. Prvo usputno odredište, posle prolaska kroz stoletnu kestenovu šumu, na ponovnom pohodu ka moru - dremljivi Virpazar, sa jezerske strane zarastao u uspavane lokvanje, izgledao je kao neko ne tako davno napušteno mesto koje se odmara od istorije. I dok se večiti dijalog o prošlosti, povremeno preplitan razmišljanjem o sadašnjosti i sutrašnjici nastavljao, stari uzani put kojim se usporeno od Skadarskog jezera preko Starog Bara stiže u Bar do kraja je bogatio izraženi avanturistički osećaj. Već sledećeg dana, na njegovom izmaku, prisustvovali smo jednoj nestvarnoj, gotovo filmskoj sceni. Iz kotorskog restorana Branko, kako smo ga zvali još iz vremena kada smo bili njegovi studenti, nas je posle ponoći poveo da obiđemo njegovog druga koji mu je kao sedamnaestogodišnjaku spasao život u ratu. Kada smo u pola noći upali u skroman stan njegovog ratnog druga zatekli smo ga kako piše istoriju svog plemena, njegovog kuma koji odmah prevodi na ruski jezik, i suprugu koja sve to prekucava na pisaćoj mašini. Posle svih promocija, govora, stalnih diskusija, obogaćeni svim onim prirodnim lepotama koje smo videli, proputovali i upoznali, bio je to nezamisliv doživljaj koji nam je do kraja približio mentalitet crnogorskog podneblja. Ta scena nas je vratila na knjigu profesora Branka Petranovića u kojoj je na jednoj od njenih stranica opisao kako su se Crnogorci za vreme rata peli na Lovćen kako bi videli Kremlj.

OVAJ SAMO OVLAŠ podsećanjem dodirnut nezaboravni životni doživljaj vraća u pamćenje slike nadahnjujuće raspričanosti profesora Branka Petranovića o Jugoslaviji, Srbiji, Crnoj Gori, ljudima, običajima, navikama... Proučavalac istorije Jugoslavije, veran tumač srpske i crnogorske prošlosti, veliki znalac mentaliteta ljudi na Balkanu i nezasiti zaljubljenik prirodnih lepota kao da je, poput zapisanog u "Ličnom doživljaju prošlosti kao izazovu istoričara", tih dana i dalje tragao za potpunim odgovorom na pitanje: šta je uticalo i zavelo ga "da celog života ispituje fenomene prošlosti", proveravao, preispitivao, međusobno prožimao, spajao i odvajao znanje i iskustvo - naučno i doživljeno. Povremena, retka i kratkotrajna njegova zagledanost u daljinu, možda i veću od one koja je mogla da stane u pogled uperen ka moru ili vrhu Lovćena, na tako nešto nenaviknutom i pomalo zabrinutom posmatraču sa strane odavala je utisak prividne ili stvarne odsutnosti. Odmah potom, vrlo brzo, pred pričama o budućim knjigama i putovanjima takav utisak je nestajao.

U naše pamćenje nepogrešivo urezana hronologija i dinamika navedenih događaja smeštenih u nekoliko martovsko-aprilskih dana 1994. godine samo je skica za istinitu priču o jednom od najplodnijih i najumnijih srpskih istoričara 20. veka, čoveku bogatog životnog iskustva, velike radne energije, vrhunskom pedagogu koji je strasno gotovo do poslednjeg dana provodio dan u arhivskim istraživanjima ili za radnim stolom, podjednako uživao u radu sa studentima i u lepotama života.

* * * * * * * * * *

Međunarodni kontekst i njegova promenljivost u istoriji

ISTRAŽIVANjE, ČITANjE, pisanje, promocije, predavanja, mentorstva, komisije za magistrature i doktorate, naučne rasprave, javne tribine, polemike od Ljubljane i Zagreba do Skoplja, naučni skupovi, okrugli stolovi, intervjui, radio i televizijske emisije, recenzije, sadržajni razgovori i druženja u kafani do duboko u noć, putovanja - bili su, zapravo, stalni ritam života profesora Branka Petranovića, ritam naučnika i ličnosti koja je bila neprikosnoveni gospodar svojih odluka i svog stvaralačkog puta.

Danas smo trideset godina udaljeni od odlaska Branka Petranovića. Od tada do danas dogodili su se "Dejton", NATO bombardovanje Srbije, isporuka predsednika Srbije Slobodana Miloševića Hagu i haška tamničenja srpskih generala i političara, odvajanje Crne Gore od Srbije, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i nedavna, sa ispodpolovično izglasana Rezolucija UN o Srebrenici. Danas je drugačiji i svet nego što je bio u vreme odlaska Branka Petranovića. Svih tih decenija nedostaju analize Branka Petranovića za svaki od tih događaja, njegove dramatične reči zabrinutosti za sudbinu srpskog naroda krajem 80-ih i početkom 90-ih godina 20. veka često se, pod pritiskom svih kasnijih događaja vraćaju u misli. Pad Berlinskog zida čime se završila jedna epoha i razbijanje Jugoslavije u krvi, realizovano planovima spoljnih faktora, bile su tada svakodnevne teme Branka Petranovića u svim brojnim razgovorima sa kolegama i prijateljima. U jednom od tih razgovora rekao je nešto što je retko ko od nas njegovih mlađih, pa i pojedinih starijih kolega, tada razumevao na taj način. Kako je proces dalje tekao sve više smo shvatali koliko je dobro razumevao taj proces.

NjEGOVE REČI DA NAS svet, misleći na globalnog hegemona sa svojim saveznicima, neće ostaviti na miru dok ne razdvoji "dva oka u glavi" (Srbiju i Crnu Goru), a da će "pritisci na Srbiju da prihvati da bude Luksemburg biti sve veći", pokazale su se tačnim. Takva anticipacija izvirala je iz njegovog dubokog razumevanja na kakvim temeljima je bio zasnovan svetski poredak nastao na rezultatima Drugog svetskog rata i nepogrešivo je znao šta znači razgrađivanje tog poretka. I ne samo to. Bio je veliki poznavalac ranijih epoha istorije, posebno se osvrćući na period od Berlinskog kongresa do balkanskih ratova. Uvek imajući u vidu međunarodni kontekst i njegovu promenljivost u istoriji, ulogu spoljnog faktora video je u vekovnim tendencijama da srpski narod bude sveden na meru koja mu je od strane velikih sila namenjena. Koliku pažnju je kao istoričar posvećivao međunarodnom kontekstu uverljivo svedoči njegova knjiga Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, koja u tom pogledu, uprkos brojnoj istoriografskoj produkciji o Drugom svetskom ratu nije nadmašena.

Često je govorio i povremeno pisao o teškoćama bavljenja savremenom istorijom, imajući u vidu procese u toku, društvene okolnosti koje utiču na poziciju istoričara, nedostupnost arhivske građe. Upozoravao je da istoričar savremene istorije mora da pokušava da razumeva procese do svojih dana, ali je svoj stav o teoriji distance izražavao citatom da se "od lica sljubljenog licu ne vidi lice". Imao je potrebu i da navodi reči ruskog istoričara Pokrovskog, Staljinove žrtve, koji je pisao da bi se razumela istorija potrebno je "da se razveju magle, izađe iz udoline, zaobiđu planinski zavijuci, zađe iza najvećeg prevoja da bi se razbistrio i pukao pogled u daljinu".