RAZBIJANJE IDEOLOŠKIH STEREOTIPA U NAUCI: Profesor koji je promovisao celu jednu generaciju istoričara

Ni primisli u tom trenutku, kada sam tek pravio prve radne korake, daleko od rodnog Beograda, da će njen pisac u skoroj budućnosti biti i te kako prisutan i značajan na mom profesionalnom putu istoričara.

To valjda tako biva, kao da je negde bilo zapisano, predodređeno. Počelo je gotovo anegdotski. U leto 1982. godine moj tadašnji direktor Damir Grubiša, sada profesor u Rimu, posavetovao me da krenem u dalje obrazovno usavršavanje i obećao podršku ako izaberem neki univerzitetski centar i upišem magistarske studije iz istorije Jugoslavije. Opredelio sam se za Filozofski fakultet u Beogradu. Ali, kako to nekad biva, upravo je bio istekao rok za prijavu. Moji stariji angažovali su dr Dušana Bilandžića da zamoli profesora Petranovića da pomogne i da se ta prepreka otkloni.

Posle prijemnih ispita valjalo je prijaviti temu koju sam žarko želeo, osećao njenu važnost za razbijanje stereotipa koji su natapali ne samo nauku već i kvarili odnose dva najbrojnija jugoslovenska naroda, Srbe i Hrvate. Na naučno-nastavnom veću, temu o Vojsci Kraljevine SHS obrazlagao je profesor Petranović. Kako mi je svedočio profesor i prijatelj Đorđe Stanković, bio je muk. Usred povike i osporavanja knjige generala Velimira Terzića o slomu Kraljevine Jugoslavije 1941, i to baš u Hrvatskoj, od strane najviših tamošnjih partijskih funkcionera, dolazi jedan nepoznat u ovu sredinu da piše o tom fenomenu.

SAMO JE AUTORITET Petranovića, kazivali su mi, mogao tada to da prelomi i da se tema prihvati. Bilo je to u proleće 1983. godine. Već tokom te, a posebno naredne godine, istoriografske polemike su se množile, posebno o karakteru međuratne Jugoslavije, odnosima u socijalističkoj Jugoslaviji, karakteru političkog sistema ustanovljenog Ustavom iz 1974. godine. Rasprave, okrugli stolovi su se selili iz jednog centra u drugi, štampa, nedeljnici i televizija počeli su od istoričara da prave zvezde. Ako bi se imenovala dva pola, dva shvatanja uloge istoričara i istoriografije iz tog vremena onda bi svakako to bili profesor Branko Petranović na jednoj i profesor Dušan Bilandžić na drugoj strani. Ovaj drugi, takođe naš nekadašnji profesor, bio je duboko uronjen u operativnu politiku, član CK SKH i SKJ. Rasprava je, ne ulazeći u detalje, u javnost iznela dilemu da li je uopšte moguće ili dozvoljeno istraživati nešto o čemu je sve rečeno.

Petranović je još 1978. godine u brojnim razgovorima povodom njegove sinteze "Istorija Jugoslavije" upozoravao na činjenicu da tamo gde vlada ideološki normativizam nema nauke. Smatrao je da progresivne ideologije mogu dati zamah i polet nauci, ali da u jednom trenutku mogu doći u fazu degeneracije i okamenjivanja. Govorio je da napredna ideologija pozdravlja otkrića novog, da se ona ne obara na njega kao nešto remetilačko "jer dok je napredna, ideologija sama ratuje sa apologetikom". Bila je to gotovo jeres u vremenu dok je na čelu SFRJ stajao neprikosnoveni lider, a SKJ sklapao svoju istoriju konsenzusom.

* * * * * * * * * *

Jednostrana partijska tumačenja stvaranja Jugoslavije

POLEMIKE SU SE nastavile posle pojava knjiga Dušana Bilandžića i Janka Pleterskog te zbornika građe o Jugoslaviji Branka Petranovića i Momčila Zečevića. Svoju dilemu je tada Petranović formulisao na sledeći način:

"Nedavno je naš kolega D. Bilandžić izrekao jednu ocenu o jugoslovenskoj istoriografiji u vezi sa istorijom Kraljevine Jugoslavije. Po njemu jedan deo jugoslovenske istoriografije upregao se u dalekosežni revizionistički posao, gotovo s predumišljajem, kojim želi da konvalidira Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevinu Jugoslaviju, njen karakter i protagoniste, uključujući čak i kralja Aleksandra. Istovremeno pripisuje se jednoj istoriografskoj struji, što podvlačim, jer se jedna tendencija ne pripisuje grupi ili pojedincima već struji, koja u Bilandžićevom tumačenju proskribira teorijske i političke poglede KPJ o stvaranju stare jugoslavenske države, o njezinom karakteru i politici, unutrašnjoj i vanjskoj, i stigmatizira ih kao uvezenu robu made in Comintern. /.../. Nije mi ni na kraj pameti da branim deo istoriografske produkcije koju je Bilandžić tako nemilosrdno otpisao, jer svi imamo više nego dosta kritičkih refleksija o njenoj jednostranosti i pozitivističkoj orijentaciji u smislu izostavljanja brojnih ključnih pitanja ekonomske, socijalne i kulturne problematike u uprošćenoj, navodno marksističkoj analizi. Da je Bilandžićeva ocena usmerena na prevazilaženje ovog stanja podizanjem istorijske analize na jedan viši stupanj, lako bismo se složili. Međutim, deli nas velika razlika u načinima prilaza i razmišljanja: dok Bilandžića muči kompleks straha od revizije najnovije istorije, mene zabrinjava dogmatski otpor objektivnim istraživanjima istorijskog fenomena.

DEO NEISTORIČARA, naročito vezan za nekadašnje najopštije teze nastale u zahuktalosti borbe klasno nepomirljivih snaga, brka dnevnu političku ocenu izrečenu u prošlosti sa objektivnom analizom istorijske nauke. Oni gube iz vida jednostavnu istinu da su mnoge parole i proglasi komunista, analize i perspektive raspleta davane u borbi protiv klasnih snaga građanskog društva i da one u minucioznoj analizi istoričara ne mo-raju biti potvrđene, ostajući kao dnevne ocene, uvezeni elaborati, političke valorizacije tekuće borbe i analize, opterećeni uverenjem da bi njih sada nauka trebalo samo da okruni legitimiteom trajnog naučog saznanja."

Usred ovoga, pojavljuje se jedna generacija Petranovićevih magistarskih i doktorskih kandidata koje on svesrdno promoviše, gura ih da pišu, kako je on to anegdotski formulisao, "pišite pa da citiramo."

Većina su bili njegovi đaci, redovni studenti koje je on pratio, ocenjivao, na kraju i poznavao. Bilo ih je i sa drugih fakulteta iz drugih sredina, među njima i ja. Mnoge je preporučivao direktorima naučnih instituta da ih prihvate i da nastave naučnu karijeru. Kada se osvrnemo, na kraju našeg radnog veka, može se slobodno reći da je prilično dobro cenio potencijale kandidata, tek na retkima se možda prevario. No, ako je za opravdanje, političke okolnosti, raspad zemlje, podele među naučnicima, naknadne ambicije, nisu se tada mogle sa sigurnošću predvideti.

NAPOMENA

U prošlom „Istorijskom dodatku“, posvećenom Branku Petranoviću objavljeno je nekoliko netačnosti: profesor Petranović nije bio akademik; njegova sestra nije Igla već Olga, a Slobodan Nešović nije bio profesor na Univezitetu Merilend već Džon R. Lempi.

* * * * * * * * * *

Strah čuvara sistema od preispitivanja partijskih dogmi

JEDAN BROJ svojih kandidata za koje je procenjivao da su ovladali novim znanjima i da imaju talenta da se nose u medijima, on je svesrdno preporučivao. Tadašnji beogradski NIN, Politika, Borba i drugi donosili su fotografije tih mladih, intervjuisali ih, opširno navodili njihove reči sa okruglih stolova. Petranović je kao priznati autoritet bio konsultant velikih serija RTB o stvaranju Jugoslavije, o Jugoslaviji u ratu i drugih.

Svuda je on nesebično gurao te mlađe, preporučivao ih Boži Nikoliću, Milanu Kundakoviću i drugim režiserima i voditeljima programa. Sam je često davao ton ključnim tezama, bilo da je kazivao lično ili su čitane.

Javnost se tada, 1980-ih interesovala više nego ikad za bližu i dalju istoriju. Promocije knjiga su bile praćene prepunim salama, nije se samo sedelo, stajalo se. Bilo je tu i kiča, i ishitrenosti, površnosti, a na drugoj strani dogmatskog nastojanja da se brani "lik i delo". Duboko svestan zapaljivosti romantičarskog zanosa, Petranović se trudio kako svojim delom tako i svojom školom, promovisanjem jedne generacije, da stvari kanališe u legitimnom, akademskom smeru.

Kako je dobro primetio jedan strani istoričar, "partijski čuvari" su dobro shvatili da je naglo preispitivanje partijskih dogmi moglo da uzdrma i samu koheziju jugoslovenskog društva. U organizaciji dr Stipe Šuvara, CK SKH je pripremio višednevni skup istoričara i ideologa partije u Zagrebu, u jesen 1983. Zli jezici su tada govorili da se profesor Petranović i vrh beogradskih istoričara nije usudio da dođe na raspravu.

Istina je bila da se vreme skupa poklopilo sa turnejom beogradskih profesora u SAD u organizaciji Vudrov Vilson centra iz Vašingtona.

NO VRLO BRZO sledio je još jedan veliki skup u organizaciji marksističkog centra CK SKJ u Neumu početkom 1985. godine. Preko 400 nastavnika istorije, akademskih istoričara iz instituta, partijskih ideologa okupilo se na nedelji rasprava posvećenih istoriografiji. Skup koji je u Beogradu češće upamćen kao mesto početka sukoba dva nastavnika sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, meni je ostao u uspomeni kao moj prvi nastup u promovisanju važnosti teme magistarskog rada o vojsci Kraljevine. Bila je to instant reakcija na izlaganje omladinskog funkcionera Leva Krefta i profesora Bilandžića o karakteru ujedinjenja i novostvorene države. Tek što sam se vratio sa studijskog boravka u Parizu, pod utiskom arhivskih nalaza i osećanja gde leži problem, uključio sam se u već začete polemike. Već tokom prve pauze tog dana, opsednut znatiželjnicima i novinarima, sećam se zadovoljstva mog profesora koji me pokroviteljski, zagrlivši, pokazivao ističući da sam njegov kandidat. Mislim da smo se tog dana u pravom smislu upoznali. Ostajem sa nadom da sam tada na najbolji način uzvratio za njegov trud da upišem studije i da tema koju sam predložio bude prihvaćena.

* * * * * * * * * *

Slom jugoslovenske države duboko ga je pogađao

NAKON MOJE magistrature 1986, zalaganjem i svesrdnom preporukom profesora Petranovića, prošireni rukopis je objavljen u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda, 1988. godine. Za urednike Vidaka Perića i Vasilija Kalezića, Petranovićeva preporuka je bila zakon, garancija kvaliteta. Objavljena je iste godine, njegovim zalaganjem i teza Mirjane Anđelković Stefanovski sa Pravnog fakulteta.

Profesor Petranović je uvodio nas mlađe i društva starijih ili njegovih vršnjaka. Bila je privilegija upoznavati ih, razmenjivati mišljenja, slušati njihova iskustva. Upoznavali su oni i nas tokom vremena. Bilo je to itekako dragoceno u sazrevanju jedne nastupajuće generacije. Redovno svraćati u redakcije eminentnih novinarskih kuća, upoznavati doajene novinarstva, urednike, slušati o onome o čemu se nije pisalo, punilo je našu memoriju i davalo bolji refleks u proceni složenog političkog stanja koje nije išlo nabolje.

Verovao je u nastupajuće generacije istoričara, bar u nekoliko desetina posvećenika. Ne slučajno, za promotore njegove knjige "Istoričar i savremena epoha", održane u martu 1994. godine u Domu vojske pred punom salom, pozvao je nas tada mlađe da govorimo.

Simbolično. Tada je poručio:

"Pred vama se nalazi nova generacija istoričara koja se pojavljuje u ovom teškom vremenu, na jednom velikom i dramatičnom razmeđu naše zemlje i našeg naroda, ali valjda će taj njihov um i ta njihova snaga i ta njihova racionalnost, možda, znati da nadvise ono naše beznađe i pomoći da um najzad trijumfuje."

SLOM DRŽAVE i naša nemoć da učinimo više, duboko su ga pogađali. Nekada se kao i svi smrtni hvatao za slamku iluzija da se neke stvari kreću nabolje. Kada sam u toku jedne šetnje slušao njegova kazivanja o "promenama" kod Stipe Šuvara, morao sam da ga razuveravam, uz onu ogradu da bi i sam voleo da nisam u pravu. Argumenti koje sam mu potom izložio o pravom licu ovog profesora i političara, doveli su ga da hukne: "Auh, kukala nam majka, onda!" Šuvar koji je mnogo štete naneo, ipak se promenio boreći se protiv stvarnosti u Tuđmanovoj Hrvatskoj, ali za Jugoslaviju je odavno bilo kasno.

Otišao je gotovo iznenadno, imao je dosta planova. Radovao se 1992. odlasku u penziju kako bi imao više vremena za pisanje. Neumoran radnik, živahan putnik, večno znatiželjan, čovek brzog refleksa da iz nekoliko informacija kreira čvrst zaključak, tako ga pamtim. Gospodstvena figura, prirodan autoritet, znao je da na blag i neuvredljiv način saopšti kritiku, ali jednako tako sa jednom ili dve reči da veliki kompliment vredniji od bilo kakvog metalnog odličja, vredan da se jednog dana prepričava potomcima.

ISTORIJA PONEKAD NEGUJE MITOVE

NIJE BILO pitanja od značaja za istoriju Jugoslavije i njenu istoriografiju o kome se profesor Petranović nije izjašnjavao u javnosti. Upitan davne 1982. godine o problemima sa ustanovljavanjem brojeva, uopšte o kvantifikacijama, pa i o broju žrtava u Jasenovcu, principijelno je upozoravao:

"Do nesporazuma najčešće dolazi kod utvrđivanja vojnih i političkih formacija, žrtava, materijalne štete. Ustaničke snage nisu imale državnu statistiku, bile su izložene falsifikatima neprijatelja i kvislinga, nisu imale razvijenu službu evidencije, profesionalne istoričare u štabovima, zadužene za kolekcioniranje dokumenata i njihovu kategorizaciju". Kritika podrazumeva da se vodi računa o ljudskim težnjama da se broj poveća ili smanji , ponekad da se prikrije ili prebaci na tuđi teret." Petranović je s gorčinom govorio o tome da je istorija često umesto da razara mitove (nacionalističke, rasističke, ideološke) znala da ih održava, da formuliše "zbirke primera" i kroji neodržive analogije iz prošlosti, hraneći razne vrste moćnika; da je znala da priziva u savremenosti rešenje najsvirepijih epoha.