POMOĆ ONKOLOŠKIM PACIJENTIMA I TEŠKO BOLESNOJ DECI: Teret brige za smrtno obolele većinom na porodicama

Međutim, naša zemlja je još daleko od sistemski organizovane palijativne nege, jer nema mrežu specijalizovanih timova i službe za ovu vrstu medicinske pomoći. Sav teret brige o umirućem pada na članove porodice kao i na Službe kućnog lečenja pri domovima zdravlja.

Da nevolja bude veća, građani nemaju jasne informacije kako i kome mogu da se obrate po ovom pitanju i koje usluge imaju na raspolaganju. Stručnjaci ističu da u državnim ustanovama nedostaje bar nekoliko stotina postelja za palijativno zbrinjavanje, dok privatne ustanove ove medicinske usluge papreno naplaćuju, iako prema međunarodnim smernicama svaka umiruća osoba ima pravo na besplatnu negu. Posebno je pitanje kako se sprovodi palijativno zbrinjavanje dece.

- Nema svaka bolnica u Srbiji odeljenje za palijativnu negu i zbrinjavanje - kaže u razgovoru za "Novosti" Mijodrag Bogićević, direktor "Belhospis centra" koji već punih 20 godina, kao dobrotvorna organizacija pruža usluge palijativne nege onkološkim pacijentima i teško oboleloj deci na području grada Beograda. - Prema mojim saznanjima, samo oko 15 od ukupno osamdesetak bolnica ima odeljenje za palijativno zbrinjavanje, zato je teško dati jasan odgovor kako je organizovana ova vrsta medicinske pomoći u Srbiji. Teret nege ovih pacijenata je u velikoj meri prenet na Službe kućnog lečenja pri domovima zdravlja, a u Beogradu postoji Zavod za gerontologiju i palijativno zbrinjavanje. Činjenica je, ipak, da najveći teret nege snose porodice.

Naš sagovornik napominje da je Strategija države za palijativno zbrinjavanje sa akcionim planom istekla 2015. godine, a u međuvremenu nije doneta nova. Zbog toga u našoj zemlji ne postoje standardi za specijalizovano palijativno zbrinjavanje koji bi se odnosili ne samo na zdravstvene, već i na ustanove socijalne zaštite.

- Specijalizovani timovi podrazumevaju posebne ekipe za kućno zbrinjavanje, nezavisno od službi kućnog lečenja i nege koje postoje u većini domova zdravlja - priča naš sagovornik. - Specijalizovani timovi trebalo bi da postoje i u bolničkim odeljenjima, a koje bi činili lekari specijalisti palijativne medicine, specijalno obučene medicinske sestre, socijalni radnici i psiholozi.

U Ministarstvu zdravlja najavili su da će novoizgrađene kovid bolnice u Beogradu, Novom Sadu i Kruševcu biti namenjene za palijativno zbrinjavanje, ali nema informacija iz resornog ministarstva da li su ovi planovi sprovedni.

- Nisam bio u ovim kovid bolnicama, ali na osnovu dugogodišnjeg iskustva pretpostavljam da nisu namenski pravljene kako bi se ispoštovali osnovni principi palijativnog zbrinjavanja, pa bi bile potrebne izvesne adaptacije. Istovremeno, ovako velike bolnice, zahtevaju veliki broj posebno edukovanog kadra, koji čini mi se, trenutno nemamo na nivou čitave države.

Prema rečima Bogićevića praksa zemalja koje imaju dobro regulisanu ovu oblast predviđa specijalizovana odeljenja za palijativno zbrinjavanje sa osam do 12 postelja. Jer, kako objašnjava, čitav koncept i filozofija nege ljudi kojima su "izbrojani dani" je bazirana na zbrinjavanju u kućnim uslovima, što je u najvećoj meri želja samih pacijenata. Prema svetskim istraživanjima, više od 90 odsto teško obolelih osoba želi da ostane kod kuće i da premine u svom domu.

- Dakle, pacijent se izmešta na bolničko lečenje u dva slučaja - priča Bogićević. - Kada postoje medicinski opravdani razlozi ili pogoršanje stanja koje nije moguće regulisati u kućnim uslovima. Tada se pacijent smešta u odeljenje za palijativno zbrinjavanje, ali kako bi se stabilizovao i opet vratio u svoj dom. Drugi razlog je da porodica ima priliku da malo predahne od nege koja može biti veoma zahtevna i iscrpljujuća. Zemlje sa dobro organizovanim palijativnim zbrinjavanjem uglavnom imaju jednokrevetne sobe u kojima je moguće da članovi porodice budu u poseti 24 časa dnevno, kako bi pacijent imao svoj mir, intimnost, dostojanstvo i kako bi porodica kvalitetno provela, možda i poslednje dane života sa svojom dragom osobom.

U većini slučajeva, u našim bolnicama pacijenti mogu da ostanu na odeljenjima za palijativno zbrinjavanje do 14 dana.

- Kada istakne tih 14 dana, otvara se i pitanje šta se sa pacijentom dešavalo nedeljama ili mesecima, pre nego što je uopšte bio smešten na odeljenje - kaže Bogićević. - Zato se vraćam na ključni princip, a to je kontinutet zbrinjavanja tokom čitavog procesa, od momenta dijagnoze teške bolesti do brige u poslednjim danima života, ali i podršci porodici, uključujući i decu, u periodu žalosti. Dakle, svrha palijativnih bolničkih odeljenja jeste da se pacijent stabilizuje, redukuje simptomska terapija, pripremi i obuči porodica, kako bi se nastavilo sa zbrinjavanjem u domu pacijenta.

Sve medicinske usluge su skupe, tako da i palijativna nega podrazumeva troškove.

- Mnoge razvijene zemlje radile su kost benefit analize, koje su pokazale da se državi na jedan uložen dolar u razvoj palijativnog zbrinjavanja vraća tri dolara - priča naš sagovornik. - To je logično, jer se mrežom specijalizovanih službi i timova za zbrinjavanje u kući, prevenira i smanjuje hospitalizacija, odnosno broj bolničkih dana i smeštaja u rezidencijalne ustanove, što je najskuplji vid podrške. Međutim, s obzirom da Srbija tek treba da razvije jedan takav sistem, odnosno mrežu specijalizovanih službi i da edukuje adekvatno i motivisano osoblje, početak bi zahtevao odvajanje određenih sredstava. Ali, kao što sam pomenuo, dugoročno bi i sama država od toga imala finansijsku korist, a pacijenti i članovi porodica daleko kvalitetnije usluge.