RASPADANJE JUGOSLAVIJE TRAJALO PREKO 30 GODINA: Istina o revoluciji može se saznati tek posle njenog poraza

Postoji i saznajni proces, pojava novih izvora, otkrivanje začetaka, ranije nezapaženih ili skrivenih pojava, razgrađivanje stare epohe i nastajanje nove; vremenom dolazi i do boljeg razumevanja odnosa nove istorijske osnove i ranijih procesa i starih ideja, prividno prevaziđenih ideologija (nacionalnih i drugih). No, uprkos svemu tome, sve što je korektno činjenički urađeno do sada nastavlja da živi kao trajni fond saznanja.

Jednopartijska vlast je u nas trajala 45 godina, više nego dugo, bez presedana za demokratske zemlje, vlast bez ikakve stvarne kontrole: parlamentarne, finansijske, sudske itd. Stoga tek sada otkrivamo neke začetke budućih kriza (pitanje strategije ćutanja u slučaju genocida, separatizam albanskih komunista koji su 1941. stigli iz Albanije, različita merila prilikom oblikovanja federalnih jedinica, pozadinu finansijskih transakcija, tajnih nagodbi vrha, potmule frakcijske borbe u odavno nejedinstvenom rukovodstvu itd). Jedan naš ugledni sociolog, blizak istoriji, obratio se pitanjem istoričarima: zašto oni ranije nisu kritikovali Titov kult, njegovu autoritarnu vlast, politički cezarizam?

Pored toga što znamo da je politički vrh bio neprikosnoven, nedodirljiv, gotovo sakralan, a na drugoj strani snabdeven svim mogućim represivnim mehanizmima, možemo li smetnuti s uma da istorija, kao nauka pojedinačnih činjenica, ne može da u svakom takvom pokušaju ne prodre u konkretan životopis i tajne oblike vršenja vlasti. Sociolog je mogao da govori o harizmi, naravno sa svim opasnostima prilikom iznošenja njene opšte oznake, ali istoričar bi sebi ispisivao smrtnu presudu ukoliko bi konkretno sudio ranijem i sadašnjem životu vođe (pod pretpostavkom da je taj život poznavao u svim pojedinostima), njegovim promašajima, apsolutističko-diktatorskom stilu vođenja politike.

KAFKIN JOZEF K. kaže da nije sve u tome što će nas zatvoriti, nego u onome što dolazi sa osudom, što je prati. Kako drukčije objasniti da su vitrine naših knjižara već decenijama bile pune najraznovrsnije literature koja je imala kritičan odnos prema marksizmu, komunizmu, socijalizmu, kolektivizmu, revoluciji, itd., ali da su se knjige iz oblasti savremene istorije iz pera stranaca mogle tek na prste prebrojati, i to od pre nekoliko godina, najpre od pisaca koji su prihvatali vladajuća politička shvatanja o istoriji prošlog rata i samoupravljanju.

Znači li to da istoričari imaju pravo na oproštajnicu? Nije reč o tome. Postoje radovi i neka ih stručna kritika i javnost, starije i novije generacije istoričara, savremene i buduće, ocenjuju. Kome iz struke nije poznato da su mnogi radovi u pomenutom vremenu napisani lege artis, kako o Kraljevini Jugoslaviji, tako i o vremenu rata i revolucije, pa delom i o posleratnom periodu. To je pošlo za rukom svakom onom posleniku muze Klio koji je izveo preciznu rekonstrukciju, svesno operisao činjenicama, što sadrži implicitnu kritiku; uočavao i otvarao neke nove probleme, postupno osvajao prostor stvaralačkog ispoljavanja. Možemo pomenuti na desetine takvih radova: o stranačkom životu i parlamentarizmu u Kraljevini SHS, preuređenju Jugoslavije 1939, 27. martu, levim zastranjivanjima kako se nekad govorilo, jer se danas ovaj pojam odbacuje kao eufemizam, konferenciji u Bujanu, anatomiji partijskog bića posleratnog sistema, oblikovanju Srbije kao složene federalne jedinice, izbeglicama u prošlom ratu, represivnim merama Nemaca u Srbiji 1941, tzv. Užičkoj republici, ratnim zločinima itd. (Pamtimo reči jednog našeg uglednog istoričara da se istina o revoluciji može saznati tek posle njenog poraza).

Apologetska, himnična i jednostrano afirmativna literatura je za nama. Stišava se pomalo i talas gladi za senzacionalističkom literaturom o Srbiji i Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, smanjuje interes za istoriju "kroz ključaonicu".

* * * * * * * * * *

Posledice mrvljenja i potiskivanja ideološkog žrvnja

OBJEKTIVNI PROCES saznanja proverava ili će tek proveravati razne teorije konspiracije i zavera, raznih mistifikacija, izvesnih ili izmišljenih. Traje još, međutim, interegnum u kome je nadvladavala ili još nadvlađuje neproverena i metodološki nekorektna, samim tim kvaziliteratura, okrenuta ranijim vulgarnim i jednostranim projekcijama ili savremenim nacionalističkim skretanjima po svaku cenu. Smemo li zaboraviti da se preko ranije i sadašnje literature i te kako ostvarivala i ostvaruje politička instrumentalizacija nesvojstvena naučnom stvaralaštvu? [...]

Obeležavamo 50 godina od ustanka naroda Jugoslavije u vremenu koje odlikuje postojanje dve prilično oprečne literature o događajima koji su 1941. delili Srbiju. Za nas to nije neobična pojava, najmanje tragična, već izraz proteklog vremena, izmenjene istorijske situacije, dosegnutosti slobode rasprave, razvoja istoriografije. Čak i kada se te literature drastično ne slažu, najmanje postoji razlog za uzbuđivanje. Štaviše, znak su da se i u istoriografiji "nešto kreće". Sukobi gledišta - pod uslovom da se politički ne funkcionalizuju - mogu samo dovoditi do rasplitanja problema u istoriografiji, kroz mirnu, razložnu raspravu, bez povećanja temperature. Naučna rasprava treba da razdvoji seme od kukolja, odstrani plevu, otkrije suštinu istorijskog zbivanja.

Jednostrana i osiromašena politička i naučna svest o minuloj epohi samo je za kratko mogla odložiti razmišljanje o našoj nedavnoj prošlosti u racionalno-kritičkim kategorijama. Sve što je ideološki žrvanj mrvio i istiskivao, deformisao i sumnjičio skoro 50 godina počelo je da se propušta kroz filter kritičke valorizacije. Nije reč o nasilnoj ili isforsiranoj reviziji istorije već normalnom preispitivanju, kao rezultat završenih istorijskih procesa jedne epohe. [...]

Ima li išta gore od suženih optika istorije, kojih izgleda da ne nedostaje i u našem vremenu? Recimo, jedne, opšte rasprostranjene koja nije uspela da u socijalističkom reformizmu poslednjih 40 godina uvidi ograničenosti koje su omogućavale, čak i olakšavale, održavanje autoritarne vladavine. Ili, shvatanja da je naša kriza rođena u savremenom razdoblju ignorisanjem da je raspadanje Jugoslavije staro preko 30 godina, čija su spoljna obeležja izražena u nacionalističkim plimama, nacionalnim ekonomijama, shvatanju o Jugoslaviji kao tranzitnoj stanici, pretvaranju internacionalista u nacionaliste, rastakanju Jugoslavije ekstremnom decentralizacijom koja je vodila uobličavanju republičkih država i omogućavala nacionalne homogenizacije višenacionalnog društva, degradiranja jednih naroda na račun uzdizanja drugih, čak i onih kvalifikovanih kao nacionalne manjine (narodnosti). Posebnu opasnost predstavlja osvajanje fatalizma kojemu naruku ide zlosretni tekući jugoslovenski rat koga se užasavaju i oni koji ga vode, narodi oko nas, evropska i svetska javnost. Kao da su se otkinule neke mračne snage koje žele da se uzajamno unište, poseju mržnju za večita vremena, ostave za sobom ruševine i trajno traumatiziraju svesti. Kao nesumnjivu žrtvu vidimo srpski narod, još ugroženiji nego što je bio u prošlom ratu. Sa svim uvažavanjima realnosti izražene u godinama i decenijama totalitarizma i ćutanja o srpskom egzistencijalnom pitanju, smemo li se danas prepustiti fatalizmu da je trajni etnički sukob naša sudbina narednog veka? Zar ne moramo najzad shvatiti da civilizacijski hod ne možemo uvek počinjati iz početka? Ako prihvatimo model mišljenja o neizbežnosti etničkih sukobljavanja onda ćemo iznova počinjati i nanovo se stropoštavati u provaliju davno prevaziđenih vremena. Naravno, ako preživimo! [...]

(Objavljeno u predgovoru knjige Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, 1992)