ISTORIČAR LIČNOG I NAUČNOG AUTORITETA: Zabrinjavajuće zaboravljanje i obesmišljavanje akademskih merila

Možda samo nekolicini prijatelja sa studija, na koje je takođe imao veliki uticaj i koji su ga voleli retkom odanošću đaka zahvalnih što i danas mogu da se zovu njegovim studentima. Umiruje me pak saznanje da je duboko poštovanje koje prema njemu osećamo, protekom vremena inače sve snažnije, prvenstveno odraz njegovih neprolaznih profesorskih i naučnih vrednosti, koje čine čast srpskoj istoriografiji i Beogradskom univerzitetu. Upravo zato, verujem da ih se treba setiti i javno saopštiti, pogotovo u savremenom trenutku, koji - između ostalog - karakteriše zabrinjavajuće zaboravljanje i obesmišljavanje suštinskih akademskih merila.

Poslednjih godina i decenija, na primer, stvarnost me je nebrojeno mnogo puta vraćala nekim bolnim predviđanjima i istinama, koje je profesor Petranović izricao početkom devedesetih godina o tragičnim ishodima razbijanja Jugoslavije i njihovim posledicama na budućnost srpske nacije. Po Srbiji i drugim prostorima naseljenim Srbima u to se doba orila istorijsko-političkom trenutku prilagođena pesma: "Ko to kaže, ko to laže da Srbija nema more, ima more dok je Crne Gore". Osim matične srpske države, postojale su i dve srpske krajine, a Srbi su kontrolisali 60-70% bosanskohercegovačke teritorije.

Iako se znalo da tako ne može ostati, činilo se da su osnove za povoljan izlaz iz jugoslovenske krize dovoljno jake da osiguraju ostvarenje najvažnijih nacionalnih ideala iz prošlosti.

VEĆ BOLESTAN, Branko Petranović znao je da ništa od toga nije trajno. Upozoravao je na realnost gubitaka srpskih pozicija u Hrvatskoj, teritorijalno smanjenje srpske krajine u Bosni i Hercegovini, otcepljenje Crne Gore... Nad svim tim mračnim "prognozama", preteranim kako nam je delovalo, kao istorijski usud nadvijala se njegova tvrdnja da je Zapad samo jednom dopustio Srbima da međe svoje države pruže preko Drine, granice između dva sveta, i da se to više nikad neće dogoditi. Sudbonosnije čak i od toga izgledalo je profesorovo uverenje da Srbi mogu "sve da izgube", ali da - ako se dogodi da im bude oteto Kosovo i to prihvate kao činjenicu - više neće imati nijednu državu. Štaviše, strahovao je da će, kad Zapad s njima "završi", biti dobro ako im preostanu granice iz vremena Berlinskog kongresa.

Prošlo je trideset godina, pune tri decenije tokom kojih nas je sustizalo i kao naciju iscrpljivalo jedno po jedno. Neko bi to možda nazvao "proročanstvom", ali su od Branka Petranovića - oni koji su ga pažljivo slušali - naučili da je u pitanju nešto daleko ozbiljnije: proučavanje i razumevanje istorijskih procesa i svih njihovih pratećih pojava.

* * * * * * * * * *

Plenio bujicom iformacija, analiza i tumačenja

GENERACIJA KOJOJ pripadam već sada ima onoliko godina koliko je Branko Petranović imao kada je napustio Filozofski fakultet i otišao u penziju, ali se i danas, kada pričamo o njemu, osećamo kao đaci. Sačekao nas je već na prvoj godini studija, davne 1978, na kojoj nam je predavao Uvod u istorijske studije. Ne znamo zašto smo bili tako povlašćeni, s obzirom na to da je na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta postojala tradicija da taj predmet drži najmlađi docent. Branko Petranović to nije bio, a pripadao je kolektivu profesora koji su od ovog Odeljenja napravili pravu legendu.

Kada je samo nekoliko godina kasnije, posle objavljivanja dvotomne monografije Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji (1941-1945), dobio prestižnu NIN-ovu nagradu za istoriografiju i publicistiku, Teodor Anđelić je intervju s njim, vođen januara 1984, započeo konstatacijom da je Odeljenje za istoriju možda "najjače", na jednom od najjačih fakulteta u zemlji. Zaista je bilo tako, budući da su naši profesori bili Slobodan Dušanić, Sima Ćirković, Rade Mihaljčić, Miloš Blagojević, Božidar Ferjančić, Ljubomir Maksimović, Momčilo Spremić, Jovanka Kalić, Radovan Samardžić, Vasilije Krestić, Mihailo Vojvodić, Dragoljub Živojinović, Andrej Mitrović, Branko Petranović...

Ogromno iskustvo i znanje profesora Petranovića bilo je takvih razmera i sadržine da ga nismo uvek razumevali, ni na Uvodu u istorijske studije ni docnije, kada nam je na četvrtoj godini predavao Istoriju Jugoslavije. Jednostavno, ni obrazovno ni intelektualno nismo bili dovoljno razvijeni, ali smo osećali da u njegovim rečima postoji nešto što ćemo tek dokučiti. Slušajući ga, najpre na časovima, a potom na promocijama knjiga i naučnim skupovima, na javnim predavanjima i u polemikama, uvek mi se činilo da prisustvujem provali jedne nezaustavljive naučne energije.

MNOŠTVO INFORMACIJA, analiza i tumačenja izlivao je kao bujicu, pleneći pažnju svih prisutnih. Često je govorio poslednji ili među poslednjim govornicima, kada je osetno popuštala koncentracija prisutnih kolega, pomalo zamorenih dotadašnjim izlaganjima.

Čim bi uzeo reč, zavladala bi tišina, napeta i puna iščekivanja, nikad uzaludnog, a uvek nagrađenog novim mislima, čvrstim argumentima i intrigantnim putokazima za nastavak diskusije.

Svi koji su nekad i negde slušali Branka Petranovića, a uz to i čitali njegove knjige, znaju da je tako i pisao. Silovito i užurbano, kao da neće da se troši na zaustavljanja i preopširna objašnjenja, nizao je kako istorijske činjenice tako ideje i razmišljanja. Kao mlad istoričar, a i kasnije, u zrelim godinama, sretala sam kolege koje su od drugih, a pre objavljivanja svojih naučnih radova, ljubomorno čuvale ne samo saznanja do kojih su dolazile nego i najjednostavniju faktografiju, strahujući da će im neko nešto "ukrasti".

Kad sam tek počinjala istraživanja, to me je čudilo i uvek iznova podsećalo na profesorsku i kolegijalnu velikodušnost Branka Petranovića. Teško je bilo oteti se utisku da je toliko toga imao da kaže, napiše i podeli da nije postojala mogućnost da bude "pokraden".

* * * * * * * * * *

Za velike knjige "škola se uči" tridesetak godina

KAO PROFESOR nije nas štedeo, naročito ako je slutio da neko ima "štofa" za istraživanje i pisanje. Postdiplomcima je za teme magistarskih radova davao krupne, neistražene probleme, puštajući ih da se - posle samo nekoliko dobijenih uputstava - snalaze kako znaju i pokažu da li mogu da postanu istoričari. Danas svaki savestan mentor sa svojim doktorandima obavlja sijaset konsultacija, kao da ih neprestano drži za ruku dok prelaze opasne raskrsnice. Postdiplomci i doktorandi Branka Petranovića nisu imali takvo osećanje, ali su znali da će njegov sud o završenom poslu i sugestije o nužnim popravkama biti nepogrešivi. Istovremeno, strahovali su od mišljenja koje će čuti, očekujući ga sa svešću da će posle toga znati koliko je realna njihova želja da, kako je u šali govorio, pošto su već krenuli u "Napoleonovu vojsku", postanu maršali.

Sećajući se tih dana, jedan prijatelj sa studija i ja složili smo se da se u mlađim godinama veoma retko sreće pojava da studenti i doktorandi prema svom profesoru imaju tako složen odnos, satkan od strahopoštovanja, divljenja i ljubavi. Štaviše, mi smo se ponašali kao da nas to što smo njegovi đaci čini drugačijim od ostalih postdiplomaca i čak nam daje pravo na svojevrsni ponos. Nezaslužen, naravno. Pominjući sve druge svoje profesore, u međusobnim razgovorima smo ih tako i nazivali, a ponekad i po prezimenu.

Jedino smo za profesora Petranovića najčešće govorili samo "Branko". Time kao da je sve bilo rečeno, objedinjujući široki spektar emocija koje smo imali prema njemu. Bio je "naš" i mi smo bili "njegovi"! Ne ljuteći se ni zbog oštrine opaski koje je povremeno davao, prepričavali smo kako nas je povremeno "sahranjivao" u dve-tri reči, jer smo znali da ni toliko nije trošio na one od kojih ništa nije očekivao. I danas pamtim kako je jednom nadobudnom kolegi, uverenom da u velikoj javnoj polemici može da mu bude ravnopravan sagovornik, kratko i nestrpljivo odbrusio: "Ma, ne razumeš ti to...!"

NEZABORAVLjENI su ostali i dragoceni saveti Branka Petranovića. Govorio nam je da se "škola uči" 20-30 godina, a da se tek potom pišu velike knjige. Upozoravao nas je da u 20. veku malo toga možemo razumeti ako ne poznajemo stoleće koje mu je prethodilo i ne upoznamo se s istorijskim procesom obnove srpske državnosti. Baveći se istorijom jugoslovenske kraljevine, naglašavao je kako je to problem koji će se teško "predati" istoriografiji, te da su se upravo u tom periodu pojavila najteža iskušenja s kojima se suočavala i socijalistička Jugoslavija. Pitao nas je kako možemo da shvatimo prošlost Jugoslavije ako je nismo proputovali i zašto nam je važnije da vidimo Pariz ili Rim pre nego što smo šetali ulicama Knjaževca. Kada su neki od nas počeli da polako i čak stidljivo objavljuju tekstove u novinama, uvek je pažljivo čitao, opominjući nas da nikad ne zaboravimo da nismo novinari nego istoričari. Prema njegovom mišljenju, istoričari su morali da znaju zašto i kako da pišu za novine, baveći se svojim, a ne tuđim poslom.

Činilo nam se da je sve što je profesor Petranović izgovorio, čak i u šali, sadržavalo nekakvu poruku i imalo dublji smisao. Smejali smo se, na primer, kada je jednom prilikom rekao za sebe da je "čovek Srbin" i da kao takav, za svaki slučaj, stane mirno kada vidi nekog ko je u uniformi, makar bio i vatrogasac. Nekom drugom prigodom, ne želeći da mišljenje iznese suviše otvoreno, primetio je kako mu štampani otisak jednog doktorata deluje "bledo". Valjda nije bilo dovoljno mastila, dodao je. Budući da smo već koristili savremenije tehnike, ponekad je znao da kaže: "Dobro je, ali sada sve to prepiši još jednom, rukom".

* * * * * * * * * *

Poraz srpskog naroda smatrao je ličnom nesrećom

ZA NjEGOVA ŽIVOTA, kao i protekle tri decenije, ponekad sam slušala kako izvesni istoričari kritikuju Branka Petranovića. Isticali su pritom da je suviše lako pisao, maltene "štancovao", da se u tekstovima ponavljao, da je bio režimski istoričar, a da je u zrelim godinama postao primer "revizionističkih pogleda"...

Ne mogu da prihvatim bilo šta od toga, jer sam sigurna da je, kao da je znao da je vremena suviše malo, žurio da kaže sve što je saznao i naučio. Pojedinim temama vraćao se zato što je preispitavao ono što je pre toga napisao, a menjao se ne zbog "mode" nego pod uticajem novih znanja i shvatanja da se jedan istorijski proces primicao kraju pred očima njegovih nemoćnih savremenika. Slušala sam kolege koje su tvrdile da sve ono što se od početka razbijanja jugoslovenske države dešavalo srpskom narodu treba da posmatramo kao istoričari, svesni da su kroz nekoliko hiljada godina svetske istorije nestajali mnogobrojni narodi i njihove tvorevine. Baš iz tog razloga, međutim, Milan Grol je zamerao Slobodanu Jovanoviću što je i o komadanju jugoslovenske kraljevine i o genocidu nad Srbima mogao da razmišlja kao da, nakon stotinu godina, raspravlja sa svojim studentima u seminaru Pravnog fakulteta. Sasvim suprotno tome, profesor Petranović pripadao je najužem krugu ljudi koji su propast države i istorijski poraz srpskog naroda smatrali ličnom nesrećom. S druge strane, uz čoveka koji je celog života poštovao ideju socijalne pravde, kao jednu od najlepših koju je iznedrila svetska civilizacija, zlobno je dodavati epitet "režimski", tim pre što je o istoriji Komunističke partije malo ko napisao toliko oštre, ali iznad svega naučno utemeljene primedbe i tumačenja.

RAZGOVARALA SAM o tome s kolegama koji se bave istorijom Drugog svetskog rata, a za koje se u stručnoj javnosti zna da se ni u čemu suštinskom ne slažu, s obzirom na to da su obeleženi kao "ravnogorski" ili "partizanski" istoričari. Barem u jednom pogledu, međutim, jednodušni su, jer, i jedni i drugi, bez ljubomore i zavisti, priznaju da su tumačenja i zaključci Branka Petranovića nepomerivi, zbog čega je svima koji su došli posle njega preostalo jedino da to što je izrekao, često na malom broju strana, potvrđuju hiljadama arhivskih dokumenata i stotinama napomena. S posebnom toplinom i radošću pak uvek sam se sećala više puta izrečene konstatacije Vasilija Đ. Krestića, koji je - govoreći o svom radu na Odeljenju za istoriju - kazao da njegovim petim spratom nikad nije hodao profesor većeg ličnog i naučnog autoriteta od onog koji je imao Branko Petranović.

Profesor Petranović već tri decenije nedostaje nekolicini mojih prijatelja sa studija i meni, ali i celoj srpskoj istoriografiji. U ovom, po mnogo čemu strašnom vremenu, bili bi nam potrebni njegova mudra reč i dalekovidi saveti. Bezmerno je žaljenje što ne možemo da ih čujemo i što je sobom odneo znanje i iskustvo kakvo je malo ko stekao. Ipak, treba reći da je istorijskoj nauci, srpskom narodu i kolegama istoričarima dao prava naučna blaga, postavši uzor kome se obraćamo u trenucima dilema i duhovnih klonuća, pitajući se šta bi rekao o nekim našim postupcima. Upravo otud, čini mi se da nikad nije ni otišao.