SA LAKOĆOM ZAOBILAZIO IDEOLOŠKE "PLIĆAKE": "Kobno" odbacivanje istorijskog iskustva Jugoslavije i Srbije

Ti napori, izborom tematike i naučnom dubinom obrade, presudno su doprinosili da se istoriografija novije istorije (najmlađa grana istoriografije) čvrsto postavi na naučne osnove i podigne na zavidan naučni nivo. Kao pisac brojnih prikaza i kritika i učesnik mnogih okruglih stolova i diskusija Branko Petranović se iskazao kao siguran ocenjivač, pouzdan prikazivač, jasan kritičar, istoričar sa izraženim osećanjem za sve što je inovacija u pristupu, izvornoj osnovi, strukturi, vrednosnim sudovima, jeziku istorijskog iskaza.

Pretresajući postojeću literaturu i savlađujući brojne i obimne arhivske fondove prof. Petranović je mukotrpno, postepeno ali pouzdano, dosezao do svoga viđenja istorije jugoslovenske države. Vrhunac takvog rada razultirao je pred kraj sedamdesetih godina sintezom Istorija Jugoslavije 1918-1978 (Beograd 1980), knjigom koja je od postojeće stručne publike ocenjena kao "antologijsko delo".

Zagledani danas u bibliografiju Branka Petranovića uočavamo da osamdesete godine predstavljaju fazu za sebe u razvoju ovog istoričara. U deceniji prepunoj protivurečja, kada se transformacija jednog "okoštalog" sistema nakon smrti Josipa Broza nije mogla još naslutiti, poznavanje prošlosti i iskustvo onovremene "sadašnjosti" kao da su gonile pisca istorije Jugoslavije ka novom iščitavanju dostupnih istorijskih izvora. Takav pristup izučavanju istorije jugoslovenske države rezultirao je pojavom više zbirki i zbornika dokumenata, objavljenih u koautorstvu sa kolegama i prijateljima S. Neškovićem i M. Zečevićem (navodimo samo neke: Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, I-II, Dokumenti, Zagreb 1983; Jugoslavija 1918-1984, Tematska zbirka dokumenata, Beograd, 1985; Jugoslavija i Ujedinjeni narodi 1941-1945, Beograd, 1985; Sednice Centralnog komiteta KPJ (1948-1952), Beograd, 1985; Jugoslovenski federalizam - ideje i stvarnost, Tematska zbirka dokumenata, I-II, Beograd, 1987; Jugoslavija 1918-1988, Tematska zbirka dokumenata, Beograd, 1988 i drugo).

NA CELOVIT I TEMATSKI uobličen način, putem autentičnog svedočenja istorijskih dokumenata, Branko Petranović je tokom 80-ih godina progovorio o najvažnijim tokovima društvno-političkog razvitka jugoslovenske države i društva u HH veku. Prezentujući veliki broj istorijskih izvora različite provinijencije, pre svega onih koji sadržajem nose kvantitativne i kvalitativne pokazatelje neophodne za sagledavanje dužih istorijskih procesa, propratio ih je istoriografsko-enciklopedijskim komentarima koji povezuju sadržaj dokumenata sa istorijskim procesima društveno-političke, međunarodne i vojne stvarnosti kakva je postojala u doba kad su dokumenti nastali. Temeljnom analizom dokumenata, proverenim metodološkim pristupom, tematskim proširenjima, novim koncipiranjem materije, Branko Petranović je, na izmaku osamdesetih godina, logično "stigao" do trotomne sinteze Istorija Jugoslavije 1918-1988 (Beograd 1988).

Poslednju deceniju života Branko Petranović je istraživački posvetio epohi 20. veka (tada nastaju knjige Istoriografija i revolucija, Beograd, 1984; Revolucije i pokreti otpora u Evropi 1939-1945, Skoplje, 1985; Istorija Jugoslavije 1918-1988, I-III, Beograd, 1988; Agonija dve Jugoslavije, Šabac, 1991 - koautor M. Zečević; Balkanska federacija 1943-1948, Šabac, 1991; Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, Beograd, 1992; Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije, Beograd, 1993; Istoričar i savremena epoha, Beograd, 1994; Jugoslavija, velike sile i balkanske zemlje 1945-1948, Beograd, 1994). Prepuni koncepcijskih novina, metodoloških inovacija, zasnovani na novim istraživanjima, bogati činjenicama radovi Branka Petranovića naprosto su zahtevali i podsticali rasprave za koje autor, na žalost, nije imao mnogo valjanih sagovornika. Umesto temeljnih razgovora, sučeljavanja na argumentima zasnovanih stavova, sporenja istraživača i naučnika knjige, rasprave i članke prof. Branka Petranovića pratile su paušalne ocene, laskave ili neuke kritike, površna zapažanja, lični utisci, ćutanje.

* * * * * * * * * *

Epoha prepuna lavirinata, zapleta i neočekivanih iznenađenja

NAGRADE I PRIZNANjA koja je dobijao (Oktobarska nagrada grada Beograda, NIN-ova nagrada, Sedmojulska nagrada i druge) bile su u protivurečnosti sa spremnošću političara da temeljnim čitanjem i analizom iz njegovog istoriografskog dela "izvuku" zaključke i dosegnu do mudrosti kojom prošlost određuje razumevanje sadašnjosti i omogućava nagoveštaj budućnosti.

U širokim potezima sa zastajanjem na mikroplanu (sužavanje i produbljavanje pitanja o kojima je ranije pisao) Branko Petranović je bio među retkim istoričarima koji je nastojao da prouči razdoblje 20. veka - EPOHU prepunu protivurečja, lavirinata, zapleta, neočekivanih i očekivanih iznenađenja, lomova, odsustva kontinuiteta i PROSTOR ispunjen iracionalizmom, netolerancijom, provincijalizmom, ekonomskim, kulturnim, verskim, civilizacijskim neravnomernostima. Takav pristup omogućio mu je da čitaocima ponudi sopstveno viđenje prostora i vremena na kome su i u kome su "mlinovi istorije", nekad presporo, češće prebrzo, ali uvek nemilosrdno i temeljno mleli ljude i dobra stvorena od ljudi.

Zalaganjem za kritičko promišljanje prošlosti prof. Petranović se suprotstavljao njenoj fanatizaciji, fatalizaciji, apriorističkim shvatanjima, monumentalnim proekcijama, tabuima i zalagao za razumevanje istorijskih alternativa. Smatrao je da opterećenja istorijom mogu biti tragična za male narode. "Prerazvijena nacionalna svest", pisao je prof. Petranović, "nas drži da ne posustanemo, da se ne izgubimo i ne zastanemo, ugasimo se kao da nas nije ni bilo, ali budući prejako naglašena ona nas zaluđuje, potapa, mrsi istorijske puteve, nadima prsa do tačke samozadovoljnosti, guslarskim akordima uzbuđuje, i što je najgore, sukobljava sa drugim etničkim skupinama i susednim narodima".

NEUMORNI ISTRAŽIVAČ, veoma rano je shvatio šta za istoričara znači rad u arhivu i u njima se, do poslednjeg dana, prepuštao prošlosti nastojeći da je sazna, razume, objasni.

Zahvaljujući velikoj erudiciji, izuzetnoj memoriji, iskustvu i kritičnosti, prof. Petranović je lako odgonetao prividno haotične, teško sabirljive, zbrkane činjenice, tragao za dubinskim unutrašnjim razlozima izbijanja pojava i procesa, stvarnim pokretačima događaja, problemima istorije uvek slojevitim i višeznačnim. Kao retko ko među istoričarima 20. veka nastojao je da stalno proširuje tematske krugove svojih interesovanja, insistirao na otvaranju novih istraživačkih pitanja i proveravanju metodoloških puteva istraživanja, nudio utemeljene odgovore i rešenja svestan njihove ograničenosti početnom fazom razvoja savremene istorije i vlastitim granicama saznanja. Ograničeni domašaji početne faze istraživanja nisu ga obeshrabrivali. U novim pokušajima pronicao je dublje u suštinu ispitivanih procesa, pojava i događaja, sa lakoćom zaobilazio "plićake" ideološkog pragmatizma i služio istorijskoj istini kao obavezi istraživanja.

U svojim poslednjim knjigama, prof. Petranović je upozoravao da opšta kriza trojanskog sloma Jugoslavije (slom društveno-političkog sistema, međunacionalnih odnosa i Jugoslavije kao države) zahteva da istoričari iznova preispitaju svoje, do juče, najpreciznije i najpouzdanije odgovore. Zahteve za novim saznanjima i sve proživljeno u uzbrukanom i uzavrelom vremenu u kome je, pred našim očima, neumitno iščezla jedna epoha sa svim svojim simbolima, čvrstim ubeđenjima, snovima, zabludama, iluzijama, smatrao je izazovom za svakog istoričara savremene istorije, na koji treba odgovoriti novim temeljnim istraživanjima i uz doslednu primenu metoda struke.

* * * * * * * * * *

Putokazi za razvejavanje magle savremenih umova

PROFESOR Branko Petranović nije bio istoričar savremenog doba kome je lični doživljaj prošlosti (iskustvo mladićkog "juriša na zvezde" kako je znao da kaže) dogmatski okivao um. Svojoj mladosti, smatrao je, istoričar savremene istorije može najbolje služiti "razgrtanjem svih slojeva složenog istorijskog procesa" u čijoj se matici, kao "čedo svoga vremena" zadesio. Izazovi istraživanja savremene istorije za njega su bili neuporedivo jači od skepse saznanja da istoričar neminovno gubi "trku" sa savremenom istorijom.

Činjenica da istoričar, na svakoj svojoj napisanoj stranici istoriografske literature, sa protokom vremena i pojavom novih istorijskih izvora, u naknadnom čitanju, može da ispisuje zablude sopstvenih stručnih i ideoloških uverenja, podsticala je Branka Petranovića da se vraća temama koje je istraživao nekoliko decenija ranije. Zlonamerni i neuki su to tumačili kao prilagođavanje menama i potrebama "novog" vremena, insistiranje na pitanjima koja ranije nije spominjao, političko-kalkulantskom odnosu prema prošlosti, ne shvatajući profesorov kredo - da istoričar mora raditi u skladu sa dihotomnim bićem istorijske nauke - "da se događaji pre pola veka ili više moraju posmatrati sine ira et studio, saglasno onovremenom odnosu snaga i hijerarhiji vrednosti (političkih, ideoloških, moralnih itd.), bez modernizacije, ali, na drugoj strani, da istoričari pripadaju svome vremenu, svojoj epohi, da su čeda svog doba, što ih obavezuje da sagledavaju i neke pojave koje su svojevremeno bile nevidljive, neupadljive ili sasvim marginalne, a u suštini od velikog značaja za tekući i budući istorijski proces".

Suština "bivše literature" za profesora Petranovića nije bila u njenoj ideološkoj boji jer, kako je pisao, "ona nije ni mogla nastati van vladajućih ideja - već u tome - da li su i koliko, istoričari u postojećim uslovima uspevali da uoče neke nove fenomene, priđu im na drugi način, kritički, savesnom faktografskom rekonstrukcijom".

SUŠTINU NAUČNIH napora profesora Petranovića koja je obezbeđivala kontinuitet naučnoj istoriografiji činila je "temeljnost analiza, dubina saznajnog prodora, natopljenost razmatranja skepsom, kritičnost pronicanja u suštinu pojava"...

U poslednjim radovima, kritički analizirajući nizove istorijskih činjenica, prof. Petranović je nastojao da dosegne do pouka prošlosti. Smatrao je da je to suština i smisao istorije. Suprotstavljao se fatalizmu, iracionalnosti, istorijskom determinizmu. Olako odbacivanje, bez kritičkog promišljanja, celokupnog istorijskog iskustva Jugoslavije i Srbije u obe Jugoslavije, smatrao je "kobnim". Bio je ubeđen da na raskršćima istorije "iskustvo, kritički promišljeno, može biti više nego plodotvorno i instruktivno". U knjizi Istoričar i savremena epoha (Beograd 1994) o epohi, koju je živeo i strasno istraživao, Branko Petranović je progovorio, istovremeno, kao svedok istorije i kao poslenik muze Klio. Na hartijama koje su nakon profesorovog "odlaska" nađene na radnom stolu "blizu mašine", uz ostalo je bilo napisano: "U savremenim umovima sve se smešalo: prošli mit sa novim, nacionalno i internacionalno, univerzalno i evropocentrističko, sukob reformista i dogmatičara, internacionalista i nacionalista. Zloupotreba koliko hoćeš. Bolestan mozak? Opterećen, nabrekao, sklon i pod pritiskom najraznovrsnijih ideja, klinika, psihičko oboljenje, haos u svesti. A politika arbitrira, presuđuje, određuje, utiče... Jugoslavija 'učiteljica života' - niko ništa nije naučio".

* * * * * * * * * *

Stvaralačkim pečatom obogatio generacije studenata

POSLEDNjE DANE profesor Petranović je proveo suočen sa tragedijom građanskog rata u Jugoslaviji i zamišljen nad razrešenjem srpskog nacionalnog pitanja. U optici istoričara bilo je istorijsko nasleđe, inercija istorije, posmatranje odnosa snaga u unutrašnjim i međunarodnim okvirima, oslabljena biološka (demografska) snaga Srba, teritorijalna izmešanost stanovništva i rasutost Srba na balkanskom prostoru, analiza etničkog sukoba, ekonomske moći, konkurencija, demokratskih tendencija, mentalitetskih i regionalnih razlika, duhovnog ujedinjenja, konfesionalnih podela, otpora Evrope i drugo. Kao humanista i istoričar rat je smatrao anahronim i promašenim, konzervativnu romantiku i političku megalomaniju štetnom, metode rešavanja srpskog pitanja u postkomunističkoj eri pogrešnim, odbacivanje istorijski prevaziđene komunističke ideologije hitnim, radikalnu demokratizaciju sistema potrebnom, racionalizaciju nacionalnih interesa i kritičko preispitivanje prošlosti nužnim, razrešenje pitanja "građanska ili nacionalna država" nezaobilaznim, "neku jugoslovensku integraciju" u budućnosti, "kad se razveju magle sadašnjih dana" mogućom, a možda i spasonosnom formulom tada konstituisanih država. Razmišljanje koje mnogima i danas izgleda kao utopija, već sutra može postati putokaz za rešavanje velikog istorijskog kompleksa kakvo je srpsko nacionalno pitanje u celini.

Naučno bavljenje prošlošću i stalno obraćanje javnosti bili su način življenja profesora Petranovića. Za života je objavio 32 knjige u 38 tomova, 16 brošura, 314 naučnih radova u naučnim časopisima i zbornicima radova, 216 priloga u novinama, 259 prikaza u naučnim časopisima, uredio je 23 posebna izdanja i napisao 36 recenzija. Kako smrt nije uspela da "podvuče crtu" u tom bogatom naučnom opusu, da umanji važnost i aktuelnost tema o kojima je pisao i obesmislimo značaj objavljenih istraživanja, iz rukopisne zaostavštine profesora Petranovića do danas je objavljeno 10 knjiga (jedna je štampana u SAD) i desetak naučnih radova. Porodica, čiju je bezrezervnu podršku za života uživao i zalaganje supruge profesora dr Nade Petranović, tome je presudno doprinelo.

VELIKO ZNANjE, nepresušna energija, mudrost, obaveštenost, kritičko mišljenje, privlačili su i plenili sagovornike, činili privilegovanim one koji su profesora poznavali i sa njim se družili, bogatili učenike i studente. Zahvaljujući nesebično pruženom znanju, korisnim savetima, sugestijama, iskrenoj dobroj volji i podršci u četvrt veka dugom pedagoškom radu, kod profora Petranovića je diplomiralo oko 90 studenata, zvanje magistra steklo 28 postdiplomaca, stepen doktora nauka doseglo 19 kandidata. U pitanju je cela "armija" istoričara koju je učio istoriji, usmeravao, stručno oblikovao ne sputavajući, već naprotiv, podstičući njenu duhovnu nezavisnost i naučnu samostalnost. Svoj autentični stvaralački pečat profesor dr Branko Petranović je utisnuo angažmanom u redakcijama i savetima brojnih istorijskih časopisa i zborika radova (Istorija XX veka, Istorija 20. veka, Istorijski glasnik, Vojnoistorijski glasnik, Jugoslovenski istorijski časopis i drugi), profilisanjem istorijskih biblioteka i izdanja, kreiranju naučne politike istorijskih instituta i dokumentacionih centara.

Iskorak iz uskog kruga stručnjaka za istoriju ka sredstvima masovne komunikacije (dnevna i nedeljna štampa, radio, TV) omogućio je popularizaciju racionalnih znanja o prošlosti Jugoslavije. Trud uložen u saznavanje prošlosti epohe koju je živeo nije bio uzaludan.

A mi mlađi? Ostajemo zahvalni profesoru Branku Petranoviću na svemu čemu nas je naučio i što nam je pružio. Bezrezervno smo ga poštovali, ponekad se i plašili njegovih ocena i sudova, danima nastojali da sagledamo suštinu pouka koje nam je nesebično upućivao.