FELJTON - CRKVA, DUHOVNI I SVETOVNI ZAŠTITNIK NARODA: Srbi su 1459. pustili Turke da uđu u Smederevo bez borbe, da ne bi prešli u katolike

Uprkos hrabrim nastojanjima despota Đurđa Brankovića (11459), te krstaškom ratu i drugim poduhvatima kralja Ugarske (1444, 1481), Srbija, koja je u svim tim borbama neprestano bila ratno poprište i kao takva bivala pljačkana i razarana kako od hrišćana tako i od muhamedanaca - postade, na kraju, turski pašaluk po ulasku Turaka u Smederevo, 20. juna 1459. godine. (Posle smrti Lazara Brankovića, među Srbima su postojale dve strane: jedna se zalagala za prijateljstvo sa Ugarskom, a druga sa Turcima. Prva je izvesno vreme bila u prednosti i gospodarila situacijom kada je sinu bosanskog bana Stefanu Tomaševiću ponuđeno da za ženu uzme Maru, krštenjem Jelenu Branković,  a čitavu despotovinu kao miraz. Ugri su se s tim saglasili, ušli u Smederevo i Stefana proglasili za despota Srbije. Kako je sve to uključivalo i potčinjavanje papi, suparnička strana je otvorila kapije Smederevske tvrđave i pustila u nju Turke, bez borbe.)

Dva podatka za poređenje.

Postoji jedna srpska narodna pesma koja opravdava odnos Đurđa Brankovića prema ugarskom vojskovođi Janošu Hunjadiju, u Srba poznat kao Sibinjanin Janko,  kojeg je lično Đurađ utamničio posle poraza na Kosovu polju (1448) i tako ga naterao da obeća naknadu za svu štetu počinjenu u Srbiji dok je Janoš prolazio na putu da se tuče sa Turcima. Hunjadi je svojim vojnicima dozvoljavao da pljačkaju Srbiju, sveteći se tako Đurđu za odbijanje ovoga da mu se pridruži u pomenutoj bici.  Pesma o tome govori drugačije. Kada je Janoš pokušavao da nagovori Đurđa na učešće u boju, srpski despot ga je upitao koju će veru dopustiti Srbima da upražnjavaju. Janoš je odgovorio - veru latinsku. Onda je Đurađ isto pitanje postavio sultanu. Sultanov odgovor je glasio: Ja ću izgraditi crkvu i džamiju jednu pored druge, tako da onaj ko želi da se moli klanjajući se neka ide u džamiju, a onaj ko želi da se krsti neka ide u crkvu. Despotu Srbije se više svideo drugi odgovor, te je odbio da se pridruži Hunjadiju. Iz istog razloga Srbi su dozvolili ulazak Turaka u Smederevo i predali se 1459. godine.

Da vidimo drugi podatak.

Čuli smo šta je srpski narod mislio o stavu sultana u pogledu njihove ispovesti. Da čujemo mišljenje jednog rimskog arhiepiskopa, primasa i kancelara Ugarske: „Ja ću od ugarskih naroda,misleći na Mađare-kalviniste i pravoslavne Srbe, da načinim roblje, zatim prosjake i najzad dobre katolike. Sic ratio status exposcit.“

ARSENIJE II je bio patrijarh u vreme agonije i poraza srpskog naroda (oko 1459-1463). Zatim je srpska Patrijaršija potpuno nestala, što je potrajalo čitavo stoleće, kada je na tron stupio Makarije, „po drugom obnovljenju ovog časnog i svetog prestola svekolike zemlje srpske, zapadnoga Primorja i severnih strana“.

Šta je zadesilo nezavisnu Srpsku crkvu, koja je ostala jedini duhovni i svetovni zaštitnik srpskog naroda, može se videti iz gramate carigradskog patrijarha Jeremije I (1523-1537), predate arhiepiskopu ohridskom Prohoru 1531. godine. Ona se bavi slučajem izvesnog Pavla (mitropolita smederevskog) koji je uz pomoć zlata zauzeo srpski patrijarški tron i izdvojio se iz Ohridske arhiepiskopije. Zbog toga je carigradski patrijarh naredio da se Pavle liši trona i, čak, ekskomunicira ukoliko se ne pokaje.

Jer, čitava je Srbija „od početka“ bila pod jurisdikcijom Svete arhiepiskopske stolice ohridske. „Međutim“, kako neki kažu, „ona je silom oduzeta“ ovoj arhiepiskopiji „i postavljena kao stolica koja ima autonomiju“. Ipak, Srpska crkva „nikada nije ostavljena u autonomnosti do danas, već je ponovo podređena Ohridskoj stolici i zavisna od nje.“ Jer, Srpska crkva nikada nije smatrana autonomnom od strane bilo kojeg vaseljenskog sabora. Svako ko ne bi priznao ovaj zaključak treba da bude odlučen od Gospoda Svemogućeg - kaže patrijarh. (Reč je o gramati carigradskog patrijarha Jeremije koju je u navedenom izvoru preštampao Ilarion Ruvarac.)

Ipak je, uprkos ovim pretećim rečima, Makarije (16. vek) postao patrijarh Srba 1557. godine, zahvaljujući svom bratu, muhamedancu Mehmetu Sokoloviću koga su Turci kao dečaka odveli i školovali u Carigradu da bi ga načinili velikim vezirom (1565 - 1579).

SVE ZADUŽBINE koje su sagradili kraljevi, klir, plemići i narod Srbije bili su središta verskog i književnog života Srba. O manastirima se naročito brinulo kao o spomenicima podignutim da isprave grehe ktitora i pruže utočište budućim naraštajima. Davana su im ogromna imanja koja su katkad brojala i do pedeset sela sa svim njihovim stanovnicima. Pored toga, njima je često sledovao i deo svešteničke plate, porezi ubrani na trgovištu, mostarine itd. Neki manastiri su bili „posebni“ utoliko što su imali neku vrstu autonomne uprave i bili pod direktnim staranjem arhiepiskopa (patrijarha). Tako podizani i izdržavani manastiri nisu bili samo boravišta povučenih i pobožnih kaluđera nego i gostinski objekti za prihvat stranaca, bolesnih i siromašnih. Istovremeno su bili i škole. Sve se to zahtevalo testamentom ktitora i igumani su njihovu volju morali strogo da ispoštuju.

Niko nije mogao crkvenu zemlju koristiti kao svoju sopstvenu. Ona je bila podeljena među svem sveštenstvom u skladu sa činovima u Crkvi. Crkvena imovina je bila izuzeta od svih dažbina i poreza. Štaviše, sve crkve i manastiri su imali pravo pružanja azila za kriminalce i sve koji pobegnu iz tamnice. Dvorovi patrijarha i cara imali su istu privilegiju. Tako, ukoliko bi osuđenik pobegao iz patrijaršijskog dvora u carski, ili iz carskog u patrijaršijski, bio bi slobodan. Najzad, manastiri su bili i mesta na kojima su se održavali gotovo svi nacionalni sabori.

Da srpski vladari nisu razmišljali o carstvu nebeskom tek kada su gubili zemaljsko vidi se po njihovim divnim zadužbinama. One su spomenici slave srpskog naroda, spomenici građeni u slobodi zarad odbrane i ohrabrenja u okolnostima ropstva. Žarka želja i težnja za nezavisnošću, karakteristična za srpski narod, našla je jasan izraz u verskom životu. Primivši hrišćanske doktrine i od Rima i od Carigrada, Srbi su ih vremenom poistovetili sa svojom nacionalnošću, nečim svojim, i zbog toga ih je uzaludno Rim progonio a Carigrad anatemisao.

Isto se desilo sa umetnošću. Na osnovama hrišćanske arhitekture Istoka (Egipat, Arabija, Palestina, Sirija, Mala Azija, Mesopotamija i Kavkaz) i pod uticajem vizantijskog i romanesknog stila – a oba su se razvila, na različite načine, iz istog korena – Srbija je uspela da odneguje arhitekturu samosvojnih osobina.

Brojni su primeri u staroj srpskoj umetnosti koji pokazuju da su izvesni motivi pozajmljivani neposredno iz centara istočnjačke umetnosti (Mesopotamija, Palestina, Kavkaz). Posebno je Atos odigrao veliku ulogu u povezivanju svih umetničkih pravaca Istoka sa prvim počecima umetnosti u srpskim zemljama. Faze u kojima se postepeno razvijala srpska umetnost graditeljstva mogu se grubo smestiti u četiri perioda: period pre Stefana Nemanje; doba Nemanjino i njegovih prvih naslednika; vreme kralja Milutina i njegovih naslednika, te period kneza Lazara i njegovog sina Stefana Visokog.

NARODNO PREDANjE

JEDNO karakteristično narodno predanje, koje je inače  zabeležio Vuk Karadžić, govori o putovanju Stefana Lazarevića u Rusiju kako bi potražio pomoć. Dobivši je, vratio se i uspeo da protera Turke "preko mora". Stefan tad baci svoj buzdovan u more govoreći: "Kad ovaj buzdovan izašao na suho, onda se i Turci vratili amo!" Buzdovan se odmah pojavi na obali, a Stefanu se ukaže anđeo koji mu se ovako obrati: "I ti možeš i konj ti može, ali ti Bog ne da."

 SUTRA: SRPSKI SVETITELjI BILI  SU VELIKI STRADALNICI