LEČIO SRPSKI NAROD OD BEZNAĐA: Jovan Rašković u istoriju je ušao "iz pavelićeve senke"

"Njega istorija nije mučila - mučila ga je ljudska duša", kaže Ćosić o svom prijatelju za koga ima samo izuzetne reči. Rašković je u istoriju stupio "iz Pavelićeve senke", primoran građanskom neslobodom, narodnom obespravljenošću i srpskom poniženošću.

Ovog narodnog tribuna rodio je ljudski strah u nesrećnom vremenu - a strah je snažno i vrlo neprijatno osećanje prema kome psihijatar Rašković nije mogao ostati ravnodušan. Strah - uči psihologija - pokreće i druge mehanizme, pa i mehanizam odbrane; Ćosiću je pak bliže osećanje napetosti koje se naziva strepnjom, o čemu svedoči registar naslova njegovih tekstova i knjiga.

Ćosić i Rašković sreli su se prvi put 1965. na simpozijumu "Nauka i društvo" u Herceg Novom. Kasnije su nastavili da se sreću i razmenjuju mišljenja na različite društvene teme. Prvotne rasprave na psihološke i antropološke teme - za koje Ćosić neguje radoznalost još od najmlađih dana - s vremenom su prerastale u prilično usaglašen dijalog o obespravljenosti i teškom položaju srpskog naroda u Jugoslaviji, posebno u Hrvatskoj i na Kosmetu. Iz tih dijaloga nastalo je veoma blisko prijateljstvo. Čitavu deceniju Ćosićeva porodica letovala je u Raškovićevoj kući u Primoštenu, gde su se sjatili i drugi zajednički prijatelji, pre svih pesnici Tanasije Mladenović i Matija Bećković, sa suprugama. "Jovan Rašković je imao toliku društvenu snagu, moćnu pamet i privlačnost da su svi moji prijatelji postali i njegovi, i obrnuto", kaže Ćosić.

DRUŽENjE u Dalmaciji trajala su do 1991. godine, kad je više od dvadeset hiljada građana Šibenika potpisalo zahtev za proterivanje Jovana Raškovića iz njegovog zavičaja, iz grada u kome je tri decenije bio ugledni lekar; potom su mu dinamitom do temelja srušili kuću (među potpisnicima zahteva za Raškovićev izgon bio je i njegov zet, inače okoreli tuđmanovac). Posle dolaska u Beograd, gde je radio u Bolnici "Sveti Sava", dugo je bolovao zbog patnji srpskog naroda i presvisnuo zbog građanskog rata u Hrvatskoj, avgusta 1992. godine. Dobrica Ćosić zapisao je u svoj dnevnik da Rašković, u stvari, nije umro od bolesti već je "izrešetan rafalima u Šibeniku, Kninu, Krajini..." Lekar, srpski vođa i tribun "poginuo je u hrvatsko-srpskom ratu", zabeležio je Dobrica Ćosić na vest o smrti Jovana Raškovića.

Rašković je bio propovedničkog hoda, diskursa i ponašanja, a i sam je poticao iz svešteničke porodice. Imao je jasnu svest o poreklu: njegovi preci, podsećao je, potiču sa Kosova. Preko mnogo brda i dolina stigli su u Dalmaciju još 1688. godine. To mu nije smetalo da postane veoma popularan narodni predvodnik, i to onaj koji je svim silama izbegavao oružanu opciju. Dok su drugi njegovi sunarodnici bili borbeno raspoloženi, umeo je da kaže: "Umesto u rat, moramo nenaoružani ući u Zagreb!"

Ćosić u knjizi "Prijatelji moga veka" piše da je Rašković i u politici bio lekar: "Svojim propovedima, kakve se nisu čule do njega, lečio je srpski narod od ideoloških i nacionalnih obmana, egzistencijalnog straha i beznađa u kome se našao", beleži Ćosić.

Naš pisac tvrdi da je rat u Hrvatskoj uzrokovao šovinistički, antisrpski, hegemonistički režim Hrvatske koji je svim sredstvima, brutalno, uskraćivao slobodu i osnovna ljudska i nacionalna prava srpskom narodu, izlažući ga nacističkim oblicima diskriminacije, nasilju, progonima, rušenju kuća ili egzodusu. Na hrvatsku secesiju moralo se odgovoriti i srpskom secesijom (28. februara 1991. Srbi iz Krajine doneli su odluku o razdruživanju s Hrvatskom i ostanku u Jugoslaviji).

U POZNIM godinama i oštećenog zdravlja (posledica ustaškog genocida preživljenog u mladosti), Jovan Rašković krenuo je po srpskim krajevima Hrvatske i Bosne prema dubljim nalozima savesti. Ni u okolnostima u kojima je, kako se izrazio čačanski pesnik Branko Kukić, "svet pušten s lanca", Rašković nije pozivao u rat, već je osnivao narodni pokret za građansku i nacionalnu slobodu, za političko samoodređenje koje su dobili svi jugoslovenski narodi sem srpskog. U svojim čuvenim besedama Rašković je zagovarao politički dijalog i sporazum Srba i Hrvata; verovao je da je moguće miroljubivo rešenje nesporazuma Hrvata sa srpskim "remetilačkim faktorom". Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i njegovi "ustašoidni doglavnici" nisu pošli u susret težnjama Jovana Raškovića koje Ćosić ocenjuje kao demokratske i civilizovane. Odbacili su, delimično i ponizili (objavivši stenogram internih pregovora pod naslovom istrgnutim iz konteksta - "Srbi su lud narod!"), Raškovića mirotvorca i pregovarača, i opredelili se za rat i proverena genocidna sredstva, tragična po oba naroda.

"Rašković je bio čovek humanističke opredeljenosti i duboke duhovnosti; on je bio čovek koji je sebe sledio i samo na sebe ličio...

Takvog političara u njegovom vremenu nije bilo ni među Hrvatima, ni među Srbima", zapisao je Ćosić u dnevnik na vest o Raškovićevoj smrti.

Argumentujući stav da se Rašković nikada nije borio za vlast, niti je bio nacionalni ideolog koji ostvaruje srpske državne ciljeve, Ćosić je zapisao ocenu koja uz malo koje drugo ime može stajati: "Da je hrvatski narod bio ugrožen od Srba onako kako je srpski narod ugrožen od Hrvata, ubeđen sam da bi Jovan Rašković bio na strani hrvatskog naroda."

POBUNA BANALNIH LjUDI

"Dobrica Ćosić nikada nije bio ničiji sljedbenik. Ja njega sad ne branim... Srbi napadaju oca. Srbi su edipalan narod, a duhovni otac srpskog naroda je Dobrica. Oni sada hoće da ga tuku tamo gdje je najosjetljiviji... Protiv Dobrice su četnici, a to je ludorija jedna...

Ta pobuna četnika je pobuna banalnih ljudi... On je, u osnovi, čovjek demokratske volje...

Dobrica Ćosić je, najprije, javni čovjek koji je definitivno ušao u historiju Srbije... On kaže da je od mene više naučio nego ja od njega, što je vjerovatno tačno, jer je on od mene naučio i malo psihologije, i malo psihijatrije, i malo snova, i malo Frojda, malo Junga.

I, on o Frojdu govori sada bolje od mene..."

(Jovan Rašković NIN, 7. maj 1991)

OSLOBAĐANjE OD PREDSEDNIKOVANjA

"Danas sam, Ana, završio redakciju moje ostavke na dužnost predsednika Republike. Ona je moj politički program, prikaz i kritika našeg stanja. Sutra će vojvoda Šešelj od Skupštine zahtevati moju smenu. Ne zanima me njegova "argumentacija" ni eventualna, najverovatnije mlaka odbrana nekih Crnogoraca i nekolicine opozicionara. Radujem se pravoj prilici da se oslobodim uzaludnih napora u nemoćnoj službi narodu i državi. Znam: neću se videti od naših političkih fekalija i zastrašujuće srpske gluposti ravnopravno raspoređene u vlasti i njenoj opoziciji... A ti dobro znaš da ja neću patiti zbog mog "poraza" i njihovog uživanja zbog toga; biću, ćerko, opet slobodan čovek, moći ću da napišem još neku stranicu, posvetiću se više tebi i unučićima. Smiriće se i Božica koja je vrlo teško podnosila moje "predsednikovanje"... Nestrpljivo čekam svoje oslobođenje..."

(Iz poruke Dobrice Ćosića ćerki Ani uoči ostavke na dužnost predsednika SR Jugoslavije 30. maja 1993)(Jovan Rašković NIN, 7. maj 1991)