KUĆA JERESI U SIMINOJ ULICI: Dobrovoljni silazak Dobrice Ćosića sa broda Josipa Broza

Reč je o studentskoj adresi Vojislava Đurića, potonjeg vizantologa i istoričara umetnosti, i Borislava Mihajlovića Mihiza, kasnijeg književnog kritičara, na kojoj su se vodili otvoreni i oštri polemički razgovori, ne samo o položaju umetnosti već i o sudbini sutrašnjeg društva. Ćosić na jednom mestu piše da je to, tada, bila najslobodnija tribina u Beogradu, a na drugom se saglašava da je to ipak bila "kuća jeresi": "Tu su se rušile sve svetinje i autoriteti; tu smo se do izbezumljenja i gađenja mučili za nekakve istine o našoj stvarnosti; tu smo se gušali oko socijalističkog realizma i slobode stvaranja; tu su se okupljali ambiciozni, daroviti i duhoviti nezadovoljnici i njihovi poštovaoci; tu je dolazio svako ko je želeo nešto "zabranjeno" i "nepravilno" da kaže o novoj vlasti i umetnosti koja se u tim danima stvarala; tu se, više od svega na svetu, prezirala i ismevala ljudska glupost..."

Najstariji u toj grupi bio je Miodrag Mića Popović, koga je Ćosić upoznao januara 1945, kad je, kao "slikar u Propagandnom odeljenju Druge armije", pisao molbu da ga upute u boračku jedinicu, na Sremski front. "Sedeo sam četiri meseca u Štabu korpusa, ni pucanj puške nisam čuo", pisao je budući slikar. "To je dovoljno da čovek sam sebe počne duboko da prezire. Ja mislim da postanem slikar! Hoću li moći ovde, onako intenzivno kao na frontu, da doživim ove velike dane, koji sutra, posle rata, treba da postanu pokretači jednog novog slikarstva?"

NAČELNIK Propagandnog odeljenja uslišio je molbu Miće Popovića i poslao ga na front, gde je ubrzo primljen u Partiju, potom i ranjen u jurišu na nemački bunker; ali, odlaskom u borbu budući slikar izašao je iz psihološke krize i povratio poljuljano dostojanstvo.
Sem Popovića, u Siminu 9a dolazila su još dva buduća velika slikara: Bata Mihajlović i Petar Omčikus. Oni su tada slikali mladog Ćosića, a on je u zrelim godinama uzvratio toplim portretima u svojim biografskim pripovestima. Doduše, u prvim beleškama, iz 1946. i 1947, Ćosić ih je opisao u tekstu "Ljudi bez kompasa". To se odnosilo i na druge, kasnije vodeće intelektualce i naučnike iz te grupe: na pesnika i istoričara umetnosti Dejana Medakovića, na filozofa Mihaila Đurića, na lingvistu Pavla Ivića, istoričara književnosti Živorada  ća, profesora Stojana Subotina i još ponekog. Ćosić je s njima ostao u trajnoj prijateljskoj i stvaralačkoj vezi, i svima je, najčešće povodom smrti (poslednji je, 2019, umro Petar Omčikus), posvetio po nekoliko stranica u svojim knjigama. Životu i delu Miće Popovića takoreći čitavu knjigu, povodom izložbe "Prizori" (1974), koja je bila zabranjena jer autor nije pristao da ukloni dve sporne slike. Izvesne intelektualne pa i političke razlike nisu ugrozile prijateljstvo unutar grupe "siminovaca", mada Ćosić priznaje da se, dok je obavljao partijske i političke funkcije, ponekad osećao kao da živi "dvostrukim životom": "Radio sam sa pravovernicima, a prijateljevao s grešnicima."

* * * * * * * * *

Ljubav i dobrota kao jedinstven znak nadmoćnosti

SA ODSTOJANjA od više od pola stoleća, možda bi se moglo reći da su razlike u pogledima ugrozile samo jedno prijateljstvo iz Simine 9a, ono između Ćosića i Dejana Medakovića. Ćosićeva i Medakovićeva saglasja o srpskom pitanju, srpsko-hrvatskim odnosima i sudbini Jugoslavije bila su "u granicama građanske neutralnosti", seća se Ćosić. Ali, tokom istorijske oluje koja je devedesetih godina zahvatila Srbiju i Jugoslaviju, Medaković je bio sve kritičniji prema Ćosićevim političkim stavovima.

Još oštriji je bio prema pogledima Miće Popovića i B. Mihajlovića Mihiza. Kad je Medaković (2003) objavio knjigu svojih uspomena Dani, sećanja - čije je delove Politika prenela kao feljton - Ćosić se, možda prvi put, ozbiljno naljutio na svog dugogodišnjeg prijatelja. Čak se osetio i uvređenim, o čemu svedoče beleške u Ćosićevim dnevnicima.

Nameravao je da delove tih beležaka pošalje Medakoviću ("da sazna moje mišljenje o svom "istinoljublju""), ali je i od toga odustao. Bio je čuo da Medaković ozbiljno boluje, i nije hteo starog prijatelja dodatno da rastuži i povredi. Svoje javno bavljenje likom i delom Dejana Medakovića, Dobrica Ćosić završio je molbom (moglo bi se reći i - nalogom) Ani Ćosić, nasledniku i redaktoru piščevih dnevničkih i drugih beležaka; da iz njih o Dejanu Medakoviću publikuje "samo ono što neće da povredi njegovo samoljublje".

U romanu Vreme smrti, jedan junak kaže da se za srećom (i budućnošću) gata još od Evine jabuke. Dobrica Ćosić je, podjednako u svojim javnim istupanjima i (internim) dnevničkim beleškama, smatrao svojom srećom to što je, osim porodice, okružen i brojnim prijateljima. Moglo bi se reći da je Ćosić imao talenat za sticanje i očuvanje prijateljstava; jedan od bližih iz tog širokog kruga, profesor Dragan Nedeljković, nazivajući Ćosića "čovekom čista srca", govorio nam je, čak, o njegovoj ljubavi i dobroti kao o "jedinstvenom znaku nadmoćnosti".

KAO PISAC I JAVNI radnik koji se napajao na narodnim vrelima, Ćosić je znao da je verovanje u sreću postojalo i kod najstarijih Srba. U srpskoj mitološkoj svesti sreća je zamišljana kao neobično lepa devojka koja ljudima prede zlatnu nit. Sreću ima, verovalo se, onaj kome je dosuđena prilikom dolaska na ovaj svet.

Ali, kao u mitologiji i narodnim pesmama, sreća i nesreća se uzajamno prate. Otuda i poslovica: "Gde je sreća, tu je i nesreća", za koju je i Vuk znao. Nesreća je u mitološkim slikama srpskog naroda predstavljana najčešće kao seda starica s mutnim, okrvavljenim očima, i vazda sanjiva. "Nesreća tanko prede", govori se u narodu.

U svom dugom, radom, sporenjima i borbom ispunjenom životu, Dobrica Ćosić nije mogao da izbegne susret s tom sedom i zlosrećnom staricom, koja nekad govori nemuštim jezikom.

Ćosića su decenijama oštro napadali i zdesna i sleva, možda više zdesna. Jedni su kritikovali njegove političke stavove (o Kosovu, demokratiji, socijalizmu, slobodi medija i slobodi uopšte), drugi su ga poricali kao pisca i filozofa. I kad je imao pravo da javno brani svoja uverenja - pune dve decenije to mu nije bilo omogućeno - Ćosić je veoma retko ulazio u polemiku s neistomišljenicima. Kao "čovek sa darom za prijateljstva", i javni delatnik radoznao za drugo i drukčije mišljenje, bio je tolerantan čak i prema grubim i neobrazloženim uvidima. Umeo je da prašta, osim ponekad, kad bi ga grubo napali "poricatelji, klevetnici i neznalice".

* * * * * * * * *

Obračun sa prijateljima zbog dijalektike klasne borbe

SVOJ STAV o onima koji su ga kritikovali, s razlogom ili bez razloga, Ćosić radije unosi u svoje dnevnike nego što ih, dok su još vrući, neprevreli, deli s javnošću. Tako, ispod datuma 8. januar 1968, pre plenuma CK SK Srbije na kome će biti kvalifikovan kao srpski nacionalista, Ćosić beleži ko ga je sve i kako od srpskih rukovodilaca ubeđivao da odustane od svojih stavova. Na "drugarsku pretnju" Petra Stambolića i Stevana Doronjskog, Ćosić je odgovorio "drugarskom pretnjom" da ni po koju cenu neće odustati od svojih uverenja, niti od namere da na plenumu govori punih 45 minuta.

"I pod vešalima ću govoriti", rekao je Ćosić ogorčeno Stamboliću i Doronjskom i ustao da pođe. Gledali su ga zanemelo i zabrinuto; jedino je Stambolić ustao da ga isprati, rekavši, prema Ćosićevom zapisu, iskaz koji može biti od značaja za budućeg hroničara partijskih borbi u Srbiji i Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka:

- Ja sam, Dobrice, do sada kao komunista učestvovao u partijskom obračunu sa Žujovićem, Neškovićem, Đilasom, Rankovićem... A najteže mi pada obračun s tobom. Ali, ne mogu da ga izbegnem. Dijalektika klasne borbe tako nalaže...

Na ove reči, odbivši da uzme auto kojim su ponudili da ga odveze do kuće, Ćosić je odgovorio:

- Ako ti dijalektika klasne borbe nalaže, onda se, druže Pero, ne muči zbog mene...

Zabrinut za svoju budućnost, i u ishod borbe u kojoj će biti na poziciji otpadnika, nacionaliste i neprijatelja, Ćosić je, prepun jeda, pešice otišao do kuće. Umesto rođendanske večere, čekala ga je Božica koja je već spremala stvari za tihu selidbu u Grocku, u tišinu Dunava.

ĆOSIĆ JE PETRA Stambolića smatrao - uz Koču Popovića - najobrazovanijim srpskim komunistom i državnim funkcionerom. Novembra 1975, u dnevnik unosi ocenu da je Stambolić "pokazivao najviše razumevanja za intelektualce, pisce i naučnike". Bio je predusretljiv prema stvaraocima i spreman da razume i pomogne, ali "samo dok ne zađemo u njihov, politički zabran". Tada je Ćosić javno obećao da će, ako bude imao vremena, rado napisati politički portret Petra Stambolića, "velikog kneza srpske komunističke birokratije".

Od nekadašnjih živih saboraca, Ćosić je zapisao nekoliko ne baš prijatnih rečenica o Mirku Tepavcu, koji se na plenumu 1968. "boljševički zgražavao nad upozorenjima o birokratskom autonomaštvu u Vojvodini i šiptarskom separatizmu". Dana 15. oktobra 1983, kad "Titovina" (Ćosićev neologizam koji, začudo, nije pustio dublji koren u javnom komuniciranju) zapada u agoniju, a vojvođanski separatizam se oslonio na Hrvatsku, Sloveniju i Bosnu, "hrabreći se njihovim antisrpstvom", Ćosić (u svom dnevniku) zamera Tepavcu što se ne oglašava već se posvetio hobiju - izradi umetničke stolarije.

Nekadašnjem prijatelju "liberala" Marka Nikezića i Latinke Perović (kritički stav prema njihovom "liberalizmu" Ćosić markira navodnicima) ne pada na pamet da se pridruži demokratskoj, antititovskoj opoziciji u Beogradu, beleži Ćosić, i ironično dodaje: "To jeste rizik, ali za ljude hrabre u ratu, kakav je bio Tepavac, to je samo malo zapostavljanje stolarskog bidermajera". Sudeći prema poruci koju je Tepavac posredstvom profesora Svete Stojanovića uputio Ćosiću, stari komunista i partizan odlučno odbija svaku politizaciju. "I ćuti kao miš u tikvi", komentariše Ćosić Tepavčev stav, prisetivši se izreke iz svog zavičaja.

* * * * * * * * *

Srbofobija, konstanta politike zapadnih država

O LATINKI PEROVIĆ naš pisac neskriveno piše kao o lažnom liberalu, o Nikeziću takođe. Po Ćosiću, to nisu ljudi koji nose velike reformističke ideje. Doduše, po obrazovanju i jeziku razlikuju se od dogmatičara i starih konzervativaca, ali je upravo tu njihovu odliku Broz zloupotrebio u obračunu sa Srbijom. Prema Ćosićevom dnevničkom zapisu od 15. oktobra 1972, ovi srpski lažni liberali pomogli su Brozu da izvede nekakvu srpsko-hrvatsku simetriju, da "namiri svoju uvređenu Hrvatsku" zbog partijskih kazni nosiocima tzv. hrvatskog proleća. Probuđeni duh demokratije u srpskoj inteligenciji biće tada, zaključuje Ćosić, surovo ugušen - dogmatičari i konzervativci ponovo su učvrstili poljuljane pozicije.

Tri godine kasnije, februara 1975, posle vesti da je osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu (Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Sveta Stojanović, Miladin Životić, Trivo Inđić i Nebojša Popov) tipično staljinističkim metodama oterano s posla, Ćosić setno beleži kako su hrvatski nacionalisti (protagonisti tzv. hrvatskog proljeća) imali neuporedivo veću podršku Zapada nego "srpski liberali" i "praksisovci". Tada, u jednoj polurečenici, Ćosić zaključuje kako su Koča, Nikezić i Mijalko "neuporedivo veće demokrate od Tripala, Šibla, Savke i Haramije, i veći antititoisti od hrvatskih nacionalista". Čudeći se što Zapad slavi hrvatske separatiste, Dobrica Ćosić istog dana beleži kako su politički animozitet prema Srbiji i srbofobija "konstante u politici Zapada i titoizmu". Zapis se završava konstatacijom da motivi ovakvog ponašanja Zapada imaju korene u austrougarskoj i germanskoj ideologiji. [...]

Na kritičke opaske kolega pisaca, čak i kad su neargumentovane i uvredljive, Dobrica Ćosić uglavnom ne reaguje javno. Radije se opredeljuje za (dnevnički) monolog nego za javni dijalog.

NEKI PISCI, pogotovu iz mlađe i srednje generacije, nisu birali reči u oceni Ćosićevog književnog dela i učinka njegovog javnog delovanja. Među najredovnije Ćosićeve oponente spadaju: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić... Osporavano je sve - od književnog talenta, preko humanističke pozicije u javnim sporovima, do načina na koji promišlja otvorena politička pitanja. Prema mišljenju istoričara Predraga Markovića, kritički tekstovi o Ćosiću "nisu mogli da dovedu u pitanje njegov moralni integritet".

Ćosić smatra da među onima koji ga kritikuju ima poprilično štetočina, neznalica i pokvarenjaka koji ga opanjkavaju iz interesnih razloga. Žalosti ga pokoja invektiva koja dolazi od ljudi čije delo ceni i koji, neretko, sede s njim zajedno u Akademiji, umetničkim udruženjima i odborima za odbranu slobode. U tom smislu, teško mu je pala opaska iz 1991. veoma plodnog i talentovanog dramskog pisca Duška Kovačevića prema kojoj je Ćosić "sa dve ruke gurao srpski narod u komunizam, a nijednom ga rukom nije iz komunizma vadio". Ćosić nije replicirao ni na ovu ocenu, ali je to, na svoju ruku, učinio B. Mihajlović Mihiz u NIN-u od 12. aprila iste godine. Ugledni kritičar, prijatelj obojice pisaca, tada je, u intervjuu Bori Krivokapiću, kazao:

- Nije u pravu princ srpske dramaturgije. I dok je bio u vladajućoj garnituri, Dobrica Ćosić je činio i učinio mnogo na liberalizaciji našeg kulturnog života - da spomenem samo osnivanje NIN - a i Beogradskog dramskog pozorišta. Sa Brozovog broda on nije izbačen, sišao je sam, svojom voljom. Treba li da dodam da je više od dve decenije Ćosić u otvorenoj opoziciji, počev od onog istorijskog istupa o Kosovu i vojvođanskom autonomaštvu. On je promotor bezbroj demokratskih inicijativa i osnivač najznačajnijeg intelektualnog i moralnog opozicionog odbora, i mogao bih ređati unedogled... Dobrica Ćosić za poslednjih četvrt veka nikada nije dao bezrezervnu podršku bilo kojoj partiji, pa ni vladajućoj...

MORALNI KAPITAL

"BESPREKORNI moralni integritet Ćosićev niko nije ni pokušao da dovede u pitanje. Tokom pola veka, nije bilo teško napadati Dobricu Ćosića, a bilo je isplativo. Najveći deo njegovih kritičara udobno je živeo na račun Titove, Miloševićeve pa i stranih država. Za razliku od njih, otkako je postao pisac, Ćosić živi samo od ljubavi i poštovanja svojih čitalaca, da ne budem patetičan pa da kažem - svog naroda. Ovaj socijalni momenat naglašavam samo zato da pokažem da je reč o čoveku koji je kao ulog u borbu za svoje ideje stavljao svoju egzistenciju, od posete Golom otoku pa nadalje. Od brutalnih progona režima ga nije spasavao status miljenika, što mu podmeću današnji veliki antikomunisti, inače u ono vreme uglavnom poslušni partijski sekretari, već veliki ugled u zemlji i svetu, baš kao i Branka Ćopića, Sašu Petrovića i druge umetnike."

(Predrag J. Marković, Reč u Kolarčevoj zadužbini, 2004)