TRAGANJA U VREMENU I PROSTORU: Životopis nesuđenog Kalemara od političkog komesara i urednika "Mladog borca" do predsedni

Rođen u Velikoj Drenovi kod Trstenika, Ćosić se kao dvadesetogodišnjak susreo sa iskustvom rata koje je, moglo bi se reći, temeljno odredilo njegov mladalački profil, ali i celokupnu životnu putanju.

U svojim ranim godinama aktivno se uključuje u Narodnooslobodilačku borbu, a činjenica da je u toku rata bio politički komesar odreda, urednik lista Mladi borac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a i Centralnog komiteta KP Srbije i, potom, u više navrata skupštinski poslanik - govori i o njegovom visokom statusu u političkoj nomenklaturi toga vremena.

Dobrica Ćosić je nesumnjivo jedan od najznačajnijih svedoka i aktera novije srpske istorije i njenih stremljenja i traganja u vremenu i prostoru. Legitimitet njegovom delatnom učešću u promišljanju i kreiranju novovekovne istorije Srbije simbolički i istorijski "overava" i činjenica da je ovaj nesporni nacionalni bard - takoreći vršnjak prve jugoslovenske države. Njegov društveni, politički i, pre svega, književnoumetnički angažman živim je nitima isprepleten sa sudbinom, protivrečnostima, menama i manama, nadama i očekivanjima, usponima i padovima te države, u koju su Srbi, zajedno sa ostalim Južnim Slovenima, uložili viševekovne sne i borbu - u cilju ostvarivanja i uzdizanja nacionalne samobitnosti i kulturnog identiteta.

Dobrica Ćosić je bio aktivni učesnik te epohalne borbe - nesmireno tokom celog svog veka - moglo bi se reći: sve do poslednjeg daha. Njegova biografija je koliko impresivna, toliko i složena. Ona u punom smislu odslikava dileme, protivrečnosti, lutanja, greške i opomene dramatičnog i složenog vremena u kome je živeo i koje povezuju XX i XXI vek.

Učenik srednje poljoprivredne škole u Aleksandrovcu i Bukovu kod Negotina, bio je predodređen da na pomoravskim brežuljcima podiže i kalemi zasade vinograda. Ali, nepredvidiva "suđaja vremena" odredila je drugačije: banuo je iznenada i bez najave zavojevač i - umesto u osunčanim voćnjacima i livadama - mladi školarac se našao u najvećem ratnom vrtlogu koji je Evropa dotle poznavala.

ĆOSIĆEV ŽIVOTOPIS dobio je sasvim drugi pravac. Kao dvadesetogodišnjak uključio se u Narodnooslobodilačku borbu; 1941. i 1942. ratovao je kao partijski ilegalac u trsteničkom i temnićkom kraju, a proleća 1943. postaje politički komesar Rasinskog partizanskog odreda, potom i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a. Jedan od njegovih ratnih zadataka bio je (1944) i uređivanje lista Mladi borac, glasila Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije. List je počeo da izlazi januara 1944. na oslobođenoj teritoriji u selu Plavce u Pustoj reci (poljoprivredni region između Leskovca i Prokuplja). Prvi brojevi lista kucanog na pisaćoj mašini bili su umnožavani na šapirografu, a kasnije u priručnoj štampariji; po oslobođenju Beograda list izlazi u prestonici, gde je dužnost glavnog urednika obavljao Dobrica Ćosić (do kraja 1946). Ovo glasilo bilo je rasadnik budućih uglednih novinara, naučnika i pisaca, među kojima su: Najdan Pašić, Radoslav Ratković, Stevan Majstorović, Dragoslav Zira Adamović, Đorđe Radenković, Dejan Medaković, Vlatko Vlatković, Mira Alečković, Danilo Nikolić, Slobodan Marković, Branko V. Radičević, Dušan Kostić, Risto Tošović, Branko Petrović, i drugi. Osim kao urednik, potonji romansijer delovao je i kao pisac programskih tekstova, reportaža i priča.

Prvi Ćosićev tekst, u četvrtom broju (aprila 1944), bio je potpisan, pseudonimom "Gedža", a prvi članak potpisan punim imenom i prezimenom pojavio se u dvobroju 7-8 jula 1944. U ovim podacima može se prepoznati i rani nagoveštaj da će literatura, pisanje - uz politiku - postati Ćosićeva ključna stvaralačka preokupacija. Na krilima ratne pobede i stvaranja nove države sa komunističkim i socijalističkim predznakom, Dobrica Ćosić je postao akter "nove borbe", koja se eufemistički imenovala kao "obnova i izgradnja porušene domovine". U tom periodu on je u samim vrhovima partijske i ideološke nomenklature - član Agitpropa, Centralnog komiteta KP Srbije, republički i savezni poslanik, ideološki glasnogovornik.

DOBROSAV POSTAJE DOBRICA

DOBRICA Ćosić je školski pisac i književnik iz lektire, pa se misli da o njemu sve znamo. Neka ovim povodom bude obznanjeno da mu je kršteno ime Dobrosav, i da je njime potpisao svoj prvi objavljeni tekst, kao đak Srednje poljoprivredne škole u Bukovu, u negotinskom kraju. Tekst se odnosio na položaj siromašnih đaka, a publikovan je 1939. u 8. broju časopisa Novi srednjoškolac, koji je izlazio u Vršcu. Prvu svoju priču, pod naslovom "Iz carstva kame", Ćosić je objavio u Mladom borcu, broj 4, aprila 1944. godine.

Priča je bila potpisana sa "Gedža", što je bilo partizansko ime budućeg pisca i javnog radnika. U broju 18, od februara 1945, istog glasila (štampa- nog najpre na šapirografu), Ćosić je objavio svoju drugu priču pod naslovom "Pismo". Ona je, premijerno, bila potpisana punim (novim i pravim) imenom i prezimenom - Dobrica Ćosić.

NADA ZA BUĐENjE USPAVANE SAVESTI NACIJE

ĆOSIĆEVO dvoumljenje oko predloga da stane na čelo nove, još nepriznate države raspršili su brojni prijatelji iz Akademije, Crkve i Udruženja književnika. Više Ćosićevih prijatelja, među njima i Predrag Pavalestra, posvedočilo mi je da su partizanski drugovi podržavali ideju da se pisac vrati u dnevnu politiku, pre svih Antonije Isaković i Mihailo Marković, dok nije bilo malo ni onih koji nisu odobravali ideju da proslavljeni književnik preuzme vođenje "jedne već propale države"; među njima su, uz Palavestru, bili Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Živorad Stojković, Slobodan Selenić, i još poneko. Nešto od te nade da će se romansijer dobro snaći kao državnik vidi se i iz telegrama koje je dobijao. Predsedništvo SANU u javnoj čestitki piše svom dugogodišnjem članu: "Uzdamo se... u tvoje ogromno životno iskustvo, u tvoju duhovnu snagu, koja će možda da probudi i uspavanu savest nacije. Neka ti je srećno hoždenije po mukama". Akademik Čedomir Popov, istoričar iz Novog Sada, izrazio je svoju veru i oduševljenje telegramom u kome se spominje omiljeni Ćosićev lik, metafora za evropeizaciju Srbije: "Vukašin Katić izašao je iz svoje kože prevazišavši sebe u pravom trenutku i još jednom potvrđujući najviši stepen i najviša osećanja društva i nacionalne odgovornosti".

Jedino je Milovan Đilas - kako svedoči u dnevničkim beleškama objavljenim 2022. pod naslovom Raspad i rat - već u telegramu-čestitki nagovestio Ćosiću da ga čekaju "teškoće veće nego što misli", rezervišući unapred za svog prijatelja na čelu skraćene Jugoslavije ovaj privezak: "Predsednik poraza".

* * * * * * * * *

Ulazak u sukob sa rigidnim komunističkim nasleđem

OD SEDAMDESETIH godina HH veka, svojim idejama, javnim nastupima, publicističkom delatnošću, ali i romanesknim ostvarenjima, u kojima je pokušao da kritički osvetli i prevrednuje socijalistički period, Ćosić će bitno doprineti promeni političke i ideološke klime u Jugoslaviji i Srbiji, ušavši u sukob sa rigidnim komunističkim nasleđem. Postao je jedan od ključnih inicijatora "srpskog proleća" - što je dovelo do stvaranja nove ideološke i društvene paradigme i uspostavljanja višestranačkog sistema u zemlji. Takođe je u žižu političkog interesovanja fokusirao problem Kosova i očuvanja jedinstva srpske države i srpskog naroda na načelima ravnopravnosti koja, po Ćosićevom mišljenju, nisu uvažavana u Titovoj Jugoslaviji.

Iako odavno lišen političkih ambicija (skoro četvrt veka bilo je prošlo od kada je napustio KPJ), sredinom juna 1992. Dobrica Ćosić ponovo ulazi u politiku, i to na velika vrata. Pod velikim pritiskom javnosti, u 72. godini života izabran je za prvog predsednika Savezne Republike Jugoslavije. U oba doma Savezne skupštine za Ćosićev izbor glasala su 154 poslanika, a njih 14 bilo je protiv. Ćosić je ovaj izbor shvatio kao obavljanje patriotske dužnosti. Pozivajući se na poznato načelo Stojana Novakovića ("Otadžbini se služi bezuslovno!"), pravdao je ovaj čin dugom koji ima prema svom narodu i zemlji uhvaćenoj u zupčanike "Velikog mehanizma Istorije". Taj mehanizam ima, po Ćosićevom poimanju, smer kojim upravljaju velike sile, često iracionalno, ali uvek sebično; političari malih naroda, pa i srpskog, treba da čine ono što moraju, i ono što je njihovom narodu najkorisnije...

OVA AVANTURA trajala je do 1. juna naredne godine, kad je Ćosić, na Miloševićev i Šešeljev predlog, smenjen s dužnosti predsednika SRJ posle devetočasovne mučne parlamentarne rasprave; 97 poslanika bilo je za razrešenje, 44 protiv, uz 14 nevažećih listića.

Docnije, u dnevničkim zapisima, Ćosić je svoje smenjivanje nazvao "pučističkim skečom".

Ipak, nije mnogo žalio za funkcijom, koju je obavljao volonterski, živeći od penzije i prihoda od književne delatnosti. Poslednjeg radnog dana stigao je kući taksijem, kao što je, 15. juna 1992, i došao na inauguraciju u zgradi Narodne skupštine. "Jedva čekam da ponovo budem pisac", rekao je prijateljima. Uskoro mu se ta želja ispunila.

Naporedo sa nacionalnim i političkim angažmanom, Dobrica Ćosić se istrajno bavio književnim radom, ostvarivši impozantan literarni opus širokog tematsko-motivskog raspona. Osnovu njegovog književnog korpusa čine teme vezane za sudbinu Srbije i srpskog etnosa u turbulentnim vremenima koja su obeležila XIX i XX vek. Moglo bi se reći da Ćosić u svom književnom delu, u novim okolnostima i u izmenjenom istorijskom, ideološkom i epohalnom kontekstu - i novim literarnim sredstvima - vaspostavlja tragičnu sagu o usudu srpskog naroda, njegovom rasapu i egzodusu u XX i XXI veku. Ta tema kao da se nastavlja na istu onu stvaralačku i idejnu matricu na kojoj je Miloš Crnjanski zasnovao svoje "Seobe" - nenadmašno romaneskno svedočenje o dramatičnom položaju srpske narodnosne zajednice u XVII i XVIII veku.

PORTRETI KNjIŽEVNIH VELIKANA

POVODOM godišnjice Ćosićeve smrti u "Istorijskom dodatku" objavljujemo poglavlje iz rukopisa knjige Milivoja Pavlovića "Deset portreta i deset razgovora". Ovo obimno delo, u kome su, uz presek književnog dela i životnog puta, dati intervjui s nizom naših književnih velikana (Crnjanski, Kiš, Ćopić, Selimović, Kulenović, Matić...), izlazi do kraja maja u izdanju "Službenog glasnika".

* * * * * * * * *

Odbio da prima platu i služio državi o svom trošku

ĆOSIĆEVI savremenici na različite načine ocenjuju njegov učinak na mestu predsednika ostatka jugoslovenske države (bez otcepljenih republika - Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije); istorija o tom periodu još nije dala definitivan sud. Ono što mu se neće osporavati je - dobra namera i iskreni napor da se na ideološkim, ekonomskim i moralnim razvalinama stvori demokratska i napredna država. Podrške nije bilo previše; na unutrašnjem planu, srpski i crnogorski socijalisti podupirali su Dobricu Ćosića uslovno, opozicija - ni uslovno, sem Demokratske stranke na čelu s Mićunovićem.

Iz sveta, mlaka čestitka stigla je jedino od Jeljcina, a ruski ambasador u Beogradu, Genadij Šikin, bio je prvi diplomata koga je Ćosić primio. Strana štampa i dalje piše o Ćosiću kao o srpskom nacionalisti, inspiratoru "Memoranduma" i političaru "bliskom Miloševiću"; posebno su oštri tekstovi u francuskim, poljskim i austrijskim glasilima.

U srpskoj prestonici, najpopularniji čovek je taksista koji je žutim taksijem dovezao novog predsednika u Parlament. Ćosić unosi u svoj dnevnik sledeće zapažanje: "To je, valjda, jedini moj nesporan gest otkako sam postao predsednik Republike. Kako je lako biti popularan i koliko je ta popularnost beznačajna!"

Pod datumom "16. jun 1992", Ćosić je u svoj dnevnik zabeležio nekoliko tragikomičnih scena. Najpre su mu, kad je zatražio da ga na posao voze domaćom "floridom", a ne skupim stranim kolima, odgovorili:

"Naš vozni park, gospodine predsedniče, ne raspolaže Zastavinim kolima. Predsednik se služi isključivo stranim kolima, zbog sigurnosti i brzine.."

POTOM JE NAREDIO zabranu upotrebe stranih pića u svom kabinetu, kao i na ručkovima i večerama. Pića koja sam pije - plaća iz svog džepa. Sve osim kafe. Odbio je da prima platu. "Hoću o svom trošku da služim državi", rekao je.

U kabinetu veličine košarkaškog igrališta u palati na Novom Beogradu, u kome je nekad stolovao Broz, a potom Cvijetin Mijatović, Drnovšek, Bora Jović, Stipe Mesić, pa Branko Kostić, novi predsednik pokušava, čim je seo u fotelju, da telefonom pozove generale Životu Panića i Petra Gračanina, načelnika Generalštaba i ministra unutrašnjih poslova, da vidi kakvo je stanje u državi. Na aparatu nema pravog brojčanika, samo neka dugmad. Ćosić ne uspeva da dobije vojne i policijske čelnike; nervozan, ustaje i traži od sekretarice da mu objasni kako se telefonira iz predsedničkog kabineta. Ona mu, smejući se, objašnjava:

"Gospodine predsedniče, samo treba da pritisnete ovo dugme i meni kažete šta želite.."

Ćosić detaljno beleži u dnevnik neobične susrete i razgovore prvog predsedničkog dana.

Za istoriju kulture verovatno je, sa te stranice, relevantan ovaj detalj:

ŠEF SAVEZNE Službe bezbednosti, Radivojević, obavestio je novog predsednika da se u Udbinoj arhivi, uz ostale, nalazi i obiman Ćosićev dosije, rezultat višegodišnjeg praćenja aktivnosti, izjava, pošte, privatnih i kafanskih razgovora...

"Vi imate pravo da svoj dosije uzmete i njime raspolažete po svojoj volji", obavestio je Ćosića šef savezne Udbe.

Prema belešci u dnevniku, predsednik je odgovorio:

"Hvala vam, gospodine Radivojeviću. Ne želim da čitam svoj policijski dosije. To je ispod mog dostojanstva i dužnosti koju obavljam. Čuvajte moj dosije u arhivi za istoriju o vremenu koje smo preživeli, ako to nekoga bude interesovalo..."

U dramskoj pauzi koja je nastala, i u kojoj su svi zaćutali, oglasio se jedino Mihalj Kertes, u svojstvu pomoćnika saveznog ministra policije, generala Gračanina. "Znam dobro tog Mađara, koji je veći Srbin i od Brane Crnčevića", zapisao je Ćosić, navodeći Kertesove reči:

"Pametno, gospodine predsedniče. Među saradnicima Udbe bilo je i nekih vaših bliskih saradnika i drugova. Sedeli su vam uz koleno, a vi ste im naivno verovali. Razumem vas.

Sada je nezgodno da to utvrdite. Lakše vam je da ne znate.."

Tako je protekao prvi radni dan Dobrice Ćosića u kome - posle tri decenije - više nije bio pisac. Osim pisac svog dnevnika...