KAKO TITO EKONOMISTI IZ KRALJEVA DVE GODINE NIJE MOGAO DA NAĐE POSAO: Šta su sve građani bivše Jugoslavije pisali svom maršalu

U analizi koju je taj Sekretarijat pripremio za maršala, 23. februara 1968, stoji da je u tom razdoblju lično primljeno 182.929 ljudi, koji su razgovarali sa službenicima Titovog kabineta, a iznimno i sa samim Titom.

Ko je bio Dragomir Katić, šta su građani bivše Jugoslavije pisali svom maršalu i šta je on odgovarao, kao i zbog čega su ova pisma bila važna Josipu Brozu, samo su neka od pitanja kojima se bavi knjiga "Uvod u Jugoslaviju" Dejana Jovića, čija će promocija biti održana sutra, u 19 sati, u novosadskoj knjižari "Bulevar Books".

Dragomir Katić je, kako navodi Jović nakon proučavanja njegove korespodencije sa predsednikom SKJ (jer on se Titu obraćao kao komunista predsedniku svoje partije), bio invalid pošto mu je 1951. zalutali metak teško oštetio nogu. Otac mu je bio logoraš tokom Drugog svetskog rata, a brat i sestra su stradali od bombe, odnosno mine. Sam se školovao i završio Višu komercijalnu školu. Imao je posao u lokalnom preduzeću, ali ga je izgubio zbog kritika loše poslovne politike, krađe, korupcije... Konkurisao je na 120 konkursa, obraćao se lokalnim partijskim i opštinskim funkcionerima, ali novi posao nije mogao da nađe. Umesto njega, primani su ljudi sa daleko lošijim kvalifikacijama.

U svom pismu Titu iz februara 1967. Dragomir je veoma oštar:

" Zašto ja sada u 30 godina, sedim kod kuće kao neka nemoćna baba? Zašto ne mogu ama baš ništa da učinim? Ko je tome kriv, da rade oni koji su pojeli nekoliko fabrika ovom društvu, koje bi bilo sasvim dovoljno da se reši pitanje nas nezaposlenih. Ti druže Tito! Ti i Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije. Vi ste za to krivi! Krivi ste i za to što se u nas ne zna ko je komunista, a ko se samo tako zove, a radi kao da je partijsku školu završio na jelovoj gori."

Ovo pismo, kako konstatuje Jović, ima sve elemente koje su sadržala i druga: kritiku, očaj i bes prema "birokratiji" na nižim stepenima vlasti, i nadu da jedino Tito može da promeni stvari. Pismo je pratila kratka beleška bezbednosne službe o pošiljaocu. Crnim mastilom Tito je napisao instrukciju svom šefu kabineta na vrhu prve strane: "Pozvati ovoga druga kod mene sutra, 25. februara, u podne ili poslije podne na razgovor. Poslati kola po njega. T."

I zaista, Katić je stigao u službenu rezidenciju u Beogradu, a transkript razgovora sačuvan je u Titovom arhivu. Pošto je izneo žalbe na lokalnu birokratiju, Tito ga je pitao:

- Zar mislite da mi možemo da budemo krivi za sve što se radi dolje? Onda bi trebalo promijeniti čitav sistem, uvesti diktaturu i policijski režim. Vidite da se dolje demokratija ne shvata onako kako bi trebalo. Takvih slučajeva ima dosta. Niste Vi jedini u takvoj situaciji. S vremena na vrijeme, ja ponekog pozovem odozdo, da bih vidio u čemu je suština. I Vas sam zbog toga zvao. Htio bih da znam šta ljudi dolje misle, da li smatraju da su za greške krivi pojedinci ili nešto ne valja u sistemu.

Tito je ujedno obećao da će učiniti sve da Katić dobije posao shodno svojim kvalifikacijama i zaista je intervenisao kod Dobrivoja Radosavljevića, u to vreme predsednika Centralnog komiteta SK Srbije. Međutim, nesrećni čovek se ipak nije zaposlio. Ustvari, uspeo je da dobije posao tek posle serije novih pisama, koja su bila sve oštrija, i to tek 737 dana nakon prijema u Beogradu. Zvanično je 3. marta 1969. zaposlen kao niži administrativni službenik (pripravnik) u Skupštini opštine Kraljevo. Pre toga je odbijen na još šezdesetak konkursa i nekoliko puta je pisao Titu, obaveštavajući ga kako je posle njegove intervencije postao "persona non grata" u Kraljevu. U stvari, službu je dobio tek kada se pomoćnik generalnog sekretara Kabineta predsednika Republike Marko Vrhunec obratio za pomoć Latinki Perović, sekretaru CK SK Srbije, 21. februara 1969.

Šta nam govori ova prepiska Josipa Broza sa Dragomirom Katićem? Kako Dejan Jović tvrdi, ona, u stvari, pokazuje odnos snaga u tadašnjoj državi. Do 1964. godine pisma koja su stizala direktno su dostavljana predsedniku Republike i on bi mnoga pročitao, što se vidi iz beleški na marginama. Najčešće je davao uputstva Sekretarijatu, a nekada ih je samo označavao karakterističnim "VT" (video Tito).

No, od 1964. godine Sekretarijat je namenski rekonstruisan i uvedena je nova praksa da se Titu dostavljaju detaljne nedeljne informacije o pismima. On bi čitao sažetke, a nekada i tražio da vidi celo pismo, ali više nije čitao sve. Pisma su od tada čitali službenici Sekretarijata, koji su vršili selekciju po svom nahođenju. Predsednik Jugoslavije je tada već imao 72 godine, ušao je u treći predsednički mandat, njegove su aktivnosti, posebno u inostranstvu, bile veće nego pre, naročito oko pokreta nesvrstanih. Vreme direktnog pristupa drugu Titu i njegove komunikacije s građanima je polako, ali sigurno proolazilo.

- U posleratnom periodu, Tito je koristio pisma ne samo da se lično informiše i uspostavi neku vrstu "kontrolnog mehanizma" u odnosu na službene informacije o stanju u zemlji, nego i da drži "birokratiju" pod stalnim nadzorom - kaže Jović. - Posebno se plašio da struktura ne bude zloupotrebljena kao što je učinjeno u SSSR pod Staljinom, da ne postane ono što je Milovan Đilas nazvao "novom klasom". U direktnoj komunikaciji s građanima, čitajući njihova pisma i odgovarajući na njih, Tito je mogao da proveri istinitost informacija koje mu servira struktura. Ušao je u borbu protiv sistema, a sistem je, takođe, pokušao da ograniči njegovu moć kako bi spasao sebe. Stvaranjem veze s mnogim "običnim ljudima", Tito je stvarao mrežu onih koji su osećali da im jedino on može pomoći, da ih jedino on razume. Odgovaralo mu je da ga narod vidi kao izuzetak, kao nekog ko ne pripada sistemu, nego ga kontroliše odozgo - u ime naroda. Time je zadobio neku vrstu kvaziimperijalne pozicije, kao car ili sultan, popularan u narodu, borac protiv nepravde koju proizvodi sistem. Reforma kabineta, a posebno odluka da se Titu ograniči pristup pismima, bila je jedan od načina da se smanji njegova moć.

Svakog radnog dana maršal je primao stotinak pisama, odnosno oko 30.000 godišnje, a njegov kabinet razgovarao je sa oko 13.000 građana svake godine. Veliki deo teo prepiske, naročito neposredno posle rata, nalazi se danas u Arhivu Jugoslavije.

Neka od prvih pisama zapravo su kratke beleške, reči dobrodošlice ili prigovor napisan na papiru iscepanom iz beležnice. Tito ih je komentisao na vrhu papira, dajući uputstva šta odgovoriti pošiljaocu. Ponekad bi pisma pratila i "karakteristika", koju je pisala OZNA o ponašanju pošiljaoca za vreme rata ili pre njega. Većina Jugoslovena, kako pokazuju te policijske beleške, nisu bili ni partizani, ni ustaše, ni četnici, već pasivni posmatrači rata. No, imali su nekoga u porodici ili među prijateljima na jednoj ili drugoj strani.

U početku, pisma su se bavila ratnim i poratnim pitanjima, dok kasnije ukazuju na društvenu nepravdu i nejednakost. Odmah po oslobođenju Tito je primio veliki broj molbi porodica nemačkih i drugih vojnika, koji su tražili pomoć da dođu do informacije o sudbini svojih sinova, očeva, muževa. Na takva pisma nije odgovarao, ali ih je slao OZNI ili Jugoslovenskoj armiji. Veliki je i broj pisama u kojima se traži obaveštenje o mestu gde je neki od okupacijskih vojnika pokopan i moli se dozvola za prenos posmrtnih ostataka u domovinu.

Između 1948. i 1952. Tito je primio stotine pisama od nemačkih zarobljenika oslobođenih posle rata, koji su se napokon vratili kućama. Ustvari, mnogi su morali da napišu pismo zahvalnosti pre nego što bi uopšte bili oslobođeni.

Takođe je bilo molbi da se ukine smrtna kazna, naročito u slučajevima kada je ubistvo počinjeno u krvnoj osveti, koja je i dalje bila rasprostranjena. Ova okolnost tretirana je kao olakšavajuća, pa je u mnogim takvim situacijama Tito naređivao da se zameni kaznom doživotnog ili dugotrajnog zatvora. Ali, bilo je i slučajeva kada je Tito ignorisao molbu i nije intervenisao, međutim, u njegovoj arhivi nema nijednog primera da je izričito potvrdio smrtnu kaznu.

Značajan broj sadržavao je i molbe za dozvolu putovanja u inostranstvo ili izdavanja pasoša i izlazne vize. Tito je u većini slučajeva odobravao te molbe, osim kad su u pitanju muškarci mlađi od 30 godina - vojni obveznici, ili inženjeri i drugi stručnjaci, potrebni Jugoslaviji zbog obnove zemlje i izgradnje industrije. Bilo je i pisama u kojima uticajni Jugosloveni traže Titovu saglasnost da pozovu nekog stranca u zemlju, recimo kulturnog radnika ili naučnika.

Jedna takva situacija odnosila se na patrijarha Bugarske pravoslavne crkve. Oni koji su ga pozvali hteli su da provere da li je prihvatljivo da on dođe ili treba otkazati poziv s obzirom na novonastali sukob sa SSSR 1948. Broz je na marginama tog pisma napisao kako je upravo u novonastalim okolnostima dobro da patrijarh dođe, jer je to u interesu Jugoslavije.

U Arhivu je sačuvano i na stotine pisama s Titovim instrukcijama tipa: "pošaljite mu penicilin", "pošaljite mu 5.000 dinara i pismo" ili "pošaljite mu osam i po kilograma šećera i jedno kilo kave - i pismo!" Bilo je i molbi za kumstvo, od kojih je neke predsednik zaista i prihvatao, ali ni izdaleka sve.

Pojedini radnici su mu pisali da su pre roka završili planirani posao i doprineli ispunjenju Petogodišnjeg plana na udarnički način. Bezbednosne službe su proveravale takve izjave, pa ako bi se pokazalo da su tačne, Tito bi zatražio da se priča objavi u novinama, a udarniku pošalje poklon - sat, ponekad i novac. Retko bi predložio odlikovanje. Međutim, kada se povećao broj udarnika, naredio je da se prestane s objavama da su se prvo obraćali njemu, ne bi li se broj pisama smanjio.

Doživotni predsednik je dobijao i pisma starih prijatelja, najčešće predratnih drugova koji su sa njim radili ili služili zatvorsku kaznu u Lepoglavi i Mariboru. Među njima je bilo i onih koji su tvrdili da ga poznaju, čak bi priložili fotografiju, ali je Tito u mnogim slučajevima rekao da je nemoguće da su se sreli, pošto nikada nije bio na mestu koje pominju. To se odnosilo i na jedan broj onih koji su tvrdili da ga znaju iz Španskog građanskog rata. Odgovarao je da tamo nije bio.

Konačno, 22. maja 1975. godine, ukinuto je radno mesto osobe u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike zadužene za pisma građana. Od 14. oktobra 1975. sva pisma adresirana na Tita automatski su prosleđivana Predsedništvu SFRJ, a odatle najčešće Stanetu Dolancu, novom sekretaru SKJ. On je redovno dopisivao primedbe "nema potrebe da se druga Tita uznemirava sa ovim". Time je Tito ostavljen bez stvarnog kontakta s građanima, zavisan od struktura sistema, koji se pripremao za posttitovsko razdoblje.