OSTALA OKAMENJENA SLIKA NEDOČEKANOG ĐURĐEVDANA: Godina tuge u Malom Orašju i Duboni u kojima je 4. maja 2023. ubijeno devetoro mladih

Njemu će za 20 dana u Smederevu početi suđenje za devetostruko ubistvo, za nezapamćeni masakr, a u dva sela u blizini Mladenovca kao da se okamenila slika lane nedočekanog Đurđevdana, najtužnijeg od kada se život uselio na ova brda.

Umesto šarenim đurđevdanskim vencima, Malo Orašje i Dubona okitili su se pre godinu crnim barjacima. Vijore se na kućama i danas. Ostali su domovi bez sinova, bez braće, kćeri, bratanaca, ujaka, sestrića...

Malo toga se ovde promenilo. Samo se priroda menja. Ljudi ne. Kao da se i vazduh razredio, teško se diše.

Malo je Orašje da prihvati ovoliku žalost. Ko god da u njega kroči, pogne glavu. Sakrije se u ćutanje. Ko bi da se poraduje, sram ga je, ne može radovanje na ovoliku tugu. Sokacima samo su traktori užurbani na putu od voćnjaka i njiva do kuća i u drugom smeru.
Porodice se kriju u vrletima sopstvene boli. U svojim krletkama iz kojih je nasilno iščupan život. Žele, kažu, samo mir - svojoj deci i njihovim dušama. Ne žele reflektore uperene u njihovu bol.

Osmorica mladića i jedna devojka ubijeni su bez povoda. U Malom Orašju najmlađi je imao 15, najstariji 25 godina. Kako se navodi u optužnici, Blažić je ovde ubio Marka Mitrovića (18), Aleksandra Milovanović (17), Nikolu Milića (15), Lazara Milovanovića (20) i Nemanju Stevanovića (21), dok je posle pedeset dana teške borbe u bolnici, preminuo Petar Mitrović (25).

Šestoro mladića, neki se tek zamomčili, neki stasali da se žene. Zaustavljeni, ustreljeni, otrgnuti od majki i očeva, predaka i potomaka. Nema posle toga dovoljno pravih reči.

Oko mesta gde su streljana ova deca, vazda se nešto radi, uređuje. U kapelici uvek gore sveće. Dolazi rodbina, svraćaju prolaznici. Mnogi ni danas nisu spremni da pričaju ovu pretužnu priču. Radije o njoj ćute. Na pitanje: "Kako je danas, u odnosu na juče?", jer njima je juče 4. maj, kažu:

- Isto. Vreme ne leči ništa, samo prolazi - kaže Jovan, brat ubijenog Petra Mitrovića. - Bol, tuga, taj teret koji nosimo, taj osećaj... Teško je. Ne znam ni reči kojima mogu da objasnim. Ovo što smo doživeli, pratiće nas dok smo živi.

Jovan kaže da mnoge želje bratu nije stigao da ispuni. Jednu, vrednu, ipak jeste. Trčao je od Malog Orašja do manastira Tumane, pričestio se. Tako je Petar želeo. Nije imao vremena. Uradio je to i zbog ranjenih prijatelja. Prikupio je u ovoj humanoj misiji 4,5 miliona dinara za njihovo lečenje.

- Drago mi je što sam bar malo pomogao, olakšao. Njihova trauma živi, jer je velika. Preživeli su nešto strašno. Rane prolaze, ali to što nose u duši i glavi, ne. Neki ne mogu ni da govore o toj noći - kaže Jovan, mladi čovek koji je u tradicionalnoj akciji "Novosti" za najplemenitiji podvig godine, od naše kuće, dobio Srebrnu plaketu.
I Dubona se nekako stegla, pusta i neprebolna. Školsko dvorište osmoletke "Momčilo Živojinović" mesto je sećanja. Ovde je rafalnom paljbom ubica usmrtio brata i sestru Milana (21) i Kristinu Panić (19) i Dalibora Todorovića (25) i ranio još četvoro ljudi. Pucao je u još četvoro mladih, ali je njih, srećom, promašio.

- Mladi, lepi, vredni, dobri. Nikom na senku nisu stali. Kao da je birao najbolje - kaže Milanov i Kristinin tata.

Ponos sela. Iščupani iz naručja roditelja, sestara i braće. Prolazi vreme, ali njihova bol ne prolazi. Njima je i dalje ta noć. Taj 4. maj. Neprolazan.

Detalje noći užasa na 210 stranica opisalo je Više javno tužilaštvo u Smederevu. U optužnici stoji da je Uroš Blažić u Malom Orašju kod Spomenika palih boraca, bez ikakvog povoda, u okupljene mlade ljude, rafalnom paljbom iz automatske puške ispalio više desetina projektila. Kada je ispraznio okvir sa municijom, zamenio ga je novim i nastavio da puca čak i u one koje su već pogođeni ležali na zemlji.
Optuženi Uroš Blažić u vreme izvršenja krivičnog dela nije imao navršenu 21 godinu, zbog čega mu nije moguće izreći doživotnu robiju, već kao maksimalnu kaznu može da dobije kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, što je tužilaštvo i predložilo u optužnici. Istu kaznu tužilac traži i za njegovog oca Radišu.

- Malo je to dete, malo... Za ovolike mlade živote. Izaći će ubica u punoj snazi, a ova deca izaći ne mogu. To nije pravda - kaže nam starina kod prodavnice u Malom Orašju.
U društvu, ostali okupljeni klimaju glavom. Ljuti su i u Duboni. Ne dopire do razuma ta nepravda. Sede ljudi u školskom dvorištu zagledani u obeležje sa stihovima Daliborove sestre Suzane. Sa zida škole nasmejana lica Milana, Kristine i Dalibora. Isto je i u Malom Orašju, gde je na seoskom Domu kulture oslikan mural sa licima ubijenih mladića i njihovi datumi rođenja, ali ne i smrti, uz poruku "Živite". U Ravnom Gaju, gde su usmrćeni, zasađeno je šest čempresa. Na spomen-obeležju imena - od najmlađeg do najstarijeg - Nikola, Aleksandar, Marko, Lazar, Nemanja i Petar. I samo datumi rođenja. I ista poruka: Živite!