FELJTON - JOSIP BROZ U DOSLUHU SA AMERČKIM ISTORIČAREM: Pre Velikog rata u Americi Srbi i Hrvati živeli su čas u miru, čas opet u zavadi

 S njim je provodio  najviše vremena. Ali Petrović je izbegava doručke u malom hotelu gde su smešteni, pa Aleksandar se za stolom upoznaje s omanjim čovekom iz Rumunije, takođe učesnikom skupa. Rumun, Mihailo kako se predstavio, dobro govori ruski i zanimljiv je sagovornik o prilikama u savremenom svetu. Primećuje Aleksandar da Mihaila pred vratima restorana sačekuju uvek mlađi ljudi i da s njima odlazi na predavanja.

Profesorovi studenti, zaključuje Aleksandar, verovatno su dobili sobe u studentskom domu. Tek na rastanku Mihailo poziva Aleksandra da ga poseti u Rumuniji. I daje mu posetnicu koju Aleksandar stavlja bez gledanja u džep sakoa. Tek kasnije doznaje s kim je imao zadovoljstvo da provodi jutarnje časove - s rumunskim ministrom odbrane i rođenim bratom predsednika Čaušeskog. Aleksandar je u Rumuniju vodio ne jednom sina Andreja na skijanje ali se nije odazvao pozivu veoma jednostavnog i nenametljivog poznanika, koji je, inače, izbegao zlosrećnu sudbinu svog po karakteru sasvim drugačijeg brata.

Iz Kolumbusa Aleksandra je put  vodio u Kaliforniju, u Stenford, na  poziv profesora Vejn Vučinić. I pre polaska na nekada divlji a sada po mnogo čemu blagosloveni daleki Zapad, u šta se i sam uverio pre nekih pet godina, uspeo je da sazna ponešto o karakterističnom, a i izuzetnom životopisu Vejna Vučinića. U Stenfordu mu prilikom prvog susreta i njegov domaćin kazuje na srpskom jeziku ponešto o Srbima s početka 20. veka, doseljenika ili rođenih već u Americi, kao i on, uoči Prvog svetskog rata. Vejnovi roditelji su stigli iz Hercegovine u Bjut, u Montani, poznat po velikom rudniku bakra, u potrazi ne za zlatom nego za snošljivijim i slobodnijim životom.

U Bjutu su tada živeli južni Sloveni iz raznih krajeva buduće Jugoslavije, Srbi, Hrvati, Crnogorci, čas u miru i jedinstvu, a čas opet u zavadi, Nisu mogli, da se slože, na primer, Bokelji s njegovim Hercegovcima. I u tom rudarskim mestu, gde su radili težak i opasan posao, oni su osnivali svoja potporna društva, jer su morali da se osiguraju u slučaju smrti i povreda, a čak su pokretali i svoje listove i, naravno, podizali crkve. Izgubio je Vejn rano roditelje pa su ga vratili u rodni kraj, siromašan kao i pre Velikog rata, da bi ga zatim prihvatio i u Kaliforniji iškolovao kum. A onda se posvetio izučavanju istorije svog srpskog naroda i Srbije, koju nije poznavao. Čak je i doktorirao s tezom o Srbiji između Istoka i Zapada. Može ponešto o njegovom radu da mu ispriča i Ivo Banac iz Dubrovnika, njegov asistent koji će mu se naći pri ruci za vreme boravka u Stenfordu.

Ivo je ljubazan i uvek nasmejan čovek, a o svom mentoru govori samo u superlativima. U razgovorima s Ivom ne mogu da se izbegnu ni odnosi između Srba i Hrvata u socijalističkoj Jugoslaviji. Za vreme večere u Bančevom stanu njegova supruga, takođe Dubrovčanka, objašnjava Aleksandru, s blagim humorom, malo naglašenije hrvatstvo svog supruga. Posledica je to njegovog srpskog porekla. Izgleda tako to biva kod mnogih preobraćenika, čak kada se za novu naciju ili veru nisu opredelili oni nego njihovi roditelji ili preci - tumači ona Aleksandru zašto su Ivova nacionalna osećanja jača od njenih. Posle veoma uspešne akademske karijere u Americi i Evropi Banac se vratio u već nezavisnu republiku Hrvatsku, uključio u po litički život. 

Aleksandrovom predavanju o Trockom i polemikama u vezi s književnom i naučnom školom tzv. ruskog formalizma zbog sprečenosti ne prisustvuje Vejn. Ali za Aleksandra i manje društvo slušalaca priređuje posle predavanja večeru u svom domu. Vejna njegovi učenici i sledbenici zovu uncle Waine. Aleksandar mu u jednom trenutku nazdravlja rečima - Na mnogaja ljeta, gospodine Vojo!

-  Kako ste pogodili moje srpsko ime?

-  Zbog zvučne sličnosti. U vaša vremena Srbi su morali da se i promenom imena i prezimena prilagođavaju novoj sredini. Tako je poznati Srbin Ston izveo svoje novo prezime od srpskog Stojanović.

-  Znam na koga mislite. Menjali ili ne menjali imena ipak se osećamo i Srbima i, šire, Slovenima. Iz mog rodnog Bjuta mnogo je dobrovoljaca otišlo da se u Prvom svetskom ratu bore za Srbiju i Crnu Goru. Većina ih je izginula. Ali smo zahvalnost i odanost našoj novoj domovini Americi pokazali i u Drugom svetskom ratu. I ja sam, naravno, služio sve vreme, pa i po završetku rata, ali zbog znanja jezika i poznavanja prilika na Balkanu ne baš na frontu. I u svojoj akademskoj karijeri trudim se učinim ovde što više mogu za narod iz koga sam potekao.

-  Ne morate to ni da kažete jer govore o tome vaša dela. Znaju o tome i Amerikanci, da ne govorim već o kolegama iz svih oblasti slavističkih studija.

Slaže se s Aleksandrom i profesor Jozo Tomašević koji je iz San Franciska stigao u Stenford da bi prisustvovao Aleksandrovom predavanju. Ekonomista po struci, s doktoratom stečenim u Švajcarskoj, Tomašević je pre dolaska u Ameriku uoči Drugog svetskog rata radio više godina kao bankarski ekspert u Beogradu, a zatim se kao profesor Državnog univerziteta San Franciska posvetio istoriji Balkana, posebno događajima u okupiranoj Jugoslaviji. Na terasi priča Aleksandru o nameri da, ako ga zdravlje posluži, napiše trilogiju o glavnim učesnicima u otporu okupatoru ili saradnji s okupatorom. Prvu knjigu je nedavno objavio, o četnicima, drugu najviše posvećuje Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a treću partizanima. U knjizi o četnicima piše i o partizanskim pregovorima s Nemcima i nacističkim saveznicima ustašama.

I to je razlog što knjiga ne može da se objavi u Jugoslaviji. I onda, na Aleksandrovo veliko iznenađenje, u priči ovog, naizgled u nacionalnim i političkim sudovima uzdržanog i trpeljivog naučnika, rođenog u Dalmaciji, još u vreme Austro-Ugarske (1908), iskrsava Titovo ime. Nema ni Tito ništa protiv da se njegova knjiga ne pojavi na srpsko-hrvatskom jeziku i u socijalističkoj Jugoslaviji. Maršal samo preko posrednika poručuje Tomaševiću da sačeka dok on prvo sam ne obelodani istinu o tim pregovorima, od javnosti potpuno skrivenim u Jugoslaviji, a i objasni razloge zbog čega su vođeni.

Predsednik Tito se, dakle, slaže u načelu s Tomaševićevim pogledima na četnički pokret? Nisu li, prema tome, i Aleksandrovom sagovorniku bliski komunistički stavovi o njihovom gerilskom suparniku, srpskog nacionalnog opredeljenja, a koji je zbog toga prema nemačkim izvorima bio za njih jednako opasan, ako na dugom štapu ne i opasniji protivnik od komunističkog? Promiče Aleksandru misao u glavi da mu se istoričar Tomašević poverava zato što je na Stenford stigao pravo iz komunističke Jugoslavije? I da zato pretpostavlja da mogu naći zajednički jezik čak i u ovakvom kratkom razgovoru? Ali za takva pitanja i eventualna sučeljavanja nije svakako u domu profesora Vučinića zgodan trenutak.

SUTRA: SRPSKA PESNjIKINjA NA ENGLESKOM JEZIKU