NI VRISAK, NI SUZE NE POMAŽU, NITI NOVI DAN UMANJUJE NEDOSTAJANJE: Godinu dana od masakra u školi "Vladislav Ribnikar"

Koliko god dana i godina da prođe, neće manje boleti. Samo, život ide dalje, i za porodice devetoro đaka i školskog čuvara, ubijenih u OŠ "Vladislav Ribnikar", i svako se nosi sa svojom tugom i bolom kako ume i može.

Neki od roditelja osam devojčica i jednog dečaka, koje je, kao i školskog čuvara, tog 3. maja, u 8.40 ubio vršnjak iz odeljenja, pisali su pisma i pesme svojoj ubijenoj deci, neki su slavili njihove rođendane, sadili japanske trešnje u Tašmajdanskom parku, organizovali koncerte, modne revije... Sve, čini se, kao da hoće da ih otrgnu od smrti.

- Znate, mi više u ovozemaljsku pravdu ne verujemo... ali se trudimo da nastavimo da verujemo u ljudskost i u istinu... Tragedija koja nas je zadesila je toliko strašna, bolna i nepojmljiva, da se svakodnevno borimo za udah - pisala je Nina, majka ubijene Eme Kobiljski, one hrabre devojčice koja je stala pred ubicu i rečima: "Kosta nemoj, prestani, molim te, nemoj!", pokušala da ga urazumi.

Slobodan Negić, otac ubijene Sofije, u septembru je za rođendan, kada bi devojčica napunila 14, napisao i komponovao pesmu kćerki "Čekaj me":
- Slep sam ovde u ovoj tami i radije bih bio u tvojim rukama. Svi mi govore da moram biti jak. Samo treba da vide kako stojim ovde sam. Ali dok tebe nema, ja ne mogu nastaviti...
Majka malog Andrije, Suzana Stanković Čikić, 5. marta, na sportskom aerodromu "13. maj" organizovala mu je, "onako kako su se i dogovorili" 15. rođendan:

- Ljubavi, imam iznenađenje za tebe - napisala je dan ranije, a na samoj proslavi se okretala na poligonu raširenih ruku, gledajući u nebo, kao da na njemu vidi svog sina, talentovanog pijanistu.

Ni ona, ni ostali roditelji ubijenih "ribnikaraca", tog jutra, tog strašnog prošlogodišnjeg 3. maja, nisu znali da svoju decu vide poslednji put. U školu su otišli najlepše odeveni. Prethodno veče proveli su birajući šta će obući, kakvu će posebnu frizuru imati, jer čekalo ih je slikanje za školski almanah, fotografija koja ostaje za sva vremena.

Svi učenici 7/2 u školu "Vladislav Ribnikar" stigli su to jutro na vreme, željni da se ponovo druže posle prvomajskih praznika. Samo je jedan dečak kasnio. Verovatno, svesno i ciljano. Kosta Kecmanović (13) skovao je zlokoban plan, i za kraće vreme nego što traje mali odmor, ispalio čak 57 metaka. Bio je čas istorije.

U školu je došao sa oružjem ukradenim iz očevog sefa: dva pištolja - "češkom zbrojovkom" i "rugerom" i šest okvira sa 92 metka.

Na ulazu, u 8.36 dočekao ga je čuvar Dragan Vlahović (53), dobričina, omiljen u školi. Dečak ubica je izvadio pištolj i sasuo rafal u njega. Dragan je pao pokošen, a ubica je produžio ka dve devojčice iz petog dva, koje su dežurajući na ulazu sedele za stolom. Tu je ubio Anu Božović i Bojanu Asović.

Sofija Negić iz sedmog četiri izašla je iz toaleta u prizemlju, da vidi šta se dešava, iako je drugarica zvala da ostanu sakrivene unutra u kabinama, gde su se zatekle, kada je masakr za koji nisu slutile da može da se desi u školi, započeo. Ubica se okrenuo ka njoj i ispucao sedam metaka, bez promašaja. Srušila se na pločnik hola pokraj klavira.

Četiri mrtva tela i 16 ispaljenih projektila nisu pokolebala trinaestogodišnjaka. Hladnokrvno se uputio ka svom razredu 7/2. Taj čas 23 učenika imala su u učionici najbližoj ulazu, prvoj sa leve strane hola.

Otvorio je vrata i odmah ispucao tri metka u nastavnicu istorije Tatjanu Stevanović (52). Pogodio je u nogu, ruku i stomak. Tanja se još oporavlja. Prvi put od tada, svoje đake srela je u Sava centru, na događaju koji su za svoju kćer, i sve ubijene kako u "Ribnikaru", tako i dan kasnije u Orašju i Duboni, organizovali roditelji Angeline Aćimović. Grlili su se đaci sa nastavnicom, sa mnogo suza, i malo reči.

Svi oni sećaju se kako se tog kobnog jutra dečak ubica u sekundi okrenuo ka klupama i nastavio masakr. Gađao je precizno u tela i glave, ponekog u noge, kao dobro istrenirani vojnik. Ubio je Andriju Čikića, Maru Anđelković, Katarinu Martinović, Adrianu Dukić. Angelina Aćimović pogođena u glavu, 12 dana je bila u komi u "Tiršovoj", gde je i preminula 15. maja.

Deca su vikala, bežala... Neki su uspeli ranjeni da protrče kraj ubice i pobegnu kroz vrata, neki su iskakali kroz prozor, a neki ležali nepomično pored ubijenih drugara. Ranio je J. D., V. M., A. B., H. K. i V. P. Tad je pred njega stala Ema Kobiljski. Nije imao milosti. Ema je bila njegova poslednja žrtva. Nakon toga je stao. Ostalo mu je još municije, dva šaržera, Molotovljevi kokteli.

Ranac je ostavio na podu kod Emine klupe, okrenuo se i izašao u školsko dvorište. Tu je izvadio šaržer iz pištolja, odložio ih na stranu i u 8.42 pozvao policiju. Rekao je da se zove Kecmanović Kosta i da je u školi "Vladislav Ribnikar" pucao i ubio više osoba. Kazao je da je psihopata koji treba da se smiri. Dodao je da ga je uhvatio strah, panika i čudno disanje i da je smatrao ispravnim da pozove policiju i prijavi šta je uradio.

Sačekao je policajce u dvorištu kraj stepeništa, koji su ga tu i uhapsili.
U njegovoj sobi policajci su na stolu pronašli skiciran plan kuda ulazi u školu, kako ubija u učionici istorije i dalje odlazi hodnikom. Pronađen je i spisak sa 15 imena, jedno je bilo prekriženo, njegovih glavnih meta u 7/2. Nije se njime rukovodio, pucao je redom.

Ubio je deset osoba, a šest teško ranio. Za to mu se ne može suditi jer je u vreme izvršenja zločina imao manje od 14 godina i nije bio krivično odgovoran.