OBELEŽEN DAN SEĆANJA NA KRUNISANJE CARA DUŠANA: Opelo održano u Crkvi Svetog Marka u Beogradu

- Poput života pojedinca, život jednog naroda poznaje uspone i padove, trenutke velikih muka i iskušenja kao i trenutke velike časti i slave. Tokom svoje burne i bogate istorije naš, srpski narod, nije oskudevao u epizodama stradanja, muka, patnji i bola. Naša prošlost obiluje događajima koji po svojim razmerama i posledicama zaslužuju epitet biblijskih. Ipak istorija srpska nije samo patnja, stradanje i bol, da jeste da li bismo postojali? Da li bismo kao narod opstali?! Danas smo se okupili oko kivota sa zemnim ostacima čoveka za čiju ličnost srpska tradicija vezuje pojam slave i časti, gospodstva i sjaja, snage i mudrosti. Okupili smo se da osvežimo sećanje našem rodu i proslavimo ime našeg najvećeg vladara srpskog, prvog cara Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića - kazao je Selaković.

On je podsetio da je tokom stolovanja cara Dušana srednjovekovna srpska država doživela vrhunac vojne i političke moći, kulturnog i privrednog i opšteg državnog razvoja, vrhunac teritorijalnog proširenja i uvažavanja u tada poznatom svetu.

On je bio potomak i nastavljač ne samo Nemanjića, već i Vlastimirovića, Vojisavljevica, Vukanovića, koji su srpski apeg čvrsto držali i branili dugih pet vekova pre Stefana Nemanjića, kazao je ministar i dodao:

- Okupili smo se, dakle, da odamo počast našem najvećem vladaru svih vremena i, za razliku od svih drugih vladara naših kojih se sećamo na dan njihove smrti, cara Dušana se sećamo na dan koji je u srpskom kalendaru upisan kao dan najveće slave, dan kada je daleke 1346. godine na državnom saboru u tadašnjoj srpskoj prestonici Skoplju, krunisan za cara, a Srbija postala carevina. Ona nije počivala samo na moći srpske vojske, koja je u prvoj polovini 14. veka predstavljala jednu od najrespektabilnijih oružanih sila ovoga dela sveta, što je svoju potvrdu dobilo slavnom pobedom u Bici kod Velbužda, u kojoj je Dušan imao presudnu ulogu kao mladi kralj, ta moć je počivala na snazi srpske privrede, posebno rudarstva, zanatstva, trgovine. Oslonac moći bio je ozbiljan rad naših najboljih pravnika, ali i samoga cara, krunisan Dušanovim zakonikom, ali je to bio ugled Stefana Dušana na evropskim dvorovima toga doba.

Selaković je podsetio da je car bio i veliki zadužbinar, ne samo Srpske pravoslavne crkve, već i Svete Gore, pravoslavnih svetinja u Svetoj zemlji i Jerusalimu, kao i crkve Svetog Nikole u Bariju. Njegov otac je započeo, ali je on dovršio gradnju Visokih Dečana, baš kao što je i on započeo obnovu manastira Matejče, a dovršio ga njegov sin car Uroš.

Otomanski osvajači su neposredno nakon dolaska u Prizren, manastir - Dušanovu grobnu zadužbinu, opljačkali i urušili, da bi je 1615. godine potpuno razrušili i od njenog kamena izgradili Sinan pašinu džamiju u Prizrenu.

- Kako je bilo pre više vekova tako je i danas, kada su teroristi uz pomoć svojih mentora, 1999. godine, zavladali Prizrenom, prvo su srušili spomenik caru Dušanu, a 2004. u martovskom pogromu zapalili Sv. Arhangele. Ali kao ni oni, tako ni ovi okupatori ništa nisu naučili o Srbima. Ni tada ni danas večnu svetlost ličnosti i dela cara Stefana Dušana nisu niti će uspeti da pomrače. Ona će ostati dokle zadnje srce srpsko u grudima bije da nam bude motiv i nadahnuće da čuvamo ime i obraz, da čuvamo čast i otadžbinu i predanje da je Lazar stradao braneći carstvo Dušanovo, a zadobio carstvo nebesko! Kako da mu se odužimo: da gradimo škole koje ćemo po njemu zvati, da mu dižemo spomenike, da pričamo o njemu deci i gradimo kulturu sećanja kao što su to činili Đura Jakšić, Paja Jovanović, Vasa Pomorišac, Jovan Dučić, da dajemo deci ime Dušan, da slavimo naše pobede - zaključio je ministar.