NATO ZLOČIN KAO POKAZNA VEŽBA ZA CEO SVET: Pre tačno četvrt veka, izveden oružani napad da spreči izmišljenu humanitarnu katastrofu

- Mogao sam to tako živo da zamislim. Bombarderi B-52 tamo gore, sasvim sami, rakete se odvajaju od njih, krilca im se šire, onda se pale mali mlazni motori i rakete odleću prema ciljevima. Taktičke rakete mornarice za dejstva po ciljevima na kopnu "tomahavk" kreću samo nekoliko trenutaka kasnije... Mlazevi vode prilikom katapultiranja raketa iz podmornica... Bio je to sinhronizovan napad. Hteli smo da oslepimo jugoslovensku vojsku eliminišući radare i da je onesposobimo uništavajući joj protivraketne sisteme. A onda nastupamo sa avionima sa posadom - sladostrasno je zabeležio osećanja na početku agresije NATO njen komandant, američki general Vesli Klark, u memoarima "Moderno ratovanje".

Bolesno ambiciozni oficir bio je miljenik Medlin Olbrajt i neprestano je tražio rat protiv Srba. U memoarima je pokušavajući da opravda sopstveni neuspeh, ostavio prvorazredno svedočanstvo o frustraciji Vašingtona i NATO jer nisu uspeli da na bojnom polju pobede vojsku čije je naoružanje tehnološki bilo pet generacija starije. Ono što je Zapad neuverljivo nazivao "pobedom" u "humanitarnoj intervenciji" radi zaštite kosmetskih Albanaca, bila je posledica beskrupuloznih napada na civile i civilne objekte i pretnje da će "poravnati" Srbiju bombama.

- Kako vlastitoj i svetskoj javnosti "prodati takav rat"? Ako se poslužimo rečima Žana Brikmona, najbolje ga je umotati u neki uzvišeni motiv - brigu za ljude, ugrožene manjine, ljudska prava, demokratiju... Šta je bio stvarni cilj rata iza retorike političara i medija? Rečima glavnog aktera agresije na SR Jugoslaviju, tada glavnokomandujućeg NATO generala Veslija Klarka: "Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije striktno bio vezan za Kosovo. To, konačno, nije bio ni konflikt zbog etničkog čišćenja. To je bila bitka za budućnost NATO, bitka za kredibilitet SAD kao sile u međunarodnim odnosima". Džon Noris, šef za veze pomoćnika državnog sekretara Stroba Talbota, navodi još neke od razloga: "To je bio otpor Jugoslavije širenju trendova političkih i ekonomskih reformi, a ne nevolje kosovskih Albanaca. To najbolje objašnjava rat NATO". Drugim rečima, zemlja se odupirala ekonomskom potčinjavanju i NATO pritisku i to je valjalo slomiti - ukazuje istoričar dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

Klark je u prvoj noći agresije požurio da se pohvali generalnom sekretaru NATO Havijeru Solani kako je neuporedivo nadmoćnija avijacija uspela da obori poluispravni srpski "mig-29" koji se beznadno kao kamikaza ustremio ka neprijatlju.

- Očekivao sam da će Solana podeliti moj ponos zbog reagovanja posada na srpski izazov, ali on me je iznenadio. "To nije dobro, to nije dobro", rekao je. Tokom razgovora shvatio sam da on smatra da će borba potrajati ukoliko Srbi imaju nameru da nam uzvrate... Što se žešće Srbi budu borili, smatrao sam, brže će biti gotovo. Solana je primio na znanje moje mišljenje ali je jasno video šta će biti dalje - priznao je Klark.

Solana je kao Evropljanin znao da je jedino što je predvidivo, kada je reč o Srbima, da su nepredvidivi. Evropsko istorijsko iskustvo pokazuje da kada Srbija dođe u očajnu situaciju, njen narod ne spušta gard već postaje naoštren da što skuplje proda kožu. Klark je 24. marta još verovao proceni svog štaba da će VJ biti slomljena za dva do šest dana, a da će desetog doći do kapitulacije. Već drugog dana agresije shvatio je da neće biti blickriga. Bombe i rakete su pogađale ispražnjene vojne i policijske objekte. Srpska odbrana se savršeno kamuflirala i bila je nevidljiva za neprijatelja. Pametne bombe i rakete su lovile duhove.

- Nije bilo nikakvih neposrednih pokazatelja da smo zadali pobednički udarac. A i nismo - razočarano je konstatovao Klark.

Presudni udarac nisu zadali nijednom tokom 78 dana agresije čije su najbrojnije žrtve bili civili. Posle oko mesec dana rata Klark zabrinuto zaključuje da srpske snage bezbednosti sistematski uništavaju OVK, a da NATO ruši prazne zgrade i da njegova operacija liči na nemoćnu osvetu. On traži dozvolu da danonoćno bombarduje, bez izuzetka, sve "TV stanice, mostove i energetske objekte". NATO političari mu ne daju zeleno svetlo, jer je uprkos besomučnoj propagandi i zapadna javnost uočila da "humanitarna intervencija" sve više liči na humanitarnu katastrofu. Sa svakim novim danom rata sve više se krunio kredibilitet NATO, a naročito SAD, koje su neuspešno pokušavale da na jednake časti podele odgovornost za agresiju sa 18 drugih članica koje je Vašington uvukao u operaciju "Saveznička snaga".

Neuspešni su bili svi pokušaji kopnene invazije terorista OVK sa teritorije Albanije preko prokletijske granice uz pomoć zapadnih "instruktora", plaćenika u regularne albanske vojske. Odbrana nije popuštala uprkos neograničenoj podršci NATO iz vazduha i upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama. Alijansa je u centralnoj Srbiji ostala bez vojnih ciljeva, pa je prešla na čisto civilne, što nije ostalo neprimećeno u zapadnoj javnosti. Vašington je bio zabrinut zbog utiska da je najveća vojna koalicija sveta nesposobna da savlada otpor balkanske državice u potpunom strateškom okruženju. Kopnena agresija NATO, koju je panično zahtevao Klark, podrazumevala je velike gubitke među zapadnim vojnicima, a to evropski političari nisu želeli. Ni Beloj kući se nije dopadala perspektiva "pobedničkog" dočekivanja mrtvačkih sanduka. Klark svedoči da se Alijansa našla pred rizikom od raspada. Izlaz su bili primirje ili bombardovanje Srbije do totalnog uništenja njenog stanovništva, infrastrukture, energetike... SAD su odlučile da idu na pregovore koji su okončani 9. juna Vojno-tehničkim sporazumom u Kumanovu i rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 1244, po kojoj su Kosovo i Metohija ostali deo Srbije. Alijansa je zvanično proglasila pobedu, ali Klintonova administracija je istinski stav prema prema tom "uspehu" pokazala time što je u leto 2000. pre isteka mandata smenila generala Klarka. Početak NATO agresije na SRJ kako stvari stoje, u budućnosti će označavati početak epohe novog oružanog "pohoda na Istok". Oko pitanja da li se agresija mogla izbeći, spore se i danas politikolozi i istoričari.

Potražili smo odgovor i od neposrednog učesnika i svedoka događaja, bivšeg visokog funkcionera Srbije Nikole Šainovića, koji je predsedavao Komisijom za saradnju sa verifikacionom misijom OEBS na Kosovu i Metohiji i bio jedan od srpskih predstavnika na pregovorima u Rambujeu u februaru 1999. godine.

- Rat je rezultat procesa koji je spolja postao vidljiv kada je Ričard Holbruk u čarapama seo i slikao sa onim pripadnikom OVK sa "kalašnjikovom" u Juniku. Tako su SAD demonstrirale da napuštaju Rugovu i da daju podršku OVK i "kalašnjikovu". Od tada ulazimo u rat. I to traje do danas, u fazama. Kad agresija nije ostvarila vojno-politički cilj, kapitulaciju Srbije, oni su dali predlog Rezolucije 1244. u kojoj piše sve ono što smo mi u Rambujeu tražili: da je minimum za prihvatanje sporazuma suverenitet zemlje, da dođe administracija UN, a ne NATO, da se razoruža tzv. OVK i da deo naših trupa ostane na KiM. Ostaje pitanje za istoriju, zašto nam to nisu dali u Rambujeu, mi bismo prihvatili i rata ne bi bilo. Očigledno je da su nas primoravali da odbijemo da bi izazvali rat. Prema tome Srbija ni tada, kao ni mnogo puta ranije, nije ni imala izbora.

Desrbizacija amerikanizmom

NAUČNIK i diplomata prof. dr Predrag Simić se ubrzo po završetku NATO bombardovanja 1999. suočio sa neoružanim nastavkom agresije NATO:

- Teza o "kolektivnoj krivici" i u nešto umerenijoj varijanti, o "kolektivnoj odgovornosti Srba" široko je rasprostranjena i u zapadnim krugovima. Na međunarodnom seminaru održanom avgusta 1999. u Grčkoj suočio sam se sa napadima čitavog niza zapadnih diplomata i političara da su i opozicija i narod u Srbiji nepovratno zaraženi virusom nacionalizma i da povratak čitave zemlje u međunarodnu zajednicu mora voditi kroz proces "denacifikacije" sličan onom kroz koji je krajem četrdesetih prošla Nemačka. "Vi Srbi morate prihvatiti pravila ponašanja koja nalaže savremeni svet. Morate postati moderni. A biti moderan danas znači biti proamerički", bez ustezanja mi je dobacio visoki zapadnoevropski diplomata.

NAJCRNjI DATUMI 78 DANA BOMBARDOVANjA SR JUGOSLAVIJE

24. marta

prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53, a u 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. U 20.05 pogođen je podzemni bunker u Kuršumliji i poginulo je 11 vojnika. Oko 20.10 razorena je kasarna u Vrbici, a vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38.

1, 3. i 26. aprila

redom su srušeni Petrovaradinski, Most slobode i Žeželjev most u Novom Sadu.

2. aprila

u bombardovanju sela Nogavac, u opštini Orahovac, poginulo je 11 civila, a petoro teško povređeno. U bombardovanju Kuršumlije poginulo 13 civila.

12. aprila

pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Stradalo 60 ljudi.

14. aprila

NATO je četiri puta bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica-Dečani i ubio oko 70, a ranio 35 muškaraca, žena i dece.

15. aprila

izuzetno razornim bombama gađano beogradsko naselje Rakovica, uz veliku materijalnu štetu. Istog dana bombardovana "Petrohemija" u Pančevu, izazvana ekološka katastrofa.

23. aprila

NATO je pogodio zgradu RTS u Beogradu i ubio 16 zaposlenih.

25. aprila

bombardovana je rafinerija nafte u Novom Sadu što je izazvalo ekološku katastrofu.

27. aprila

u bombardovanju Surdulice poginulo 20 civila i izazvana ogromna materijalna šteta.

30. aprila

bombardovan centar Beograda kada su pogođene zgrade republičkog i saveznog MUP, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara ponovljen napad i teško raneno više vatrogasaca, gradskih funkcionera i medijskih poslenika.

1. maja

pogođen je autobus "Niš-ekspresa" koji je prelazio most u selu Lužane i stradalo je 60 ljudi uključujući 15 dece.

3. maja

bombardovan autobus "Đakovica prevoza" kod mesta Savine Vode, na putu Peć-Kula-Rožaje, kada je 20 građana poginulo, a 43 su povređena.

7. maja

NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila.

8. maja

bombardovana je zgrada Kineske ambasade, ubijeno nekoliko kineskih državljana.

14. maja

NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi "Koriša" kod Prizrena. Poginulo je 87, a ranjeno 70 civila. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina.

20. maja

bombardovan je Kliničko-bolnički centar "Dr Dragiša Mišović" u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više njih.

23. i 24. maja

grafitnim bombama gađani TE "Obrenovac", elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, što je izazvalo nestašicu električne energije širom Srbije.

30. maja

bombardovan most u Varvarinu u dva navrata i poginulo je 10 civila, a 30 je ranjeno.

31. maja

bombardovan je gerontološki centar u Surdulici u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Ubijeno je 20 ljudi, a 88 povređeno. Bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru gde je poginulo 11 ljudi.

7. juna

bombardovana farma u selu Podgorac, kada su poginula trojica radnika.