ZAPALILI ZLATIBORA, NENADU PUCALI PRAVO U SRCE: Sećanja Srba na martovski pogrom 2004. - Ne prolaze patnja, strah i bol ni posle dve decenije

Dvadeset godina kasnije, neprebol, tuga i nepravda i dalje muče one koji su preživeli golgotu marta 2004. godine, koji su, u bestijalnom divljanju Albanaca, ostali bez dece, roditelja, supružnika. Bez domova, daleko od grobova predaka.

Ovo su potresne ispovesti nekih od njih.

U LIPLjANU JE 2004. GODINE BILA ZAPALjENA VEĆINA SRPSKIH KUĆA

NENADU PUCALI PRAVO U SRCE

NAŠ Lipljan je jako stradao u Martovskom pogromu. Većina srpskih kuća je zapaljena, a što je najteže, ubili su nam i komšiju i to na kućnom pragu - pričaju preostali Srbi u Lipljanu, gradiću u kojem je do tih događaja živelo oko 2.500 Srba, jer je više od polovine srpskih žitelja izbeglo još 1999. godine. Međutim, zastrašeni pucnjavom, paljevinom i ruiniranjem, posle martovskog pogroma u grad se nije vratilo njih oko 2.000. Neki nisu imali gde jer su im kuće bile spaljene, neki se nisu usuđivali zbog pretrpljenog straha.

I Zoran Simijonović (67) bio je tog tragičnog dana u kući nedaleko od Doma zdravlja sa suprugom, troje male dece i roditeljima. Sve je, priseća se, počelo oko šest sati po podne. Sve srpske kuće u ulici su gorele a urlikanje i povici Albanaca dopirali su sa više strana.

- Oko nas je sve gorelo, osim naše kuće koju je u jednom trenutku opkolila rulja. Sklonio sam ukućane u jednu pomoćnu prostoriju iz koje smo na sporedan izlaz izašli u dvorište a onda je u jednom trenutku u kući eksplodirala bomba. Nikada neću zaboraviti vozilo Unmik policije na ulici iza kuće čiji su nas pripadnici jedno po jedno uvlačili u oklopno borbeno vozilo - priča ovaj čovek koji i danas živi sa porodicom nedaleko od crkve Svetih Flora i Lavra u Lipljanu.

Još strašnije te večeri bilo je u kući Vesića koja je bila izolovanija od ostalih srpskih domova. Rulja Albanaca, prema svedočenju Radmile, koja je u kući bila sa majkom Ljubicom (89) i bratom Nenadom (49), opkolila im je dom. Polomili su vrata, prozore i roletne a u kuću ubacivali nekakve zapaljive materije.

- Unutrašnjost kuće je gorela a mi zbog majke nismo mogli, a nismo ni imali gde da pobegnemo. Imali smo dve mogućnosti: ili da izgorimo u kući ili da goloruki izađemo na milost i nemilost zlikovcima - pričala nam je kroz jecaje Radmila čiji očaj ne jenjava ni posle dvadeset godina. Tog 17. marta ostala je bez brata koji im je predložio da izađu na vrata jer su se od vatre koja je tinjala u kući već gušili.

- Nenad mi je rekao: "Bolje da poginemo od metka nego da izgorimo. Idi zaklanjaj majku, a ja ću da izađem na vrata, pa šta Bog da". Čim je zakoračio na prag, ubili su ga. Pucali su mu pravo u srce - govorila je Radmila za "Novosti" u prvoj i jedinoj ispovesti za medije.

Držeći bratovljevo telo na krilu, nesrećna žena pokušavala je bezuspešno da pozove Hitnu pomoć. Kada se razularena masa povukla, naišli su pripadnici Unmik policije koji su Nenada odvezli u Dom zdravlja, ali mu spasa nije bilo.

- Od šoka i traume majka tada nije ni shvatila da joj je sin ubijen. Pripadnici Unmika su je odvezli u nekadašnju fabriku papira gde su dovozili ranjene i istraumirane Srbe, a mene u neku privatnu kuću u okolini Lipljana. Do sutradan nismo znale gde je ona druga.

Iako je poživela još koju godinu, naša majka je umirala dan za danom od muke i tuge za sinom - pričala nam je Radmila Vesić.

* * * * * * * * *

STOLIĆI IZ UROŠEVCA STRADALI KOD ŠTRPCA

OTAC I SIN UBIJENI ISPRED VIKENDICE

NI Veri Stolić, kojoj su tog dana ubijeni sin Borko (22) i suprug Dobrivoje (50), vreme ne smanjuje tugu. Naprotiv, nema dana da se ne seti tog kobnog 17. marta kada je sa suprugom i sinom bila u vikendici rođaka u Drajkovcu kod Štrpca u koju su izbegli 1999. godine iz Uroševca.

- Predveče se začulo kao da se neko mota oko kuće i Dobrivoje je izašao da vidi šta se dešava. Kako se nije vraćao nekoliko minuta, Borko je krenuo da ga potraži. Pucali su mi na supruga i sina u razmaku od nekoliko minuta. Dobrivoju nije bilo spasa, izdahnuo je na licu mesta, a mom sinu bi možda bilo pomoći da su vojnici ukrajinskog Kfora pristali da ga helikopterom prebace u njihovu vojnu bolnicu u Bondstilu, ali čekajući spas on je iskrvario - s teškom mukom iz godine u godinu priča Vera koja je tela supruga i sina preuzela nekoliko dana kasnije na administrativnom prelazu Merdare kako bi ih sahranila u okolinu Beograda gde joj je izbegao drugi sin.

Istraga o ovom ubistvu, prema navodima Srba iz Štrpca, odvijala se traljavo, ali su srpski izvori koji su uspeli da saznaju detalje iz istrage otkrili da su u dvorištu ispred vikendice gde su ubijeni Stolići, uočeni tragovi cokula, koje su tada nosili albanski pripadnici tzv. kosovske policije. Ipak, za ubistvo oca i sina niko nikada nije odgovarao, a njihovo, kao i ubistvo svih Srba u martovskom pogromu ostala je tamna mrlja na obrazu međunarodne zajednice.

* * * * * * * * *

VANDALI SU SE IŽIVLjAVALI U KOSOVU POLjU, NEKADAŠNjE PRIGRADSKO NASELjE POSTALO NEPREPOZNATLjIVO

ZAPALILI ZLATIBORA TRAJKOVIĆA USRED BELA DANA

SINHRONIZOVANO nasilje Albanaca koji su rušili sve pred sobom tog 17. marta dogodilo se i u Kosovu Polju. Razularena masa rušila je i palila do kasno u noć. Na udaru vandala našli su se Dom zdravlja, srpska škola, crkva Svete Katarine u Bresju, pošta...

- Albanci su 17. i 18. marta uništili sve srpsko u Kosovu Polju. Na ulici su usred bela dana živog zapalili našeg komšiju Zlatibora Trajkovića. Ni zveri se sasvim sigurno ne bi tako ponele. Ali, očito im je bila namera da zatru sve što pripada našem narodu - pričaju Srbi, nekadašnji žitelji Kosova Polja. Do 1999. godine ovo je bilo gotovo potpuno srpsko mesto, u kojem sada živi tek par desetina Srba. Od samo nekoliko zgrada koliko ih je do martovskog pogroma bilo u Kosovu Polju, poslednjih desetak godina sagrađeno je više od stotinu višespratnica čime je nekadašnje prigradsko naselje nadomak Prištine postalo neprepoznatljivo.

- Iako bih najradije zaboravila taj dan, sećanja su i dalje živa. Tog dana su došle moje ćerke od dvanaest i osam godina iz škole. Sedele smo za ručkom a kroz prozor smo uočile gust dim. Izašla sam ispred zgrade da vidim sa komšijama šta se dešava i rekli su mi da gori obližna kuća Veličkovića, a potom su se samo nizale informacije šta je sve zapaljeno. Kada sam se vratila u stan neko je od komšija u očaju uzviknuo da gori i srpska škola zbog čega moje kćerke počele da plaču. One tada nisu bile svesne situacije u kojoj smo se našle - priča za naš list Dragana Stanojević koja je sa tri maloletne kćerke, od kojih je najmlađa imala dve i po godine, živela u jednoj od zgrada tzv. Mašinskog parka u Kosovu Polju gde je živelo oko tri stotine Srba. Kaže da joj je ta noć posle suprugove smrti, koji je preminuo nekoliko meseci ranije, bila najteža i najduža u životu. Cele noći slušala je tutnjavu od pada zidova i krovova srpskih domova i radosne povike Albanaca kada se neka kuća uruši. Kaže da je nekoliko vojnika Kfora došlo i predložilo stanarima tih zgrada da ih transportuju do obližnjeg srpskog sela, što su muškarci odbili.

- Rekli su vojnicima Kfora da žele da ostanu da čuvaju svoje stanove i porodice pa šta god da im se desi, a da je njihova dužnost bila da ih zaštite - priča Dragana i ističe da je pored svih muka i straha sa kojim se suočavala bila ponosna na svoje susede koji su odbili da napuste svoje domove. Ipak, kada je sve srpsko u Kosovu Polju tog dana i večeri spaljeno, kada je nestala struja a telefonske veze bile u prekidu, bila je prinuđena da sutradan sa kćerkama ode kod roditelja u selo nadomak Gračanice. Tada je kolona vozila sa Srbima napustila Kosovo Polje bez pratnje Kfora, a većina njih je ostala bez svojih domova.

- Te noći gorelo je Kosovo Polju ali je gorela moja i duša svih Srba u njemu u koji se nikada više nismo vratili - priča nam Dragana koja opominje da je nemoguće zaboraviti martovski pogrom i da se uvek moramo sećati tog događaja.

* * * * * * * * *

NIJEDAN DEO KOSOVA I METOHIJE NIJE BIO POŠTEĐEN

DRAGAN IZGOREO U ZGRADI BOGOSLOVIJE

NAPADI na sve srpsko usledili su i u drugim krajevima KiM, a Dragan Nedeljković (55) iz Prizrena izgoreo je tokom noći u zgradi Bogoslovije u Prizrenu gde je potražio spas. Albanski teroristi zapalili su još i Vladičanski dvor, Sabornu crkvu, Crkvu Bogorodice Ljeviške, Crkvu Hrista Spasa i sve preostale manje crkve po Prizrenu.

Slobodan Perić (1952), nastavnik fizičke kulture, ubijen je oko 20.50 u Ulici kralja Petra u Gnjilanu, izboden metalnom šipkom. Nedugo zatim, od tuge za sinom preminula je i njegova majka...

* * * * * * * * *

DRAMATIČNI DOGAĐAJI NISU MIMOIŠLI NI STANOVNIKE SEVERNE KOSOVSKE MITROVICE

JANU I BORIVOJA KUKAVICE POGODILE SNAJPEROM

DRAMATIČNA situacija bila je tog 17. marta i u severnoj Mitrovici kada su preko glavnog mosta na Ibru nadirali Albanci napadajući okupljene Srbe. Gađali su ih kamenicama, šok-bombama i pucali iz vatrenog oružja. Metak iz snajpera pogodio je u srce Borivoja Spasojevića (63) iz Kosovske Mitrovice koji je izašao da kupi novine i vidi šta se dešava.

- Zatekao sam ga mrtvog na trotoaru, nedaleko od kuće - pričao nam je Borivojev sin Dragan, koji ističe da je njegov otac ubijen snajperom iz pravca tzv. Tri solitera gde žive i Albanci. Na terasi svog stana u zgradi nedaleko od mosta ubijena je i Jana Tučeš (36), dok je više desetina Srba iz Mitrovice tog dana teško povređeno.

- Mog oca je snajper pogodio direktno u srce. Nije mu bilo pomoći iako su u našoj bolnici učinili sve što su mogli - dodaje Dragan Spasojević koji podseća da su napadi na Srbe krenuli nešto pre podneva. Srbi su u panici počeli da se okupljaju, ali su usledili rafali i pucnji iz snajpera...

* * * * * * * * *

U TALASU OSTRAŠĆENOSTI ČUDOM IZBEGLI SMRT

STARINA PROTIV RULjE

PRILIKOM napada na jednu od srpskih kuća rulju Albanaca dočekao je starina od tada osamdesetak godina koji je izašao na prag i zapucao u vazduh opominjući napadače da će pucati na njih ukoliko mu se približe. Starina koji više nije među živima ispričao je svojevremeno "Novostima" da je kućni prag morao da napusti sutradan, 18. marta jer su zbog užasnog terora gotovo svi Srbi izbegli iz Kosova Polja, ali da je ponosan što je u trenutku napada sprečio rulju Albanaca da mu zauzmu dom koji je kasnije spaljen.

I čika Toma, starina iz Lipljana, kada su mu Albanci upali u dvorište iskočio je kroz prozor zadnjeg dela kuće i pridružio se masi jer nije imao kuda da pobegne. U tom talasu ostrašćenosti, srećom nisu ga prepoznali a on je izvukao živu glavu. Inače, čika Toma i dalje živi u svojoj kući u Lipljanu, koja je sada jedina srpska kuća u ulici.

* * * * * * * * *

HORDE NADIRALE KA ČAGLAVICI I LAPLjEM SELU

PALILI SVE PRED SOBOM

I TOG sedamnaestog marta, kao i dan ranije, protestovali smo u centru Gračanice jer su Albanci 15. marta nožem ranili Jovana Ivića (18), učenika Ekonomske škole. Okupili smo se oko podneva, a kako je počeo naš protest krenula je i pucnjava. U daljini smo uočili masu ljudi koja iz pravca Prištine preko brda Veternik nadire ka Čaglavici, pucajući i paleći srpske kuće. Goloruki Srbi u Čaglavici bili su na udaru pomahnitale rulje pokušavajući da odbrane živote i imovinu dok nisu pristigli vojnici Kfora koji su jedva obuzdavali masu od više hiljada Albanaca. Tada je ranjeno više Srba, a vojnici Kfora zahtevali su pojačanje jer su Albanci iz rulje koristili kamenice i bombe ali i hice iz vatrenog oružja prema njima. Ovako se početka nasilja nad Srbima na Kosovu u Metohiji 2004. seća Gordana Đorić iz Lapljeg Sela, koja je posle protesta u Gračanici bila prinuđena da brani i svoj kućni prag i ostale srpske domove u Lapljem Selu gde su nadirale horde Albanaca iz pravca Lipljana. A u ovom, do tada još većinski srpskom gradiću na centralnom Kosmetu, Srbi su bili izloženi totalnom i brutalnom nasilju, jer su Albanci u "pohodu" rušili i palili sve pred sobom.

BONUS VIDEO - EKSKLUZIVNO:Američki reditelj Pol Kampf i producent Dragan Ivanović gosti podkasta Novosti